Краљ Вукашин/27
ПОЈАВА VI
(Пређашњи; момак с врата каже: царица, и она улази погледавши на властелу, која сагињу главе. Блиједа је, али се држи достојанствено).
ЦАРИЦА:
Ја свршујем моје свјетско жиће,
И остављам овдје међу вама
Достојанство своје, царски наслов,
А и спомен. Тај надам се, неће
Мрзак бити ни једному од вас;
Бар настојах да не буде таки.
А ако сам ипак преко воље,
У заносу свога очајања,
Увр’једила кога, опростите.
БОЈО:
Ах царице наша, шта говориш!
ЦАРИЦА:
К’о поштени, храбри витезови
Бранили сте вјерно, постојано,
Док се могло, право дома мога;
А кад оно потону у крви,
Хтјесте са мном да га осветите.
Не успјесмо... Бог је тако хтио;
Па пред Богом ја савијам главу.
Али вама, врсни пријатељи,
Вама моја остаје захвалност,
Док м’ ускуца у њедрима срце;
Р’јеч посљедња на уснама мојим
Биће топла за вас Богу молба.
МОМАК (С врата):
Кнез.
(Царица се на ову ријеч тргда, али одмах повраћа се себи).
ЛАЗАР (Сагиње кољено):
Царице!
ЦАРИЦА:
Лазо, и ти дође?
Устан’.
ЛАЗАР:
Дођох да ти гњев утишам.
ЦАРИЦА (Упада му у реч):
Ја сам тиха, видиш; посве тиха,
Опраштам се с пријатељ’ма вјерним.
ЛАЗАР:
Ја невјеран дакле?
ЦАРИЦА:
О том ништа;
На свршено не враћам се радо.
Да, тиха сам, кнеже; ти си данас
Од једанпут извео у мени
Чудан преврат; али можда ћу ти
На њем’ кашње и захвална бити.
ЛАЗАР:
(Ова жена подсм’јева ли ми се?)
ЦАРИЦА:
Не збуњуј се. Волим што си дош’о,
Не, да бих те могла укорити,
Не, не, кнеже; ако раздражено.
Моје срце и осуђује те,
Пусти разум ипак т’ оправдава.
Али волим што ти открит’ могу
Мисли моје. Упамти ријечи,
Које ћеш ми сад из уста чути.
ЛАЗАР:
Што год рекла, госпо, ја примићу
О преданошћу. И неправда сама
Дала би се сад жалости твојој
Опростити. Спокојно те слушам.
ЦАРИЦА:
Ми иђасмо једно поред другог
Истим путем, ну различном смјеру:
Ја праведном страшћу занесена
Да осветим круну и смрт сина,
Ти разумом хладним руковођен
Да отету круну ту преотмеш;
Ја да сатрем опустјело царство,
Ти расуто да га опет спојиш.
Идућ’ тако морадосмо једном
На раскршће доћи, и дођосмо.
Ту за тебе Бог се изразио,
Јер и бољи твој смјер од мојега;
Ту с’ и нав’јек ево растајемо.
Ја окрећем према гробу живих,
Ти к пр’јестолу срећно пут настављаш.
Ну хоћеш ли доспјети до њега,
Ил’ ћеш б’једно на по пута пасти?
ЛАЗАР:
Чудно збориш!
ЦАРИЦА:
Испитљивим оком
Ти одговор на лицу ми тражиш.
Ево ти га: пашћеш, кнеже, пашћеш.
Ак’ устрајеш како поче данас.
Мир, признајем, виша ти је сила
Наметнула: Рим с Угрима тамо,
А Мрњавац амо са Турцима.
Али, кнеже, тим је миром теби
И провала прва ископана.
У њу ће те гурнути Вукашин,
Ако му се поуздано спустиш
У наручје, и ту се успаваш,
Одатле се истргни што брже.
ЛАЗАР:
О царице, једна нам је мис’о.
ЦАРИЦА:
А све дотле чувај га се добро,
Ни за час му, Лазаре, не вјеруј;
Већ код прве прилике му згодне
Очекуј га; навалиће на те.
ЛАЗАР:
К’о што видим, познајега га дивно.
ЦАРИЦА:
Познајем га; ах, ах! познајем га.
Он ће Угре, Турке,
И ђаволе из понора њиних
Изазвати, само да т’ уклони
Испред себе. Предухитри њега.
Са њим сузбиј најприје Мослимца,
Па бич онда, што је за ту сврху
Бог из моје истргао руке,
Ти уручи брже,
И доврши над њим божју правду.
Тек кад казниш, сатреш, кад уништиш
Све им грозно кољено, те земљу
Тим крвавим откупиш крштењем,
Тек ћеш онда на обновљен пр’јесто
Поуздано моћи да засједнеш.
По ту ц’јену ја преносим на те
С благословом Немањино право:
Мој т’ аманет само освећена
Урошева круна. — Заборављам!...
Јоште један, још аманет један
Имам за те, Хребељановићу.
Из смрдљива гноја цвијетак је
Поникао, цигли један цв’јетак;
Разум’јеш ме... тај ми немој ногом
Потирати.
ЛАЗАР:
Краљевића?
ЦАРИЦА:
Њега.
Њега ћеш ми поштедјети; овдје,
Овдје, видиш, Краљевић је мјесто
Заступио оног, за којим ћу
Грозне сузе ронити до смрти.
Тај цвијетак и около тебе
Свој ће благи мирис просипати.
ЛАЗАР:
Госпо, на ме Марко јаче мрзи
Но и отац.
ЦАРИЦА (Страсно):
На душу га теби,
На душу га, о Лазаре, мећем:
Проклет био ако на њ војштио!
Благословен ако г’ очувао!
Обећај ми.
ЛАЗАР:
Ово једно могу:
Док он на ме не потегне мача
Стајати ће и мој у корици.
ЦАРИЦА:
То је доста. — Сада све доврших. —
Мој посљедњи међу вама тренут
Избио је. Останите збогом...
Нав’јек збогом, пријатељи моји.
(Сви јој љубе руку, она се окреће к вратима, а на њих ступа Марко. Царица се сва стреса; па најдирљивијим гласом виче:)
Марко! Марко!... Друже сина мога!
(Пружа к њему дркћући руке. Марко к њој хита; и пада на једно кољено. Царица пред њим исправљена покрива лице рукама и плаче, а плаче и сва околина).
БОГДАН:
Ово јој је искушај најтежи.
ЦАРИЦА:
Груди моје, не распукните се!
БОГДАН:
Сви плачемо! Не продужуј, сестро,
Ове горке часе. Одлазимо.
ЦАРИЦА:
Краљевићу, ти не сметну с ума
Уцвиљену матер Урошеву
Ни у овом посљедњем тренутку!
На свему ти пређашњему хвала,
Ал’ највише на овоме сада.
КРАЉЕВИЋ (Диже к њој главу и обје руке):
Остављаш нас!
ЦАРИЦА:
Али собом носим
Вјечит спомен твоје л’јепе душе;
Ходи, Марко, у наручје моје.
(Остају за час загрљени).
Живи мирно с кнезом, то те молим
На растанку. Збогом... Свима збогом!
(Сви излазе за њом, ван Боја. Никша који је сакривен за другима стајао, ступа к Боју и каже му:)
НИКША:
Рат се сврши; ну почиње други,
На њ одавдје сутра полазимо.
БОЈО:
Остајеш ли ув’јек при намјери
Да осветиш оца?
НИКША:
Он и Урош
Усташе ли из крвава гроба,
Па намјеру да пром’јеним?
Видиш...
(Показује му нож).
Од себе га не одвајам. Збогом. (Отиде)
БОЈО:
Ув’јек исти! неумитан ка’но
Вјечна правда! — Идем за царицом.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|