Краљ Вукашин/14

ЧИН ДРУГИ

ПОЈАВА IX

ПОЈАВА IX
Видоје. Кашње Бојо, Никша. и Драшко.

ВИДОЈЕ:
Отидоше. О Јелено тужна,
Несрећа ти свуда трагом иде!
Да сам барем могао те сада
Избавити, лакше би ми, мислим,
Бог простио. Свакако му хвала
Што ми даде скончат’ и овако.
(Долазе Бојо Никша и Драшко).
БОЈО:
Нигдје никог.
НИКША:
Ево једног овдје.
ВИДОЈЕ:
Ох! који сте?
ДРАШКО:
Још је жив; од' њега
Дознаћемо шта би са царицом.
ВИДОЈЕ:
Опкољена... бацила с’ у Струму.
БОЈО:
Ах!
НИКША:
Може ли бити?
БОЈО:
Утопљена!
ВИДОЈЕ:
Из воде је живу извукоше...
И на ону страну...
БОЈО:
Однијеше?
ДРАШКО:
Он издахну. Сад нам је све јасно:
Дадоше је отети Мрњавци.
БОЈО:
О несреће неочекиване!
ДРАШКО:
Залуду смо на клопот оружја
Похитали натраг.
БОЈО:
Отеше је
Испред наших очи! Стидно, стидно!
Хајд’мо за њом, препливајмо воду.
ДРАШКО:
Сад већ то је касно.
БОЈО:
Па шта ћемо?
Ми морамо нешто учинити;
Шта ти велиш, Никшо?
НИКША:
Једна мисао
Никла ми је одавно у души,
А сада се махом разбујала.
Збогом, Бојо. — (пружа му руку).
БОЈО:
Шта то значи? куд ћеш?
НИКША:
С царицом је добио Вукашин
Скупоцјену залогу у руке,
С којом мора и мир задобити.
Ја прелазим на његову страну.
БОЈО:
Ти!
ДРАШКО:
На страну Мрњаваца? То ти
Не вјерујем.
НИКША:
Ја прелазим за то,
Да уз краља станем, и рукама
Око њега вјешто савијем се,
К'о сотона око грешне душе,
Коју хоће у пак’о да свали.
Тако, Бојо, измаћи ми неће.
ДРАШКО:
И надаш се да ћеш примљен бити?!
НИКША:
Тако добро кан’ и ти међ’ нама.
БОЈО:
Окани се тол’ опасне мисли.
НИКША:
Ако можеш Струми задржати
Брзу воду, и мене ћеш. Немој
Дакле трошит’ у вјетар ријечи.
БОЈО:
Чим говориш тако, свршено је:
По одлуци једном учињеној
Знам да ничим одвратит’ се не даш.
Нека буде. С тобом и ја идем.
НИКША:
Ти остати мораш; а знаш за што?
Да о сестри и старој ми мајци
Бригу водиш. Осташе без оца,
А могле би остат’ и без мене;
Чувај ми их, сиротице тужне;
О мој Бојо, хоћеш ли? обећај.
БОЈО:
Шта спомену! Сада тек увиђам
Да те сама тамо пустит’морам.
О незгоде!... Не, друкчије није.
Иди дакле спокојан о свему:
Твоја сестра има заручника,
Мати твоја мени к’о и моја.
НИКША:
Сад ти хвала. Кад их опет видиш
Рећи ћеш им, да ако се икад
Дому врнем, врнућу се само
По што будем од очине крви
Нож опрао у Вукашиновој.
Ево видиш, носим га са собом.
БОЈО:
Добро пази да и самом теби
Тај не дође главе. Збогом, Никша.
(Грле се; па Никша пруживши обје руке
Драшку говори).
НИКША:
Ти остани мјесто мене, Драшко,
И друг вјеран буди му до краја.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.