Краљица Јакинта/22
| ←Осми призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ДЕВЕТИ ПРИЗОР |
Десети призор→ |
ДЕВЕТИ ПРИЗОР
(Соба у краљевом двору. Ноћ је још.)
КРАЉ ДОБРОСЛАВ (у јутарњем оделу изиђе с десна. носећи свећу):
Хвала богу кад се зора јави.
Целу ноћ ме снови да уморе.
(Седне.)
Владимир је морао скончати.
Жао ми је сиротог детета,
Млад бијаше, а добар бијаше.
Ху, и сад ме грозница прелази,
Кад се сетим, како сам га снио.
Лице бледо, очи му се гасе,
А на грудма грдна рана зија,
Па крв клокће, а ропац клокоће...
Ху! Ужасно! — Није ми ваљало
Дират’ дете, већ сећи жупана;
Без жупана он би мировао.
(Устане немиран.)
Ал’ што још ми иико не долази?
Ил’ је рано или није добро...
(Оде и погледи на прозор.)
Још је рано... тек се мрак пребија...
(Врати се натраг.)
Које да дам судије жупану?...
Но што много о том лупам главу
Ма ког’ дао, свак’ ће га осудит',
Јер је сваком своја глава мила,
Па ће сваки најпре ногледати
Какву образ мој пресуду хоће.
(Слуша.)
Неко иде... а још све је тихо...
Није добро... прерано долазе.
(Неко куцне на врата.)
Ко је?
МАРКО:
Ја сам!
КРАЉ:
Ти си Марко?
МАРКО:
Ја сам!
ДОБРОСЛАВ:
А јеси ли ти заиста, Марко?
МАРКО:
Ја сам, Марко, светли господару!
И носим ти много важних вести.
ДОБРОСЛАВ:
Ко ту стои пред врати на стражи?
СТРАЖА:
Ја сам!
ДОБРОСЛАВ:
Миљко?
СТРАЖА:
Миљко, господару!
ДОБРОСЛАВ:
Пробудите мога Његослава.
ЊЕГОСЛАВ:
Ту сам и ја!
ДОБРОСЛАВ:
Има л’ ту још кога?
ЊЕГОСЛАВ:
Нема, краљу!
ДОБРОСЛАВ.
А ви улазите!
(Отвори врата и умакне подаље од њих.)
|