Краљица Јакинта/10

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ДЕСЕТИ ПРИЗОР

ДЕСЕТИ ПРИЗОР
Из изборне дворане изиђе Вукан (весео).

ЈАКИНТА:
Ево једног — и то најжешћега!
(Вукану.)
Честитам ти новог краља, кнеже
За тебе ће писат’ повестница,
Да краљеве диза и обара.
Радослава сврго си с престола,
А круну му Бодину си дао;
Сад је узе сину Бодиновом,
И даде је краљу Доброславу:
Гробе и легло нашијех краљева,
Да ти бог да срећан крај, жупане!
ВУКАН:
Не могу ти рећи хвала, гоопо!
Јер у делу, за које ме хвалиш,
Више има твога него мога.
ЈАКИНТА:
До данас сам миолила, жупане,
Да ти мудрост надмаша захвалност;
А сад видим на велико чудо
Да захвалност ни по гласу не знаш,
А памети не знаш ни имена,
Иначе би пре избора краља
Бодиновом помагао сину,
А кад круну даше Доброславу
Не би реко, да му ти не даде.
ВУКАН:
Круну Бодин овом оотави сину,
Ал’ ти реком крви опаса ју,
Коју нико пребродит’ немога,
Заклони је хрпом од лешева,
Коју нико прегазит' немога:
Ти свом сину златну скиде круну...
Неће људи да их више давиш!
ЈАКИНТА:
Крв коју сам у земљи просула
Цвет је твоје заливала среће,
Те се диже оном јарком сунцу
Да му врха очи не достижу.
А лешеви, које сад спомињеш,
Сазидаше оне Рашке дворе
Којим сада земља пара нема
Ил' гледао простор ил' красоту.
Не чини се лепши него што си
Пред очима, које те познају.
Право за те рече Теодора,
Да ћеш саму круну поискати.
Сад си престо иск’о Владимиру,
Али само, да му ближе дођеш!
ВУКАН:
А ти сама себи суд изрече
Кад си се оно Радославу клела:
Покај'о се, ко те уцвелио!
Кога видиш да се тебе клони,
Мисли увек, од грома се уклања.
ЈАКИНТА:
Тебе згоди, кад од мене оде!
Док си иш’о к'о сенка уз мене,
Краљеве си мећ'о и обар’о
А како се од мене оддезли,
Играчком си постао кнезова.
ВУКАН (подсмешљиво):
Па како си сада удовица,
Подај мени место Бодиново,
Па ће нам се разтегнут’ држава
Од једнога мора до другога.
(У изборној се дворани чује смех.)
ЈАКИНТА:
Чуј, жупане, како ти се смију
Твоја шала баш им се допаде.
ВУКАН (једовито):
Нек се смију док им бити може.
Ко се смије, може и плакати.
ЈАКИНТА:
И ја, кнеже, исто тако судим.
Но послушај, да ти даље кажем.
Ми можемо о браку говорит'
А да злобну не збијамо шалу.
Ти имадеш ћерку на удају,
А ја имам сина за женидбу.
ВУКАН:
Па што ниси прије говорила?
ЈАКИНТА:
А кад си ми пред очи дошао?
ДВА ВЛАСТЕЛИНА (изиђу из зборне дворане и ду на средња врата напоље).
ВУКАН (приступи нагло Јакинти и проговори тишо но жестоко):
Где ћемо се састати, краљице?
ЈАКИНТА (исто тако):
Где год будем, ти ми доћи можеш.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.