Kraljica Jakinta/10

Kraljica Jakinta
Pisac: Jovan Subotić
DESETI PRIZOR

DESETI PRIZOR
Iz izborne dvorane iziđe Vukan (veseo).

JAKINTA:
Evo jednog — i to najžešćega!
(Vukanu.)
Čestitam ti novog kralja, kneže
Za tebe će pisat’ povestnica,
Da kraljeve diza i obara.
Radoslava svrgo si s prestola,
A krunu mu Bodinu si dao;
Sad je uze sinu Bodinovom,
I dade je kralju Dobroslavu:
Grobe i leglo našijeh kraljeva,
Da ti bog da srećan kraj, župane!
VUKAN:
Ne mogu ti reći hvala, goopo!
Jer u delu, za koje me hvališ,
Više ima tvoga nego moga.
JAKINTA:
Do danas sam miolila, župane,
Da ti mudrost nadmaša zahvalnost;
A sad vidim na veliko čudo
Da zahvalnost ni po glasu ne znaš,
A pameti ne znaš ni imena,
Inače bi pre izbora kralja
Bodinovom pomagao sinu,
A kad krunu daše Dobroslavu
Ne bi reko, da mu ti ne dade.
VUKAN:
Krunu Bodin ovom ootavi sinu,
Al’ ti rekom krvi opasa ju,
Koju niko prebrodit’ nemoga,
Zakloni je hrpom od leševa,
Koju niko pregazit' nemoga:
Ti svom sinu zlatnu skide krunu...
Neće ljudi da ih više daviš!
JAKINTA:
Krv koju sam u zemlji prosula
Cvet je tvoje zalivala sreće,
Te se diže onom jarkom suncu
Da mu vrha oči ne dostižu.
A leševi, koje sad spominješ,
Sazidaše one Raške dvore
Kojim sada zemlja para nema
Il' gledao prostor il' krasotu.
Ne čini se lepši nego što si
Pred očima, koje te poznaju.
Pravo za te reče Teodora,
Da ćeš samu krunu poiskati.
Sad si presto isk’o Vladimiru,
Ali samo, da mu bliže dođeš!
VUKAN:
A ti sama sebi sud izreče
Kad si se ono Radoslavu klela:
Pokaj'o se, ko te ucvelio!
Koga vidiš da se tebe kloni,
Misli uvek, od groma se uklanja.
JAKINTA:
Tebe zgodi, kad od mene ode!
Dok si iš’o k'o senka uz mene,
Kraljeve si meć'o i obar’o
A kako se od mene oddezli,
Igračkom si postao knezova.
VUKAN (podsmešljivo):
Pa kako si sada udovica,
Podaj meni mesto Bodinovo,
Pa će nam se raztegnut’ država
Od jednoga mora do drugoga.
(U izbornoj se dvorani čuje smeh.)
JAKINTA:
Čuj, župane, kako ti se smiju
Tvoja šala baš im se dopade.
VUKAN (jedovito):
Nek se smiju dok im biti može.
Ko se smije, može i plakati.
JAKINTA:
I ja, kneže, isto tako sudim.
No poslušaj, da ti dalje kažem.
Mi možemo o braku govorit'
A da zlobnu ne zbijamo šalu.
Ti imadeš ćerku na udaju,
A ja imam sina za ženidbu.
VUKAN:
Pa što nisi prije govorila?
JAKINTA:
A kad si mi pred oči došao?
DVA VLASTELINA (iziđu iz zborne dvorane i du na srednja vrata napolje).
VUKAN (pristupi naglo Jakinti i progovori tišo no žestoko):
Gde ćemo se sastati, kraljice?
JAKINTA (isto tako):
Gde god budem, ti mi doći možeš.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.