Краљевић Марко избавио свога побру од Сибиња Јанка
(Кате Мурат)
Осужњи се од Сибиња Анко
у проклету рамну Невесињу;
њега Турчин не да на откупе,
на откупе за цекине жуте,
него хоће објесити Анка 5
у планину, гору у зелену,
јадна Анка јелу о високу:
цмили јадан у тамници Анко.
Тудар прође једно момче младо
и говори од Сибиња Анку: 10
»А што цмилиш у тамници, сужањ?
Оли ти је лоша храна твоја,
ол’ тамница кућа додијала?«
Говори му од Сибиња Анко:
»Прођи ме се, незнана дцлијо! 15
Није мени лоша храна моја,
ни тамница кућа додијала,
него ми је цмилити невоља
де сам јадан зап'о у сужањство:
Бего мене не да на откупе, 20
на откупе за цекине жуте,
него хоће објесити мене
у планину, гору у зелену,
мене јадна јеле о високе
а од данас до петнаес’ дана!« 25
Младо му је момче говорило:
»Теби борја, мој невољан сужањ!
Могу ли те, сужњу, избавити,
од тамнице врата раскопати?«
Али му је говорио Анко: 30
»Прођи ме се, мој по Богу брате!
Никако ме извадит' не можеш,
ер су пуста од мазије врата.
Нег' те молим, мој по Богу брате!
Хо’ш ми одн’јет листак књиге мале, 35
књиге мале б’јела пут Прилипа
побру мому Марку Краљцвићу?«
Младо му је момче говорило:
»Кити књигу, мој невољан сужањ!
Служићу те де год ти је драго.« 40
А кад га је разумио Јанко,
он отпара рукав од кошуље,
из образа крви наточио,
по рукаву књигу накитио;
овако је у књизи китио: 45
»О мој побре Краљцвићу Марко!
Оли не знаш, ол' за ме не хајеш
да сам ти се осужњио Анко
у проклету граду Невесињу
у тамници Бега Љубовића? 50
Студена ми вода до кољена
и зелена трава до рамена,
јунашке ми кости до никава.
Мени се је јадну додијало:
ја дозивљем Бега Љубовића 55
да ме Бего дава на откупе,
на откупе за цекине жуте;
не да Турчин мене на откупе
ни за сребро, ни за сухо злато,
хоће Туре русе моје главе. 60
Он ће мене јадна објесити
а од данас до петнаес' дана
у планини, гори у зеленој,
побре Марко, о јелове гране!
Нег' тц молим, побратиме Марко, 65
да ти дођеш горе у зелене
да смрт видиш побратима твога.«
Кад је Анко књигу накитио,
тад је момку у руке давао.
Младо момче књигу успримило, 70
књигу баца б'јела у њедарца
и полети пут Прилипа града
двор на б'јели Краљевића Марка.
Здраво Марку б'јели на двор дође,
куца Марку на вратима с алком; 75
Марко му је дворе отворио.
Марку се је момче поклонило
па му књигу из њедара дава.
Прими књигу Краљевићу Марко
а момка је л'јепо даровао, 80
њему даде четири цекина:
»На то теби, момче књигоноша,
па се напи вина црљенога
све у здравље Марка Краљевића!«
Кад је Марко књигу пролегао, 85
кад видио што му побро пише,
у лишцу је колур пром’јенуо.
Све ми Марка стара гледа мајка;
сину Марку говорила мајка:
»Моје д'јете Краљевићу Марко! 90
Откле ти је б'јела књига пала?
Врло ти је пуста жалостива!
Бор убио књигу и крајину,
десну руку китила која је,
да би рука остала под сабљом, 95
а крајина, књига из које је,
да би жив’јем огњем изгорјела!«
Марко својој говорио мајци:
»Не кун' књиге, мила моја мајко!
Нег' ево тт књиге шаровите 100
па ти види што је уписано!«
Стара књигу у руке примила,
по књизи је очим' погледала.
Кад виђела што је накићено,
Марку своја говорила мајка: 105
»Моје д'јете Краљевићу Марко!
Ж’о је мени побратима твога,
а ти чини што је теби драго;
немој Анку изгубити главе.«
Марко својој говорио мајци: 110
»О госпођо мила моја мајко!
М'јеси, мајко, лаке брашенице
и слагај је мени у торбице
докле мога направим дорина;
идем, мајко, Невесињу рамну, 115
па што год ми срећа и Бог даде!«
Кад је Марка своја чула мајка,
м'јесила му лаке брашенице
па је Марку слага у торбице.
У то Марко направи дорина 120
па се коњу у седло бацио,
својој Марко говорио мајци:
»Остани ми, моја, с Богом, мајко!
Бог ће дати видиш ли ме веће!«
Па с' отоле јунак отправио, 125
оста мајка у двору цвилећи.
Мајка 'е Марка с прозора гледала
докле јој га гора уграбила;
кад је Марка гора уграбила,
стара се је у кулу вратила. 130
Здраво Марко у планину дође
мало даље јеле од зелене;
ту ми чека у планини Турке.
Изишла су два три б'јела дана,
Невесињу отворе се врата, 135
а из града чета исходила,
чета мала тридести Турака,
међу њима од Сибиња Анко
везанијех рука наопако,
иду јадна објесити Анка, 140
Анка воде, поп’јевају л'јепо:
»Сад идемо објесити Анка,
брзо ћемо објесити Марка!«
Све то мисле Турци јагњичари
да их нико од никле не чује; 145
све их слуша Краљевићу Марко,
све их Марко и слуша и гледа:
у Марку је срце заиграло
како утва с крилим' по Дунају.
Био Марко срца јунашкога, 150
живу срцу одољет’ не мого,
нег' од земље на ноге скочио,
од бедрице корду повадио,
ум'јеша се Марко међу Турке
како соко међу голубове: 155
св’јех пос'јече, н'један не побјеже,
свому побру опростио руке.
Ту одору турску покупише,
па ми здраво б’јелу двору иду
пјевајући, коње играјући! 160
Пјевај, побре, како ци је драго,
ма над Марка не има јунака,
нити га је породила мајка што
што је мајка Краљевића Марка!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
