Kraljević Marko izbavio svoga pobru od Sibinja Janka

* * *


Kraljević Marko izbavio svoga pobru od Sibinja Janka

(Kate Murat)

Osužnji se od Sibinja Anko
u prokletu ramnu Nevesinju;
njega Turčin ne da na otkupe,
na otkupe za cekine žute,
nego hoće objesiti Anka 5
u planinu, goru u zelenu,
jadna Anka jelu o visoku:
cmili jadan u tamnici Anko.
Tudar prođe jedno momče mlado
i govori od Sibinja Anku: 10
»A što cmiliš u tamnici, sužanj?
Oli ti je loša hrana tvoja,
ol’ tamnica kuća dodijala?«
Govori mu od Sibinja Anko:
»Prođi me se, neznana dclijo! 15
Nije meni loša hrana moja,
ni tamnica kuća dodijala,
nego mi je cmiliti nevolja
de sam jadan zap'o u sužanjstvo:
Bego mene ne da na otkupe, 20
na otkupe za cekine žute,
nego hoće objesiti mene
u planinu, goru u zelenu,
mene jadna jele o visoke
a od danas do petnaes’ dana!«  25
Mlado mu je momče govorilo:
»Tebi borja, moj nevoljan sužanj!
Mogu li te, sužnju, izbaviti,
od tamnice vrata raskopati?«
Ali mu je govorio Anko: 30
»Prođi me se, moj po Bogu brate!
Nikako me izvadit' ne možeš,
er su pusta od mazije vrata.
Neg' te molim, moj po Bogu brate!
Ho’š mi odn’jet listak knjige male, 35
knjige male b’jela put Prilipa
pobru momu Marku Kraljcviću?«
Mlado mu je momče govorilo:
»Kiti knjigu, moj nevoljan sužanj!
Služiću te de god ti je drago.« 40
A kad ga je razumio Janko,
on otpara rukav od košulje,
iz obraza krvi natočio,
po rukavu knjigu nakitio;
ovako je u knjizi kitio: 45
»O moj pobre Kraljcviću Marko!
Oli ne znaš, ol' za me ne haješ
da sam ti se osužnjio Anko
u prokletu gradu Nevesinju
u tamnici Bega Ljubovića? 50
Studena mi voda do koljena
i zelena trava do ramena,
junaške mi kosti do nikava.
Meni se je jadnu dodijalo:
ja dozivljem Bega Ljubovića 55
da me Bego dava na otkupe,
na otkupe za cekine žute;
ne da Turčin mene na otkupe
ni za srebro, ni za suho zlato,
hoće Ture ruse moje glave. 60
On će mene jadna objesiti
a od danas do petnaes' dana
u planini, gori u zelenoj,
pobre Marko, o jelove grane!
Neg' tc molim, pobratime Marko, 65
da ti dođeš gore u zelene
da smrt vidiš pobratima tvoga.« 
Kad je Anko knjigu nakitio,
tad je momku u ruke davao.
Mlado momče knjigu usprimilo, 70
knjigu baca b'jela u njedarca
i poleti put Prilipa grada
dvor na b'jeli Kraljevića Marka.
Zdravo Marku b'jeli na dvor dođe,
kuca Marku na vratima s alkom; 75
Marko mu je dvore otvorio.
Marku se je momče poklonilo
pa mu knjigu iz njedara dava.
Primi knjigu Kraljeviću Marko
a momka je l'jepo darovao, 80
njemu dade četiri cekina:
»Na to tebi, momče knjigonoša,
pa se napi vina crljenoga
sve u zdravlje Marka Kraljevića!«
Kad je Marko knjigu prolegao, 85
kad vidio što mu pobro piše,
u lišcu je kolur prom’jenuo.
Sve mi Marka stara gleda majka;
sinu Marku govorila majka:
»Moje d'jete Kraljeviću Marko! 90
Otkle ti je b'jela knjiga pala?
Vrlo ti je pusta žalostiva!
Bor ubio knjigu i krajinu,
desnu ruku kitila koja je,
da bi ruka ostala pod sabljom, 95
a krajina, knjiga iz koje je,
da bi živ’jem ognjem izgorjela!«
Marko svojoj govorio majci:
»Ne kun' knjige, mila moja majko!
Neg' evo tt knjige šarovite 100
pa ti vidi što je upisano!«
Stara knjigu u ruke primila,
po knjizi je očim' pogledala.
Kad viđela što je nakićeno,
Marku svoja govorila majka: 105
»Moje d'jete Kraljeviću Marko!
Ž’o je meni pobratima tvoga,
a ti čini što je tebi drago;
nemoj Anku izgubiti glave.«
Marko svojoj govorio majci: 110
»O gospođo mila moja majko!
M'jesi, majko, lake brašenice
i slagaj je meni u torbice
dokle moga napravim dorina;
idem, majko, Nevesinju ramnu, 115
pa što god mi sreća i Bog dade!«
Kad je Marka svoja čula majka,
m'jesila mu lake brašenice
pa je Marku slaga u torbice.
U to Marko napravi dorina 120
pa se konju u sedlo bacio,
svojoj Marko govorio majci:
»Ostani mi, moja, s Bogom, majko!
Bog će dati vidiš li me veće!«
Pa s' otole junak otpravio, 125
osta majka u dvoru cvileći.
Majka 'e Marka s prozora gledala
dokle joj ga gora ugrabila;
kad je Marka gora ugrabila,
stara se je u kulu vratila. 130
Zdravo Marko u planinu dođe
malo dalje jele od zelene;
tu mi čeka u planini Turke.
Izišla su dva tri b'jela dana,
Nevesinju otvore se vrata, 135
a iz grada četa ishodila,
četa mala tridesti Turaka,
među njima od Sibinja Anko
vezanijeh ruka naopako,
idu jadna objesiti Anka, 140
Anka vode, pop’jevaju l'jepo:
»Sad idemo objesiti Anka,
brzo ćemo objesiti Marka!«
Sve to misle Turci jagnjičari
da ih niko od nikle ne čuje; 145
sve ih sluša Kraljeviću Marko,
sve ih Marko i sluša i gleda:
u Marku je srce zaigralo
kako utva s krilim' po Dunaju.
Bio Marko srca junaškoga, 150
živu srcu odoljet’ ne mogo,
neg' od zemlje na noge skočio,
od bedrice kordu povadio,
um'ješa se Marko među Turke
kako soko među golubove: 155
sv’jeh pos'ječe, n'jedan ne pobježe,
svomu pobru oprostio ruke.
Tu odoru tursku pokupiše,
pa mi zdravo b’jelu dvoru idu
pjevajući, konje igrajući! 160
Pjevaj, pobre, kako ci je drago,
ma nad Marka ne ima junaka,
niti ga je porodila majka što
što je majka Kraljevića Marka!

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Reference

Izvor

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 167-171