Ко што воли нека пјева

Ко што воли нека пјева
Писац: Павле Соларић


Ко што воли нека пјева




Ко што воли нека пјева и гласе пребира
    На ц’јевници седмозвучној, ил’ у свирјел свира.
Није сваком једна жеља, нити игра ума:
    Шта би било да друг другу у свем равно дума?
Нит’ би мого искуснога поучити мудри,5
    Или да су сви невјеже, ту би ишло: удри!
Свуд би сами свеци жили, или љути зв’јери,
    Разно пјети не б’ умјеле бога пјевца кћери.
К’ чем’ ко стреми, тамо жарко нек срце воспари,
    Тамо завјет’, тамо љубве нек’ му иду дари.10
Јаворове иште л’, ево! (гусла звонко скрипи),
    Ко осећа да му уз њи бољма груд ускипи,
Има који на стерн поју и од сламе писак,
    Славуј слаже благогласје, сова љуби врисак.
Не варај се, чадо земље, што ти неки кажу,15
    Да су људи равни били; ловка, слова лажу!
Од ребра је жена своме мужу покорена,
    Научи се оца бојат д’јете из малена.
Племенује отац први, достојно владика,
    А синови ил’ срамота ил’ дружине дика.20
Ово је већ првородни отац сјетовао,
    Кад је Авељ под Каина брата мишцом пао.
Што је пао, који веле: зло с’ је припетило,
    Зар не вједу да је тако богу Виду мило?
Што су древни гди плакали, то ми сад пјевамо:25
    Брјацајте нам ветхо, ново, дајте лике, дајмо!
Нек’ воздуну, који љубе, у рожане трубе,
    Нек’ подиму тимпан с кликом на небесне клубе.
Шум градова, тихост села, непогоде мора,
    Ил’ витежство, славу људи и пишност код двора,30
Позоришта и чудеса всесилне природе,
    Ил’ куд виле ил’ куд волхви, волкодлаци ходе;
Нека пјева ком се рачи и како зна слаже,
    Што год хоће (све се може) нека браћи каже.
Моје врсте виспр иду у својеј главизни,35
    Внушите ми (ја знам ко ће), вкушеније жизни.
Та ужиће, велим, вита свагда и посвуда,
    Шта је зато у ком виду овуд, у ком туда?
Ужива се и по горам вису до облака,
    И житеље пренебесна ‘рани звезда свака;40
Ужива се, правда теби, у глубини мора,
    Што нам умре, престави се, новом жићу зора.
Југ и восток, како и ми, запад и лив дишу,
    Сваком своја нужна участ, как’ орлу и мишу.
Да гди живот попрестане ил’ да се истреби,45
    Масна би неба стала, сало више не би;
Версе се разглавиле би пространоме миру,
    Дуж и преко звезде стрле по вселене виру.
Ужива се и кад с’ стужом свуд скрежеће зима,
    Кад пасњачиј зној припече, и тад гође има.50
Ко јесени не зна полност, ко радости весне?
    Овде буди моји крила, доља моје пјесне.




Извори уреди

  • Павле Соларић: Гозба (сабране пјесме), Српско културно друштво "Зора", Београд, 1999, Библиотека "Кладенац" (српска културна баштина од Барање до Боке Которске) књига I.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Павле Соларић, умро 1821, пре 203 године.