Ko što voli neka pjeva

Ko što voli neka pjeva
Pisac: Pavle Solarić


Ko što voli neka pjeva



* * *


Ko što voli neka pjeva i glase prebira
    Na c’jevnici sedmozvučnoj, il’ u svirjel svira.
Nije svakom jedna želja, niti igra uma:
    Šta bi bilo da drug drugu u svem ravno duma?
Nit’ bi mogo iskusnoga poučiti mudri,5
    Ili da su svi nevježe, tu bi išlo: udri!
Svud bi sami sveci žili, ili ljuti zv’jeri,
    Razno pjeti ne b’ umjele boga pjevca kćeri.
K’ čem’ ko stremi, tamo žarko nek srce vospari,
    Tamo zavjet’, tamo ljubve nek’ mu idu dari.10
Javorove ište l’, evo! (gusla zvonko skripi),
    Ko oseća da mu uz nji boljma grud uskipi,
Ima koji na stern poju i od slame pisak,
    Slavuj slaže blagoglasje, sova ljubi vrisak.
Ne varaj se, čado zemlje, što ti neki kažu,15
    Da su ljudi ravni bili; lovka, slova lažu!
Od rebra je žena svome mužu pokorena,
    Nauči se oca bojat d’jete iz malena.
Plemenuje otac prvi, dostojno vladika,
    A sinovi il’ sramota il’ družine dika.20
Ovo je već prvorodni otac sjetovao,
    Kad je Avelj pod Kaina brata mišcom pao.
Što je pao, koji vele: zlo s’ je pripetilo,
    Zar ne vjedu da je tako bogu Vidu milo?
Što su drevni gdi plakali, to mi sad pjevamo:25
    Brjacajte nam vetho, novo, dajte like, dajmo!
Nek’ vozdunu, koji ljube, u rožane trube,
    Nek’ podimu timpan s klikom na nebesne klube.
Šum gradova, tihost sela, nepogode mora,
    Il’ vitežstvo, slavu ljudi i pišnost kod dvora,30
Pozorišta i čudesa vsesilne prirode,
    Il’ kud vile il’ kud volhvi, volkodlaci hode;
Neka pjeva kom se rači i kako zna slaže,
    Što god hoće (sve se može) neka braći kaže.
Moje vrste vispr idu u svojej glavizni,35
    Vnušite mi (ja znam ko će), vkušenije žizni.
Ta užiće, velim, vita svagda i posvuda,
    Šta je zato u kom vidu ovud, u kom tuda?
Uživa se i po goram visu do oblaka,
    I žitelje prenebesna ‘rani zvezda svaka;40
Uživa se, pravda tebi, u glubini mora,
    Što nam umre, prestavi se, novom žiću zora.
Jug i vostok, kako i mi, zapad i liv dišu,
    Svakom svoja nužna učast, kak’ orlu i mišu.
Da gdi život poprestane il’ da se istrebi,45
    Masna bi neba stala, salo više ne bi;
Verse se razglavile bi prostranome miru,
    Duž i preko zvezde strle po vselene viru.
Uživa se i kad s’ stužom svud skrežeće zima,
    Kad pasnjačij znoj pripeče, i tad gođe ima.50
Ko jeseni ne zna polnost, ko radosti vesne?
    Ovde budi moji krila, dolja moje pjesne.



Izvori

  • Pavle Solarić: Gozba (sabrane pjesme), Srpsko kulturno društvo "Zora", Beograd, 1999, Biblioteka "Kladenac" (srpska kulturna baština od Baranje do Boke Kotorske) knjiga I.


 
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pavle Solarić, umro 1821, pre 203 godine.