Ко да ме гони?
Ко да ме гони, ко да ми пр'јети,
Ко да ме спути к'о худог роба?
Кад сам већ готов борит'се, мр'јети
За српски понос у свако доба.
Слободу златну ко да ми дира?
Кад то је моје највеће благо,
У њој уживам највећег мира
Она је моје мезимче драго.
Ко да ми вр'јеђа у аманете
Дједова милих, дједова славни'?
Самрт ће тога на мах да срете,
Милошев анџар наћи ће справни.
Роб бити не ћу, кунем се св'јету,
Док овај анџар у руци сјаје,
С њиме ћу казат душману клету
Како се Србин жив не подаје.
С њиме ћу казат да сам ја прави
Потомак славног Милоша, Југа,
Од ког се увјек плаши и страви
Душманин мрски та стара куга.
Ко да ме гони, ко да ми пр'јети,
Ко да ме спути к'о худог роба?
Кад сам већ готов борит' се мр'јети
За српски понос у свако доба.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 18., у Сомбору, 15. новембра 1905. стр. 278.