Коња рани Јакшић Димитрије
Коња рани Јакшић Димитрије.
Не рани га, чим се коњи ране,
Већ га рани медом и шећером.
Нит’ га поји, чим се коњи поје,
Већ га поји вином и ракијом; 5
Зоб му даје ушћунску шеницу
Па је Митар коњу говорио:
„Мој коњицу, веле добро моје,
Смијем ли се поуздати у те,
Да препливаш Саву и Дунаво, 10
Пак да одем Шаму бијеломе,
Да ја видим шамског паше секу?“
Коњиц њему њиском одговара:
„Господару Јакшић Димитрије,
Слободно се ти поуздај у ме; 15
Препливаћу Саву и Дунаво,
Одн’јећу те Шаму бијеломе.“
Кад то чуо Јакшић Димитрије,
Он отрча на горње чардаке,
И обуче најлепше аљине, 20
Па се баци коњу на рамена,
Оде право Шаму бијеломе.
Кад је дош’о Шаму бијеломе,
Он не иде шамског паше двору,
Већ он иде у зелену башчу, 25
У ружици конак учинио.
Кад ујутру јутро освануло,
Башчена се отворише врата,
Пошетало дванаест робиња,
Међу њима шамског паше сека — 30
Једне носе скуте и рукаве
А Кумрија од злата маштрафу.
Кад дођоше на воду студену,
Да с’ умију и воде напију,
Тада узе шамског паше сека, 35
Она узе од злата маштрафу,
Запљускује Кумрију робињу.
Говорила Кумрија робиња:
„Госпојице, ти се помамила,
Полио те Јакшић Димитрије 40
Рујним вином на бијелу крилу!“
Одговара шамског паше сека:
„Шут', Кумријо, ујела те гуја!
Не задаји моме срцу јада,
Сад ће мени живој срце пући!" 45
Кад то чуо Јакшић Димитрије,
Он дозива шамског паше секу:
„Ој дјевојко, жив ти братац био,
Дај ми мало студене водице.“
Дјевојки је мио братац био, 50
Донесе му студене водице.
Момак воде ни гледати не шће,
Већ дјевојку за бијелу руку,
Па је баци на коњица за се,
Одведе је свом бијелом двору, 55
Покрсти је и вјенча је за се.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
