* * *
Која уста рекла, она и одрекла
(Од Дубровника)
Дјевојка је цвијеће садила,
Садила је цмиље и босиље,
Покрај пута друма царевога:
Туд' прођоше слуге деспотове,
Побраше јој цмиље и босиље; 5
Љуто цмили лијепа дјевојка,
То казује деспот господару:
"А да видиш, деспот господаре!
"Ја посадих цмиље и босиље,
"Твоје слуге побраше ми цмиље, 10
"Побраше ми цмиље и босиље."
Говори јој деспот господаре:
"А не бој се, лијепа дјевојко!
"Сад ће слуге из лова ми доћи,
"У ког буде понајвише цв'јећа, 15
"Онога ћу теби поклонити."
Још то они у ријечи бјеху,
Ал' дођоше слуге деспотове,
У свакога по китица цв'јећа,
У Максима сина деспотова, 20
У њег' бјеху три китице цвјећа,
Још на глави в'јенци савијени;
Кад то видје лијепа дјевојка,
Под Максимом коња уфатила;
Али вели деспот господаре: 25
"Пусти коња, лијепа дјевојко,
"Под Максимом под мојијем сином,
"Узми слугу, кога теби драго."
Љуто цмили лијепа дјевојка:
"Мили Боже, велике неправде! 30
"Деспот суди, а деспот расуди.
"Не ћу теби слуге ни једнога."
|
|
Референце
Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 414-415.
