Комнен барјактар и његова љуба
Вино пије Комнен барјактаре
С' својим пунцем Гавран капетаном,
Тамо доље у Котару равну.
Док покличе из планине вила:
„Зло га сиео! Комнен барјактаре, 5
Зло га сиео и вино попијо,
На ране ти оно ударило !
Турци теби кулу поробише,
Твоју вјерну љубу заробише,
Анђелиу секу одведоше, 10
Стару мајку коњма погазише."
То нечује Гавран капетане,
Већ то чује Комнен барјактаре,
Па се скаче на ноге лахгане,
Плеснуо се руком по колиену: 15
„Ајме! мени до Бога милога
Што ћу данас од живота свога?"
Ал му вели остарио пунац:
„Што је теби, млађан барјактаре?
Сиеди болан! да пијемо вино." 20
„Какво вино? да од Бога нађеш!
Зар нечујеш, што покличе вила? —-
Турци мени кулу поробише,
И виерну одведоше љубу."
Бесиедио Гавран капетане: 25
„Бе нелудуј! моје диете драго;
Ако ти је кула поробљена,
Лиепшу ће ти пунац начинити;
Ако ти је љуба одведена,
Лиепшом ће те пунац оженити; 30
Ако ти је сека одведена,
Анђелиа и јест за удаје:
Стара мајка за онога свиета."
Ал' то Комнен хаје и нехаје,
Већ одлети низ биелу кулу, 35
Берзо спаде у топле подруме,
Па изведе претила дорина;
Језус рече, на дората клече,
Тер потиера својој кули биелој.
Али она биела небиаше, 40
Веће пуста, чађом поцернила;
Из ње дим се на свердлове ниже,
Па се к небу под облаке диже.
Пред авлиом мајку налазио,
Грозне сузе рони низ образе, 45
Па је свому сину говорила:
„Кад ваљаде, тад те неимаде! —
Турци теби кулу поробише,
Поробише, па ју запалише,
И виерну одведоше љубу. 50
Мене стару коњма погазише."
Бесиеди јој Комнен барјактаре:
„Били знала одкале су Турци?"
Мати њему риеч проговара:
„Ја Турчина незнам ни једнога, 55
Само једног од Стиене Бешира." —
Нејма када ни сјашит дорина,
Већ потиера уз планину пусту,
Док ми спаде зеленој пољани.
Али туде Турци посиедали, 60
Па зелену лонџу заметнули,
Они пију вино и ракиу.
Кад Комнена они угледаше,
Турци њему миесто начинише,
Па му редом ожђелдие дају. 65
Док их Комнен шесет намирио,
Онда мало заватрио бише,
Пак потеже танку алеманку;
Док с' окрену и тамо и амо —
Тридест Турских одсиече главах. 70
Сама оста сека Анђелиа,
Секу фата за биелу руку,
Пак је пита, гдие је Беширага?
Сека њему по истини каже:
„Ено Бешир у јелову грању, 75
Рујно винце с твојом пије љубом."
Кад Комнене риечи разумио,
Он полети кано ластавица,
Па налази силена Бешира
На јалии под јелом зеленом, 80
А пред њиме тулумину вина,
А на крилу своју виерну љубу.
„Гдие си курво, од Стиене Бешире!
Ласно ти је кулу поробити,
Кад Комнена дома неимаде; 85
Данас су те јади достигнули,
Нећеш више робити Котарах,
Ни љубити котарских влахињах;
Изиђи ми на мејдан јуначки,
Нек се знаде, тко је постојбина." 90
Кад Турчине риечи разумио,
Он полети к русој бедевии,
А префати копље убојито,
Па Комнена по истини пита:
„Ил ћеш гонит, или дочекати?" 95
Комнен њему тихо проговара:
„Волим чекат, нег те потиерати;"
Па побиеже низ долину равну.
За њим Бешир копље изпустио;
Ал је дорат стари мегданџиа, 100
Све Бешира на оку держаше,
Док је бојно копље изпустио.
Кад је Бешир копље изпустио,
Добар доро клече на колиена,
Комнен копље уфати у руку, 105
Па га ломи на двоје, на троје;
А потиера силовна Бешира.
Како га је лахко ударио,
На церну га земљу оборио.
Паде Бешир у траву на главу; 110
Бешир паде а Комнен допаде,
Па му русу одсиече главу,
Однесе је у равне Котаре,
Главу носи а љубовцу води.
Кад је био у биелој кули, 115
Перву вечер љубу запитује:
„Љубо моја! дража од очиух,
Тко се виђе теби јунак бољи,
Ил ја, или силован Бешире?"
Љуба њему тихо одговара: 120
„Ти си бољи јунак од Бешира;
Ал је Бешир лиепши у образу."
Разсерди се Комнен барјактаре,
Па опакли на љуби кошуљу;
Свеза љубу на сред куле биеле, 125
Нек му свиетли вечер вечерати.
Гори љуба кано воштеница,
Цичи кано гуја присојкиња.
Кад до дојких ватра долазила,
Свог Комнена свачим заклињала: 130
„Недај војно, обадва ти свиета!
Изгорише моје биеле дојке,
Дости су те путах намамиле,
И два твоја одхраниле сина."
Њојзи Комнен оштро проговара: 135
„Гори љубо, куја те родила!
Ако су ми синове храниле,
И турску би диетцу одхраниле."
Дође ватра до биела лица,
Опет виче љуба Комненова: 140
„Недај војно, обадва ти свиета!
Изгори ми моје биело лице,
Дости си га путах обљубио."
Али Комнен хаје и нехаје:
„Гори љубо, куја те родила! 145
Ако га је Комнен обљубио,
За се га је Комнен и тражио;
Али би га и Турчин љубио.
Гори љубо, свака изгорила,
Која шћела виеру преломити! 150
Давно било, кад но се чинило,
А ми да смо здраво и весело.
Бог нас чуво ода сваке муке,
Сваке туге и од турске руке;
Од зла друга, неплаћена дуга, 155
Горског вука, домаћег хајдука,
Ситне диетце, жене невиернице.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
