Komnen barjaktar i njegova ljuba
Vino pije Komnen barjaktare
S' svojim puncem Gavran kapetanom,
Tamo dolje u Kotaru ravnu.
Dok pokliče iz planine vila:
„Zlo ga sieo! Komnen barjaktare, 5
Zlo ga sieo i vino popijo,
Na rane ti ono udarilo !
Turci tebi kulu porobiše,
Tvoju vjernu ljubu zarobiše,
Anđeliu seku odvedoše, 10
Staru majku konjma pogaziše."
To nečuje Gavran kapetane,
Već to čuje Komnen barjaktare,
Pa se skače na noge lahgane,
Plesnuo se rukom po kolienu: 15
„Ajme! meni do Boga miloga
Što ću danas od života svoga?"
Al mu veli ostario punac:
„Što je tebi, mlađan barjaktare?
Siedi bolan! da pijemo vino." 20
„Kakvo vino? da od Boga nađeš!
Zar nečuješ, što pokliče vila? —-
Turci meni kulu porobiše,
I viernu odvedoše ljubu."
Besiedio Gavran kapetane: 25
„Be neluduj! moje diete drago;
Ako ti je kula porobljena,
Liepšu će ti punac načiniti;
Ako ti je ljuba odvedena,
Liepšom će te punac oženiti; 30
Ako ti je seka odvedena,
Anđelia i jest za udaje:
Stara majka za onoga svieta."
Al' to Komnen haje i nehaje,
Već odleti niz bielu kulu, 35
Berzo spade u tople podrume,
Pa izvede pretila dorina;
Jezus reče, na dorata kleče,
Ter potiera svojoj kuli bieloj.
Ali ona biela nebiaše, 40
Veće pusta, čađom pocernila;
Iz nje dim se na sverdlove niže,
Pa se k nebu pod oblake diže.
Pred avliom majku nalazio,
Grozne suze roni niz obraze, 45
Pa je svomu sinu govorila:
„Kad valjade, tad te neimade! —
Turci tebi kulu porobiše,
Porobiše, pa ju zapališe,
I viernu odvedoše ljubu. 50
Mene staru konjma pogaziše."
Besiedi joj Komnen barjaktare:
„Bili znala odkale su Turci?"
Mati njemu rieč progovara:
„Ja Turčina neznam ni jednoga, 55
Samo jednog od Stiene Bešira." —
Nejma kada ni sjašit dorina,
Već potiera uz planinu pustu,
Dok mi spade zelenoj poljani.
Ali tude Turci posiedali, 60
Pa zelenu londžu zametnuli,
Oni piju vino i rakiu.
Kad Komnena oni ugledaše,
Turci njemu miesto načiniše,
Pa mu redom ožđeldie daju. 65
Dok ih Komnen šeset namirio,
Onda malo zavatrio biše,
Pak poteže tanku alemanku;
Dok s' okrenu i tamo i amo —
Tridest Turskih odsieče glavah. 70
Sama osta seka Anđelia,
Seku fata za bielu ruku,
Pak je pita, gdie je Beširaga?
Seka njemu po istini kaže:
„Eno Bešir u jelovu granju, 75
Rujno vince s tvojom pije ljubom."
Kad Komnene rieči razumio,
On poleti kano lastavica,
Pa nalazi silena Bešira
Na jalii pod jelom zelenom, 80
A pred njime tuluminu vina,
A na krilu svoju viernu ljubu.
„Gdie si kurvo, od Stiene Bešire!
Lasno ti je kulu porobiti,
Kad Komnena doma neimade; 85
Danas su te jadi dostignuli,
Nećeš više robiti Kotarah,
Ni ljubiti kotarskih vlahinjah;
Iziđi mi na mejdan junački,
Nek se znade, tko je postojbina." 90
Kad Turčine rieči razumio,
On poleti k rusoj bedevii,
A prefati koplje ubojito,
Pa Komnena po istini pita:
„Il ćeš gonit, ili dočekati?" 95
Komnen njemu tiho progovara:
„Volim čekat, neg te potierati;"
Pa pobieže niz dolinu ravnu.
Za njim Bešir koplje izpustio;
Al je dorat stari megdandžia, 100
Sve Bešira na oku deržaše,
Dok je bojno koplje izpustio.
Kad je Bešir koplje izpustio,
Dobar doro kleče na koliena,
Komnen koplje ufati u ruku, 105
Pa ga lomi na dvoje, na troje;
A potiera silovna Bešira.
Kako ga je lahko udario,
Na cernu ga zemlju oborio.
Pade Bešir u travu na glavu; 110
Bešir pade a Komnen dopade,
Pa mu rusu odsieče glavu,
Odnese je u ravne Kotare,
Glavu nosi a ljubovcu vodi.
Kad je bio u bieloj kuli, 115
Pervu večer ljubu zapituje:
„Ljubo moja! draža od očiuh,
Tko se viđe tebi junak bolji,
Il ja, ili silovan Bešire?"
Ljuba njemu tiho odgovara: 120
„Ti si bolji junak od Bešira;
Al je Bešir liepši u obrazu."
Razserdi se Komnen barjaktare,
Pa opakli na ljubi košulju;
Sveza ljubu na sred kule biele, 125
Nek mu svietli večer večerati.
Gori ljuba kano voštenica,
Ciči kano guja prisojkinja.
Kad do dojkih vatra dolazila,
Svog Komnena svačim zaklinjala: 130
„Nedaj vojno, obadva ti svieta!
Izgoriše moje biele dojke,
Dosti su te putah namamile,
I dva tvoja odhranile sina."
Njojzi Komnen oštro progovara: 135
„Gori ljubo, kuja te rodila!
Ako su mi sinove hranile,
I tursku bi dietcu odhranile."
Dođe vatra do biela lica,
Opet viče ljuba Komnenova: 140
„Nedaj vojno, obadva ti svieta!
Izgori mi moje bielo lice,
Dosti si ga putah obljubio."
Ali Komnen haje i nehaje:
„Gori ljubo, kuja te rodila! 145
Ako ga je Komnen obljubio,
Za se ga je Komnen i tražio;
Ali bi ga i Turčin ljubio.
Gori ljubo, svaka izgorila,
Koja šćela vieru prelomiti! 150
Davno bilo, kad no se činilo,
A mi da smo zdravo i veselo.
Bog nas čuvo oda svake muke,
Svake tuge i od turske ruke;
Od zla druga, neplaćena duga, 155
Gorskog vuka, domaćeg hajduka,
Sitne dietce, žene neviernice.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
