Комнен барјактар и Крајинић Мујо

Вино пије Иван капетане
Усред Сења града бијелога
А на своју од ћемера кулу,
До Ивана Тоша буљубаша,
А около тридесет Сењана,
Удно совре Комнен барјактаре.
Сви Сењани рујно вино пију,
Ал’ не пије Комнен барјактаре;
Шути Комнен, ништа не бесједи.
Питају га Сењани јунаци:
"О Комнене, сенски барјактаре,
"Ко је тебе жао учинио,
"Те не пијеш лозовину вино?"
Онда Комнен ријеч бесједио:
"Браћо моја, тридесет Сењана!
"Досади ми Иван капетане
"И са њиме Тоша буљубаша,
"Досадише јутром и вечером,
"Често коре, овако говоре:
""Ни си јунак, ни си од јунака,
""Кад не оде у турску Удбину,
"" Не доведе роба од Турака,
""Нити мртве од Турчина главе.""
Па устаде на ноге лагане,
Капу скида, до земље се свија,
И моли се Иван-капетану:
"Дај ми, Иво, неколика друга,
"Оћу ићи у турску Удбину,
"Не би ли ми Бог и срећа дала,
"Да доведем роба ја робињу,
"Али добру од Турчина главу."
А кад зачу Иван капетане,
Онда Иван бесједи Комнену:
"О Комнене, сенски барјактару!
"Ви’ш, јуначе, да те луда нађо!
"Да ти дадем неколико друга,
"Да отидеш у турску Удбину,
"Не би дошо, ни донио главу,
"Ни довео друга ђавољега,
"А камо ли роба ил’ робињу."
Разљути се Комнен барјактару,
Па срдито отиде низ кулу,
Право иде удно од чаршије
До дућана кујунџије Павла,
Па је Павлу Комнен бесједио:
"Сакуј мени једне токе златне,
"А у њима два турска имена,
"Једно Фата а друго Мустафа,
"И сакуј ми два зећир-прстена,
"А у њима два турска имена,
"Док отидем на бијелу кулу
"Да опремим себе и ђогина."
Оде Комнен кули и авлији.
Како дође, повика на слуге
Да опреме витеза ђогина.
Нама слуге ђога опремише,
Изведоше у мермер-авлију.
А какав је ђого од мегдана,
Баш би реко и би се заклео
На њему су соколова крила,
Сав у срми и у чисту злату.
Опреми се Комнен барјактару:
На се удри дибу и кадифу,
Па по чохи и срму и злато,
Окити се што боље могаше,
А за појас двије златке мале,
Ни ковате ни чекичовате,
Но у златан калуп изљевате,
Саме вреде хиљаду дуката;
А припаса сабљу демискију,
Па ето га низ ћемарли-кулу
До ђогата коња од мегдана,
Па за дизгин увати ђогата;
Комнен ода, а ђогата вода.
Докле дође кујунџији Павлу,
Дотле Павле токе сатопио,
Сатопио токе и прстење,
А у њима два турска имена,
Једно Фата а друго Мустафа.
Узе Комнен токе и прстење,
Пак помену Бога истинога,
А посједе витеза ђогина,
Па отиде земљом по ћенару.
Он пријеђе поља и планине,
Пак се спусти пољу удбинскому
До Чатрње до воде студене
И до куле Рудан-Амет-аге
И његова брата Сали-аге.
Доцкан Комнен бјеше задоцнио,
Неко доба ноћи преминуло,
Пак код куле одсједну ђогина,
И тури му дизгин на јабуку,
Оде Комнен уводити кулу.
Нешто му се даде погледати
На чардаке наврх б’јеле куле,
Тамо виђе да неко имаде.
Све мислио, на једно смислио,
Па се натраг Комнен повратио
До првога дрвља зеленога,
Па потеже сабљу демискију,
А ос’јече розгу чапорасту,
На њој има млого чапорака;
Донесе је на раме јуначко,
Па прислони уз бијелу кулу,
Те се розги пење у врове,
Док изиђе на танка чардака,
И погледа у шикли одају.
У одаји нико не бијаше
Само једна љепота ђевојка,
А Фатија шинула је гуја,
Сједи млада, ђерђев претурила.
Када виђе Комнен барјактаре,
У јунаку срце заиграло,
На прсима токе позвекташе,
Пак се јави на демирли пенџер:
"Душо Фато, отвори ми врата."
А ђевојка на ноге ђипила,
Примаче се на демирли пенџер.
Кад сагледа Комнен-барјактара,
Онда Фата бесједи Комнену:
"Бре одлази, Комнен-барјактаре,
"Које су те донијеле виле,
"О Комнене, у турску Удбину?!
"А тако ми дина и амана!
"Ако викнем браћу моју милу,
"Ти да имаш соколова крила,
"Не б’ ти перје унијело меса,
"А камо ли да би утекао."
Тад Комнене поче бесједити:
"О Фатијо, душо моја драга!
"Не крсти ме, ти се покрстила!
"Ја нијесам Комнен барјактару,
"Него Турчин од турске Крајине,
"А на име Крајинићу Мујо.
"Зар ти ниси упамтила, Фато,
"Кад сам тебе испросио младу,
"Још малену од седам година?
"Знаш ли, Фато, јади те не знали!
"Кад ме твоја браћа дароваше?
"Дадоше ми два зећир-прстена,
"А и токе од сувога злата,
"И у њима два турска имена,
"Једно Фата а друго Мустафа.
"Ако ли ми не вјерујеш, Фато,
"Ево тока на прсима Мују,
"А прстења на десници руци."
Онда Фата бесједи Комнену:
"Кад нијеси Комнен барјактару,
"Но се кажеш Крајинићу Мујо,
"Протури ми токе и прстење.
"Кунем ти се, а вјеру ти дајем,
"Ако будеш Комнен барјактару,
"Опет ћу ти токе протурити,
"Пак ти бјежи низ бијелу кулу;
"Ако будеш Крајинићу Мујо,
"Заиста ћу отворити врата."
Комнен узе токе и прстење,
Па протури кроз демирли пенџер.
Узе Фата токе и прстење,
А Фатија турски научила,
И добро је књигу изучила,
Па проучи два турска имена,
Виђе Фата да ј’ одиста Мујо.
Оде Фата да отвори врата,
Оде Комнен розги низ чапорке,
Састаше се у мермер-авлију,
Узеше се за бијеле руке,
Па одоше на ћемерли кулу.
Љуби Комнен Фатиму ђевојку,
Докле ноћца пола претурила,
Онда Комнен Фати бесједио:
"Душо Фато, срце из њедара,
"Причувај ми више главе стражу,
"Оћу лећи санак боравити.
"Док питоме тице запјевају,
"Пробуди ме, срце из њедара,
"Мене ваља ићи у Крајину;
"Чувамо се Сења крвавога,
"Бојимо се Иван-капетана,
"И Комнена млада барјактара."
Заспа Комнен на крило ђевојци.
А Фатија наслонила главу
На Комнена млада барјактара,
Ту заспало једно код другога.
Кад се прену Комнен барјактару,
А свануло и сунце грануло.
Препаде се Комнен барјактару,
Па ђевојци бесједи Комнене:
"Зашто, Фато, шинула те гуја!
"Што не чува више главе стражу,
"Зар не видиш да сам погинуо?"
А ђевојка бесједи Комнену:
"А не бој се, Крајинићу Мујо!
"Крила бих те читав мјесец дана,
"А камо ли један данак бијел."
Онда Комнен срдито јој рече:
"Зар се мене данас тако стече?
"Лако би ме сакривала млада,
"А како ћеш сакрити ђогина,
"Који стоји у мермер-авлију,
"Куд ли розгу уз бијелу кулу?
"Но ако ћеш мене послушати,
"Ајде са мном низ бијелу кулу,
"Да бјежимо у нашу Крајину.
"Ако са мном на ђогата пођеш,
"Вољећу те него очи црне;
"Останеш ли на бијелу кулу,
"Кунем ти се мојом вјером тврдом,
"Ја се никад повратити нећу
"Да те узмем за вјерену љубу."
Онда Фата на једно смислила.
Узеше се за бијеле руке,
Па одоше низ бијелу кулу
До ђогата коња у авлију.
Ал’ се Фата препанула љуто,
А бесједи Комнен барјактаре:
"А не бој се, Фатија ђевојко!
"Док узјашем с тобом на ђогина,
"Што не лети и не носи крила,
"Ни ђогата стиже ни престиже!"
Па ђогата коња посједоше.
А да видиш Комнен-барјактара!
Пусти Комнен витеза ђогата
Преко равна поља удбинскога
До Кунаре високе планине.
А кад Комнен на Кунару дође,
Ђено јесу млоге раскрснице,
(Ђе је срећа ту је и несрећа)
Ту сусрете доброга јунака
На ђогату коњу од мегдана,
А на име Крајинића Муја.
Како срете, турски селам виче,
А Турчин му боље приватио:
"Да си здраво, Комнен-барјактару!"
Срдито му Комнен говораше:
"А Турчине, Крајинићу Мујо!
"Ђе си био, ђе си пролазио,
"Чију ли си порушио кулу,
"Чију ли си обљубио сеју?"
Турчин лаже, а куне се криво:
"Ја сам био Сењу каурскоме
"До бијеле Комненове куле;
"Комненову порушио кулу,
"Комненову сестру обљубио."
Онда Мујо говори Комнену:
"Каурину, Комнен-барјактару!
"Ђе си био пољу удбинскому,
"Је си л’ чију зацрнио кулу,
"Је си л’ чију сестру обљубио?"
А Комнен му по истини каза
Да је био пољу удбинскому
До бијеле Руданове куле,
Руданову оцрнио кулу,
Руданову обљубио сестру:
"Њину сестру, твоју заручницу.
"Ако ми се, Туре, не вјерујеш,
"А ево је за ме на ђогата."
Окрену се с десна на лијево,
Устури јој дувак и мараме,
Указа се ђевојчино лице,
Сину лице како јарко сунце,
А гроце како мјесечина.
Када виђе Крајинићу Мујо,
У Турчину срце заиграло,
На прсима токе затрепташе.
Два ђогата коња наћераше,
Пак се коњи прсим’ ударише,
А јунаци оштријем сабљама.
Од добрије коња одсједоше,
За б’јела се грла уфатише,
Пак се носе по зеленој трави.
Ту Комнену добра срећа била,
Обори га на земљицу црну,
Пак му веже руке наопако,
Заведе га украј друма пута,
Па га веже за јелу зелену,
Пак се натраг до ђевојке врати.
Таман дође ђогу и ђевојци,
Ал ето ти Рудан-Сали-аге
На зекану ка на горску вилу.
Грлом виче, грло га бољело!
"Стани, курво, Комнен-барјактару"
"Није Фата соја орјацкога
"Да је водиш ноћу по мјесецу
"Без сватова и енђија була.
"Да с’, кауре, јуче побјегнуо,
"Данас би те стиго на зекану."
А Комнен му не кте ни бјежати,
Но готова засједе ђогата,
Пак сусрете Рудан-Сали-агу.
Ту се коњи прсим’ ударише,
А јунаци оштријем сабљама.
Од добрије коња одсједоше,
За б’јела се грла уфатише,
Пак се носе по зеленој трави.
Турчину се ноге измакоше,
Притисне га Комнен-барјактару,
Па му б’јеле завезује руке,
Заведе га у јелово грање,
А свеза га за јелу зелену,
А врати се друму и ђогату.
А ето ви Рудан-Амет-аге,
На његову ату четвртаку,
И он грлом бијелијем виче:
"Стани, курво, Комнен-барјактару!
"Није Фата соја орјацкога
"Да је ноћи водиш по мјесецу
"Без сватова и енђија була.
"Ти да имаш соколова крила,
"Не б’ ти перје меса унијело,
"А камо ли да би побјегао."
Одма Комнен засједе ђогата,
И ту добре коње наћераше,
Те се коњи прсим’ ударише,
А јунаци оштријем сабљама.
Доке своје сабље обломише,
Од добрије коња одсједоше,
За јуначке прси уфатише,
Још се носе по зеленој трави.
У то доба сустигоше Турци,
Сустиже им тридес и четири,
И са њима четрдес,
Па Комнену савезаше руке.
Онда Амет бесједи Фатији:
"Сестро Фато, шинула те гуја!
"Погибе ли брате Сали-ага,
"Је л’ му влаше главу погубило?"
А Фата му истину каза.
Онда Турци пуштише керове,
Па нађоше Муја и Салија
Свезаније руку наопако,
Пак им б’јеле опростише руке,
Изидоше на друма широка,
Па сједоше те се одморише,
А Комнена за јелу свезаше.
Онда уста Крајинићу Мујо,
Па довати плетену камџију,
А удара Комнен-барјактара:
"Ти си мене, влаше, преварио,
"Те си моје завезао руке."
А говори Рудан-Амет-ага:
"Сјед’, Турчине, Крајинићу Мујо!
"Знаш ли, Мујо, није давно било,
"Кад сам тебе сестру поклонио,
"Онда си се затекао, Мујо,
"Да ти сретнеш Комнен-барјактара,
"Он с оружјем, а ти без оружја,
"Да би њему савезао руке,
"Па те данас деси у Кунару,
"Код оружја и ђогата твога
"Савеза ти руке наопако,
"А свеза те за јелу зелену."
Турчин лаже, а куне се криво:
"Превари ме Комнен-барјактару,
"Пак ми свеза руке наопако."
Онда Турци макул направише,
Да порву Муја и Комнена.
Што рекоше, то су учинили,
Ту пустише Комнен-барјактара,
Порваше Муја и Комнена,
Наоколо стражу поставише,
А да не би Комнен побјегао.
Узеше се два добра јунака,
Па се носе по зеленој трави.
Виђе Комнен да ће погинути,
Нешто му се даде погледати,
Погледати с обадвије стране,
Близу себе виђе Амет-агу.
Сједи Турчин, ноге прекрстио,
Преко крила сабљу претурио,
А Комнен је срцу одољео,
Па високо Муја подигао,
Удри са њим Рудан-Амет-агу.
Мујо паде, претури Амета,
Аметова сабља испанула,
Уграби је Комнен-барјактару,
Обојици посијече главе.
Када Турци то чудо виђеше,
Од страха се многи препадоше.
А да видиш српска барјактара
Није шала ко је за барјака!
Комнен сину као муња жива,
Неколике посијече главе,
Оно друго у гору побјеже,
Сам остаде Рудан-Сали-ага.
Не би њему глава останула,
Но га сестра Фата одмолила:
"Не, за Бога, Комнен-барјактару,
"Не остави сестру без заклетве!"
Ту јој Комнен брата поклонио,
Даде њему руо и оружје,
И на молбу Аметову главу,
Пак га посла двору бијеломе.
Узе Комнен Мустафину главу,
Па је тури ђогу у зобницу.
И Мујова уфати ђогата,
Па га даје Фатији ђевојци,
А ђевојка бесједи Комнену:
"О Комнене, срце из њедара,
"Баш и да је у животу Мујо,
"Вољела би тебе барјактара.
"Но Турчина Крајинића Муја.
"Ајд’, Комнене, Сењу да идемо,
"Кад си таки јунак за мегдана."
Па витезе коње посједоше,
И одоше Сењу бијеломе
На бијелу Комненову кулу.
То зачуо Иван капетану,
И зачуше Сењани јунаци,
Па велики плотун опалише,
Честитају Комнен-барјактару.
Одведоше у цркву ђевојку,
Покрстише и знаменоваше
Агапијом име изђенуше,
А Ружица млада госпођица.
То је било, не знам је ли било,
Већ велимо да се веселимо.

           [Упор. III⁴, 18.]

Референце

Извор

• Вук Стеф. Караџић, Српске народне пјесме, књ. седма, у којој су пјесме јуначке средњијех времена, стр. 1-14, (државно издање), Штампарија Краљевине Србије, Биоград, 1900.