Колубарска битка 1914. год.
Кад Поћорек украј Дрине паде,
а Швабама издаде команде,
истераше на Чауш топове,
а на Дрини справише мостове,
с' Баурића топ где баш загрува, 5
да би мог’о прелаз да сачува;
а коњица оста само сама,
да проведе ноћ на Грединама,
разасута тим грединским брегом,
ту је била завејана снегом. 10
Ал' смо доброг имали лекара,
каквог нема ни у бечког цара;
мада бисмо и на снегу голи,
код њег' војник не сме да оболи!
Кад оболи, тај га дсбро пази, 15
дању, ноћу, код њега долази
и визите тачно извршава,
да од бола војнике спасава.
И Градине брдо напустисмо,
изиђосмо на брда Прослопа, 20
туна била два-три стара топа;
по наредби Прослоп напустисмо,
на Градине брдо одступисмо,
одступисмо сви у своме реду,
по наредби у сваком погледу. 25
Да се Шваба овамо навуче,
у дубину те да се потуче.
Напустисмо Швабе и Маџаре,
до обале реке Колубаре;
још су Срби добре среће били, 30
положаје добре у'ватили:
од Ражевца преко Конатице,
из Шопића каубица бије,
из Шопића црквене авлије;
па кад било последњега дана, 35
дође Шваба код села Венчана,
десно крило и Сувобор пређе,
близу Горњег Милаковца дође,
стра’ овлада у народу свуда,
нико незна шта ради од чуда! 40
Многи људи својој жени пишу,
а жене им шетају по Нишу,
па кад било баш на Ваведење,
ударише звона на јутрење,
а наредба стиже из армије, 45
наша војска мора да напада.
Тада Срби бога поменуше,
па на Швабу јуриш учинише,
прегнаше га преко Сувобора,
кроз Топлицу преко Мионице, 50
било правац Дунавске коњице.
Крај Топлице швапска банда свира,
а Поћорок топове паркира!
Па он узе дурбин од биљура,
па се попе на дрво јелику, 55
те погледа на четири стране,
како бега војска без команде,
он завитла свој двоглед у грање,
па нададе јунак у бегања
и он виче, а на коња скаче, 60
па он викну: „вади затвараче”;
па их копа у тврду ледину,
од користи да нису Србину.
Пролама се та река Топлица,
крај ње лети Дунавска коњица, 65
са Швабићем својим командантом;
и Миланом младим ађутаном;
пушка пуца, бритка сабља сева,
а коњица стиже до Ваљева,
у Ваљево с пуком уходила, 70
заробљену браћу по’одила,
из Ваљева кад је излазила
и кроз села кад је пролазила
у селу је чудо нагазила:
гле у кући заклана је жена, 75
крај ње леже мала деца њена,
двоје јадних сирочади млади,
па и они помрли од глади!
Кад на друго чудо нагазила,
ал’ у кући старца затворили, 80
заједно га с кућом сагорели,
пред кућом му сина обесили,
а ћерки му очи извадили,
брат јој виси пред кућом на грани,
а сестри му дошли црни дани! 85
Где на лицу беху до два ока,
само рана остала дубока!
неможе се опростити Шваби,
што посече главу моме баби!
Немож' Шваби, а немож' Маџару, 90
а најгоре проклетом Бугару!
Јер је Турчин на Балкану био,
па се и он нечега стидио,
стидио се цркве осквернити,
са женама мегдан дијелити! 95
А гле швапски попови и ђаци,
провесори и научењаци,
из црква нам одожде скупише,
па у Пешти брацо продадоше!
Поче Маџар на Дрину да бега, 100
али Србин тамо њему неда;
на Дрини му пресечени пути,
збунили се ти Маџари љути,
а Срби их 'ватају у руке,
ко дванаесте комуновске Турке! 105
Откани се Швабо Милановца
и вароши српска Крагујевца,
па не тражи ђе се бомбе лију,
са чим Срби тако грозно бију!
Бега Шваба, пита пут за Саву, 110
да спасава своју живу главу,
а све вичу: „бежи, ето Руса,
дао им је четири корпуса!"
Они видли наше Пироћанце,
Пироћанце и Пожаревљане, 115
који носе велихе шубаре,
па тим плаше Швабе и Маџаре!
Кад Поћорек пређе воду Саву
и пренесе своју живу главу,
он је сео па се одморио, 120
па је јадан војску преброио,
па ј' овако био говорио:
„Јаој, њему, до бога милога,
нема њему топа ниједнога!”
Па он оде да извести Фрању, 125
како прође јунак на мегдану!
*
Кад је стиго чак у Беч,
прва му је била реч:
„Опрости ми царе стари,
мене Србин сад превари! 130
Доведе ме сама крају!
па ме зове на предају!
Залуд војска сваколика,
кад је Србин од челика!
Војску нашу сву побише, 135
а топове заробише!
Ту би, царе, и ја пао,
да вештине нисам знао!
Ја сам мор'о бити нем,
док не пређем чак у Срем! 140
А сад могу да ти зборим,
немам са ким да се борим!”
Старац седи, браду чупа,
у прса се своју лупа,
по ћелавој глави бије, 145
што Србију уз’о није!
Што пропаде на мегдану
и задоби грдну рану!
„Ал, ти боже, с плава неба
и ти нећеш како треба! 150
Ти помажеш Србу сада,
зато моја војска страда!
Зар толика војска моја,
милионе ја изброја’,
па је посла' на Србију, 155
са Србима да се бију
и сва моја војска оде,
да сва пређе преко воде;
да се пређе вода Дрина,
да освете мога сина! 160
Ал' је Србин лисац стари,
он побеже Колубари,
а Србија земља није,
као што су земље друге:
многе куће од камена, 165
нигде пута ни камена!
Све је блато до колена,
нит’ јој може доћи 'леба,
ни џебане кол’ко треба!
А да како да се бори, 170
глад ће сама да г’ умори!"
Па се трже и повика:
„Недајте ме, сад ме спасте,
грозница ме нека тресе,
стра' у мене неки расте!" 175
Недајте га, држ' те људи,
'оће старац да полуди!
„Морам Русу да с' обратим,
даље борбе да закратим!"
Онда српског краља зове, 180
да пристане на услове,
да потпише прву тачку,
да му даде равну Бачку
и Барању косу девојачку!
И без свађе и ината, 185
да изађе из Баната!
А за Срем ће и сам знати,
да Србину мора дати!
За Босну се мало љути,
нешто стење, нешто ћути! 190
Ал' се и то мора дати
то си царе, сам избир’о,
тебе није нико дир’о!
На све стране бој се бије,
на све стране крв се лије, 195
све на рачун Аустрије.
