Kolubarska bitka 1914. god.
Kad Poćorek ukraj Drine pade,
a Švabama izdade komande,
isteraše na Čauš topove,
a na Drini spraviše mostove,
s' Baurića top gde baš zagruva, 5
da bi mog’o prelaz da sačuva;
a konjica osta samo sama,
da provede noć na Gredinama,
razasuta tim gredinskim bregom,
tu je bila zavejana snegom. 10
Al' smo dobrog imali lekara,
kakvog nema ni u bečkog cara;
mada bismo i na snegu goli,
kod njeg' vojnik ne sme da oboli!
Kad oboli, taj ga dsbro pazi, 15
danju, noću, kod njega dolazi
i vizite tačno izvršava,
da od bola vojnike spasava.
I Gradine brdo napustismo,
iziđosmo na brda Proslopa, 20
tuna bila dva-tri stara topa;
po naredbi Proslop napustismo,
na Gradine brdo odstupismo,
odstupismo svi u svome redu,
po naredbi u svakom pogledu. 25
Da se Švaba ovamo navuče,
u dubinu te da se potuče.
Napustismo Švabe i Madžare,
do obale reke Kolubare;
još su Srbi dobre sreće bili, 30
položaje dobre u'vatili:
od Raževca preko Konatice,
iz Šopića kaubica bije,
iz Šopića crkvene avlije;
pa kad bilo poslednjega dana, 35
dođe Švaba kod sela Venčana,
desno krilo i Suvobor pređe,
blizu Gornjeg Milakovca dođe,
stra’ ovlada u narodu svuda,
niko nezna šta radi od čuda! 40
Mnogi ljudi svojoj ženi pišu,
a žene im šetaju po Nišu,
pa kad bilo baš na Vavedenje,
udariše zvona na jutrenje,
a naredba stiže iz armije, 45
naša vojska mora da napada.
Tada Srbi boga pomenuše,
pa na Švabu juriš učiniše,
pregnaše ga preko Suvobora,
kroz Toplicu preko Mionice, 50
bilo pravac Dunavske konjice.
Kraj Toplice švapska banda svira,
a Poćorok topove parkira!
Pa on uze durbin od biljura,
pa se pope na drvo jeliku, 55
te pogleda na četiri strane,
kako bega vojska bez komande,
on zavitla svoj dvogled u granje,
pa nadade junak u beganja
i on viče, a na konja skače, 60
pa on viknu: „vadi zatvarače”;
pa ih kopa u tvrdu ledinu,
od koristi da nisu Srbinu.
Prolama se ta reka Toplica,
kraj nje leti Dunavska konjica, 65
sa Švabićem svojim komandantom;
i Milanom mladim ađutanom;
puška puca, britka sablja seva,
a konjica stiže do Valjeva,
u Valjevo s pukom uhodila, 70
zarobljenu braću po’odila,
iz Valjeva kad je izlazila
i kroz sela kad je prolazila
u selu je čudo nagazila:
gle u kući zaklana je žena, 75
kraj nje leže mala deca njena,
dvoje jadnih siročadi mladi,
pa i oni pomrli od gladi!
Kad na drugo čudo nagazila,
al’ u kući starca zatvorili, 80
zajedno ga s kućom sagoreli,
pred kućom mu sina obesili,
a ćerki mu oči izvadili,
brat joj visi pred kućom na grani,
a sestri mu došli crni dani! 85
Gde na licu behu do dva oka,
samo rana ostala duboka!
nemože se oprostiti Švabi,
što poseče glavu mome babi!
Nemož' Švabi, a nemož' Madžaru, 90
a najgore prokletom Bugaru!
Jer je Turčin na Balkanu bio,
pa se i on nečega stidio,
stidio se crkve oskverniti,
sa ženama megdan dijeliti! 95
A gle švapski popovi i đaci,
provesori i naučenjaci,
iz crkva nam odožde skupiše,
pa u Pešti braco prodadoše!
Poče Madžar na Drinu da bega, 100
ali Srbin tamo njemu neda;
na Drini mu presečeni puti,
zbunili se ti Madžari ljuti,
a Srbi ih 'vataju u ruke,
ko dvanaeste komunovske Turke! 105
Otkani se Švabo Milanovca
i varoši srpska Kragujevca,
pa ne traži đe se bombe liju,
sa čim Srbi tako grozno biju!
Bega Švaba, pita put za Savu, 110
da spasava svoju živu glavu,
a sve viču: „beži, eto Rusa,
dao im je četiri korpusa!"
Oni vidli naše Piroćance,
Piroćance i Požarevljane, 115
koji nose velihe šubare,
pa tim plaše Švabe i Madžare!
Kad Poćorek pređe vodu Savu
i prenese svoju živu glavu,
on je seo pa se odmorio, 120
pa je jadan vojsku prebroio,
pa j' ovako bio govorio:
„Jaoj, njemu, do boga miloga,
nema njemu topa nijednoga!”
Pa on ode da izvesti Franju, 125
kako prođe junak na megdanu!
*
Kad je stigo čak u Beč,
prva mu je bila reč:
„Oprosti mi care stari,
mene Srbin sad prevari! 130
Dovede me sama kraju!
pa me zove na predaju!
Zalud vojska svakolika,
kad je Srbin od čelika!
Vojsku našu svu pobiše, 135
a topove zarobiše!
Tu bi, care, i ja pao,
da veštine nisam znao!
Ja sam mor'o biti nem,
dok ne pređem čak u Srem! 140
A sad mogu da ti zborim,
nemam sa kim da se borim!”
Starac sedi, bradu čupa,
u prsa se svoju lupa,
po ćelavoj glavi bije, 145
što Srbiju uz’o nije!
Što propade na megdanu
i zadobi grdnu ranu!
„Al, ti bože, s plava neba
i ti nećeš kako treba! 150
Ti pomažeš Srbu sada,
zato moja vojska strada!
Zar tolika vojska moja,
milione ja izbroja’,
pa je posla' na Srbiju, 155
sa Srbima da se biju
i sva moja vojska ode,
da sva pređe preko vode;
da se pređe voda Drina,
da osvete moga sina! 160
Al' je Srbin lisac stari,
on pobeže Kolubari,
a Srbija zemlja nije,
kao što su zemlje druge:
mnoge kuće od kamena, 165
nigde puta ni kamena!
Sve je blato do kolena,
nit’ joj može doći 'leba,
ni džebane kol’ko treba!
A da kako da se bori, 170
glad će sama da g’ umori!"
Pa se trže i povika:
„Nedajte me, sad me spaste,
groznica me neka trese,
stra' u mene neki raste!" 175
Nedajte ga, drž' te ljudi,
'oće starac da poludi!
„Moram Rusu da s' obratim,
dalje borbe da zakratim!"
Onda srpskog kralja zove, 180
da pristane na uslove,
da potpiše prvu tačku,
da mu dade ravnu Bačku
i Baranju kosu devojačku!
I bez svađe i inata, 185
da izađe iz Banata!
A za Srem će i sam znati,
da Srbinu mora dati!
Za Bosnu se malo ljuti,
nešto stenje, nešto ćuti! 190
Al' se i to mora dati
to si care, sam izbir’o,
tebe nije niko dir’o!
Na sve strane boj se bije,
na sve strane krv se lije, 195
sve na račun Austrije.
