◄   VIII X   ►



КНЕГИЊА, ГОСПАВА

КНЕГИЊА: Госпава, чуј ме. Хоћу да положим заклетву. (Стаје крај одра левом се руком наслања на њега а десну узноси) Заклињем се Богом јединим и успоменом светлом господара мог! За част и славу Кројину жртвоваћу све, ал’ овај мач (Мач који лежи на одру и ово срце што припада мртвом господару мом, не смеју никад бити цена том! Тако сам рекла, тако ћу испунити, тако ми Бог помогао! (Спушта руку и после дуже паузе). Госпава.... чу ли заклетву?
ГОСПАВА: Ја је чух али је не разумедох!
КНЕГИЊА: Требала ми је, осећам се снажнијом. Као да сам око себе дебели озидала зид, ил’ као да сам тврди оклоп на душу ставила.
ГОСПАВА: И Кроја је опасана зидом дебелим...
КНЕГИЊА: Па?
ГОСПАВА: И Господар је на себи оклоп имао.
КНЕГИЊА (Узнемирено): Ти сумњаш зар у снагу моје заклетве?
ГОСПАВА: Не сумњам, ал’...
КНЕГИЊА: Заклех се Богу!
ГОСПАВА: Речи тренутка што их расипа срце, разум не питајућ’, Богу чак нису угодне.
КНЕГИЊА: Заклех се мртвом господару свом!
ГОСПАВА: Мртви не чују!
КНЕГИЊА: Госпава! С тобом се данас пробудио зао дух. На сваку стазу, којом ја поумим поћ’, ти бацаш трње да ми пречиш ход. А данас више но ма кад, требаш ми; треба ми твоја утеха. Не остављај ме саму међу вихоре! Страх ме је!
ГОСПАВА: Чега те је страх?
КНЕГИЊА: Не знам! Смрти не, можда живота?
ГОСПАВА: Душу ти је страх обујмио. Врати се срцу, оно је снага, из њега храброст истиче.
КНЕГИЊА (Напољу се чује рог, она се престрави): Чу ли?
ГОСПАВА: Он!
КНЕГИЊА: Не личи ли ти знак тај на знак хајкача који јавља да је близу звер? (Узнемирена). Реци, Госпава, заклех се Богу, заклех ое господару мом; имаћу снаге зар? (Пауза. Ослухује. Опет се обраћа Госпави). Имаћу снаге је л’?... Реци, забога, што ћутиш упорно; хоћу да чујем од тебе то!... Ох како си зла, како си себична, штедиш једну реч!
ГОСПАВА (Хоће да пође).
КНЕГИЊА: Куда ћеш?
ГОСПАВА: Да се удаљим?
КНЕГИЊА: Не, не остављај ме сад! Буди крај мене, требаш ми!
ГОСПАВА: Ја добро чух! Моз поставља услов да преговара с књегињом, а не с Госпавом. (Слази с куле).



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.