Како се оградила ћуприја на Вишеграду
Вино пију до три паше младе,
Украј мора на морској отоци,
Један паша од Уруменлије,
Други паша од Анадолије,
А трећи је од Једрене града, 5
Кад се паше напојише вина,
Од свашта су собет узимали,
А највише о добру јунаштву,
Онда рече паша Једренлија:
»Сад што ћемо, моја браћо драга,
Од нашега готовога блага,
Али ћемо ћаби путовати.
И на ћаби постит' рамазана,
И клањати турске теоавије?
Али ћемо покриват' џамије?
Ал' на мору лађе поковати?
Ал' правити на водам' ћуприје?«
А рече му паша Урумлија:
»Ја луд ти си, паша Једренлија!
Што ћеш ићи ћаби и Медини,
Ћаба има за бацања блага,
А 'оџе су наше изјелице,
Арче благо, наске не помињу,
Већ 'ајдемо мору на јалију,
Да ми нове лађе покујемо,
Нек имамо на мору ђемије,
Боље нам је правити ђемије
Него наше покриват џамије.«
А рече им паша Анадолски:
»Браћо моја, луде ти сте главе!
Што ћете ви ћаби и Медини,
Ћаба вазда има доста блага?
Што ли ћете покриват џамије?
Што ли ћете правити ђемије,
На мору су велике ђемије,
Да ви знате краљеве ђемије,
Как'е су им на бродов'ма кранце,
Што год нашег ми имамо блага,
Не би' могли једне направити;
Већ чу л' те ме што ћу бесједити,
Ак' 'оћете мене послушати,
Да идемо Дрини води хладној,
До камена града Вишеграда,
Да правимо на Дрини ћуприју,
Онђе нема скеле, ни ђемије,
Већ чуница, самотвора лађа,
Пак ни она превозит не море,
Како Дрина на валове дође,
Она ваља дрвље и камење,
И зелене под гранама јеле,
Те заноси скеле и чунице,
Ту се топе коњи и јунаци,
Љуто пишти сиротиња тужна,
Пак су тешке сузе сиротињске,
Боље нам је направит ћуприју,
Него ићи ћаби и Медини.«
Кад то чуше двије паше младе,
Обојица њега послушаше,
И овако н>ему говорише:
»Ми ћемо те за то послушати.
Ал' то није лако направити,
Када у нас нема неимара,
Нй у нашег цара честитога,
Да направе на води ћуприју,
- Јер је Дрина врло валовита,
И вазда је мутна и опака,
Она ваља дрвље и камење,
Није ласно направит' ћуприје.«
А вели им паша Анадолски:
»Браћо моја, двије паше младе]
Ја ћу лако добит' неимара,
Из Малтије, од земље краљеве,
Он имаде камене мајсторе,
Који тешу студено камење,
Кано меко дрво омарово,
Ја ћу ситну књигу направити,
Замолити од Малтије краља,
Замолити, па га умолити,
Спремиће ми до триста мајстора,
И пред њима мудра неимара,
Који ће нам направят' ћуприју.«
Кад то чуше двије паше младе,
Обје паше једва дочекаше,
И пашину пољубише руку.
Да виш' паше од Анадолије,
Сићану је књигу направио,
И у књизи 'вако говорио:
«Побратиме, од Малтије краље!
Ето теби књиге шаровите,
Добро види, шта ти књига пише,
Пошаљи ми до триста мајстора,
И пред њима мудра неимара,
Да ја правим на Дрини ћуприју,
У камену мјесту Вишеграду,
Све о моме трошку и хашлуку.
Израд добра и мога и твога,
Јера у нас не има мајстора,
Који би је могли направити«.
Кад је так'у књигу направио,
Опреми је у земљу Малтију,
Књига дође од Малтије краљу,
Кад је краље књигу прихватио,
Књигу гледа, а смије се на њу,
Пак дозива Рада неимара,
И овако њему проговара:
»Слуго моја, Раде неимаре
Ти покупи до триста мајстора,
Пак ти пођи у земљу Турћију,
А у ону Босну поноситу,
До некакве Дрине воде хладне,
Прави Раде на Дрини ћуприју,
Три су паше нијет учиниле,
Да направе на води ћуприју,
Све о своме трошку и хашлуку,
Они ће ти захмедију плаћат,
Мореш ли је, Раде, направити?«
А вели му Раде неимаре:
»Господине, моја круно златна,
Чини ми се и заклео би' се,
Да је могу лако направити.«
Кад то рече, на ноге скочио,
Па састави до триста мајстора,
По избору бољег од бољега,
Пак он оде Дрини води хладној,
Кад он дође граду Вишеграду,
А ту сједе до три паше младе,
На обали хладно вино пију,
Њима Раде добро јутро даје,
А паше му прихватише здравље,
Питају се за мир и за здравље,
Сједоше га себи уз кољено,
Те се хладна напојише вина,
И његово до триста мајстора,
Кад се хладна напојише вина,
Онда рече Раде неимаре:
»Браћо моја, до три паше младе!
Ви узмите три јаглука блага,
Пак баците усред воде хладне,
Ако ваше не потоне благо,
Ласно ћемо направит' ћуприју,
Ако л' ваше пак потоне благо,
То се лако направити неће.«
Кад то чуше до три паше младе,
Сва тројица блага накупише,
У јаглуке златне завезаше,
Сви по реду у воду бацише,
У свакога потонуло благо,
Кад то виђе Раде неимаре,
Ни мало му мило не бијаше,
Ал' му друга бити не могаше,
Јера ваља направит' ћуприју,
Пак од земље на ноге скочио,
И посједе косата гаврана,
Коња врана и непоткована,
Сплетена му грива до стрмена,
А припаса сабљу заковану,
Пак наћера коња на обалу,
А с обале у ту воду хладну,
Па је тиху Дрину пребродио,
Пребродио и тамо и амо,
Ништа њега заставило није,
Кад се Раде натраг повратио,
Он разјаха косата гаврана,
Пак дозива до триста мајстора:
»Прихватите гвоздене чекиће!«
А мајстори на ноге скочише,
Прихватише гвоздене чекиће,
Су чим тешу мраморје камење,
Пак тесаше по године дана,
Приправише камен за. ћуприју,
Кад изиђе по године дана,
Загазише у воду студену,
Како који води силазаше,
Бе лако се вратит не могаше,
А камоли поставит ћуприју,
Ил' озидат од камена куле,
Кад то виђе Раде неимаре,
Сузе проли низ бијело лице,
Сузе проли, овако говори:
»Браћо моја, до три паше младе,
То се нама озидат не даде.«
А веле му до три паше младе:
»Каурине, Раде неимаре,
Зар ти мислиш похарчити благо,
А не градит на води ћуприју,
Ваља ти је данас направити,
Јал' ћеш дати главу за ћуприју«.
Кад то зачу Раде неимаре,
Јадан Раде на ноге скочио,
Од очију сузе проточио,
Пак ухвати косата гаврана,
Потковао коња некована,
Некована косата гаврана,
Како који клинац угоњаше,
На копите коњу изгоњаше,
А клинаца и не посвраћаше,
Ни врхове оштре откидаше,
Кад косата поткова гаврана,
Наћера га води на обалу,
А с' обале у студену Дрину,
Гази гавран Дрину воду хладну,
кад је бий на сред воде хладне,
Стаде вранац кајно камен станац,
А кад виђе Раде неимаре,
Он повади из чизме канџију,
На којој је дванајест шибала,
А на свакој пуце од пиринча,
Па га стаде ударати њоме,
Куд га куца, све му кожа пуца,
А црна га полијева крвца,
Стоји цика косата гаврана,
Кано љуте под каменом гује,
Али никуд макнут' не могаше,
Док завика вила из облака:
»Јадан, брате, Раде неимаре!
Не ударај косата гаврана,
Шта је теби данас згријешио?
Већ остави паклену канџију,
А извади сабљу заковану,
Пак ударај воду око себе,
Око себе и гаврана свога,
Чувај коњу нога' и копита',
Немој коња обрезати свога,
Да те љута не уједе гуја.«
А кад зачу Раде неимаре,
Он потури паклену канџију,
А повади сабљу заковану,
Пак удара воду око себе,
Око себе и гаврана свога,
Док се вода крвљу замутила,
А полеће вранац од мејдана,
Кајно горска из облака вила,
Препаде се Раде неимаре,
Да он није коња обрезао,
Кад ишћера коња на обалу,
На обалу у зелену траву,
Он прегледа дебела гаврана,
Да га није сабљом дохватио,
Да га није ђегођ обранио,
Кад му здраве ноге и копите,
А вире му клинци свиколици,
Око њихе коса измотана,
Ко питома из Мисира свила,
Пак отале поврати гаврана,
Опет Дрину воду прегазио,
И доћера пашину чадору,
Пак сазива до триста мајстора:
»На ноге се, моја браћо драга!
Да зидамо од камена куле.«
Сви мајстори на ноге скочише,
И у тиху Дрину загазише.
Поставише камене темеље,
Позиђују на ћенару куле,
Озидаше куле неколике.
А да видиш јада изненада,
Што год они дању изидали,
Кад у јутру ниђе ништа нема!
Тако стаде по године дана,
Кад се виђе на невољи Раде,
Ћуприја се озидат не даде,
Поцрњело у мајстора лице,
Кајно перје у гаврана тице,
Онда рече Раде неимаре:
»Сад што ћемо, моја браћа драга,
Озидати не моремо врага,
Од турскога готовога блага.«
А веле му до три паше младе :
»Зиђи, Раде, изгубио главу,
Зар ти мислиш похарчити благо,
Не направит на води ћуприју.«
Кад се виђе на невољи Раде,
Како акшам на земљицу паде,
Он посједе косата гаврана,
А загракта кајно тица врана,
Па побјеже у земљу Малтију,
Тако стаде годиницу дана,
Кад изиђе годиница дана,
Док ево ти књиге шаровите,
Та је књига крвљу исписана.
Од његово до триста мајстора,
Књига дође на кољено Раду,
Кад је виђе Раде неимаре,
Голему се јаду осјетио,
Књигу учи, а с њоме се мучи,
Овако му ситна књига каже,
Од његово до триста мајстора:
»Богом, брате, Раде неимаре,
Ђе си, Раде, ниђе те не било!
Зар пеш, Раде, нас оставит овђе,
Да нас Турци набију на коље,
Паше су нам повезале руке,
Метнуће нас на велике муке,
Да си брже граду Вишеграду.«
А кад Раду так'а књига дође,
Брже своме господару пође,
Господару од Малтије краљу,
Све му каже што је и како је,
Господар му сједе бесједити:
»Слуго моја, Раде неимаре!
Ти посједи косата гаврана,
Брже да си Дрини води хладној,
Да мајстори не изгубе главе,
Ваља теби њихе избавити,
Ја ћеш своју изгубити главу.«
А кад зачу Раде неимаре,
Сузе проли, а краљу говори:
»Господине, наша круно златна
Сад ја видим да ћу погинути,
Ја не могу н>ихе избавити,
Нит' ћуприју могу направити.«
Ал' му друга бити не могаше,
Ваља ићи да неће ни доћи,
Пак од земље на ноге скочио,
За готова коња закрочио,
Тужан Раде са отоке пође,
Право оде Дрини води хладној
А кад дође » раду Вишеграду,
Опази га до триста мајстора,
Закукаше кано кукавице.
Преврнуше кано ластавице;
А кад чуше до три паше младе,
Од земљице на ноге скочише,
Од бедрице сабље повадише,
Па на Рада јуриш учинише.
Јадан Раде стаде бесједити :
»Лакше, паше, ако Бога знате!
Ви немојте мене погубити,
Ћуприју ћу вама направити,
Јали своју главу изгубити.«
И ту паше Рада дочекаше,
Са дебела коња разјахаше,
Те овако њему говорише:
»Каурине, Раде неимаре,
Зар ти мислиш похарчити благо,
А не градит на води ћуприје.«
Опет јадан Раде загазйо,
И поведе до триста мајстора,
Стаде зидат од камена куле,
Што мајстори обдан начинише,
Кад ујутру ниђе ништа нема,
Нико не зна што је и како је!?
Стоји писка Рада неимара,
Кајно љуте под каменом гује,
И његово до триста мајстора,
Поцрњели кајно гавранови,
Све кукају кајно кукавице,
А преврћу кано ластавице;
А све вичу до три паше младе :
»Зидај, Раде, од камена куле,
На кулама камену ћуприју,
Зидај, Раде, изгубио главу!
Ко што си је данас изгубио!«
Ал' је јадан озидат не море,
Кад је једна ноћца омркнула,
Оде Раде под чадора свога,
Пак он сједе хладно пити вино,
Објема се рукам' поднимио,
Нити море вина црвенога,
Нити море хљеба бијелога,
Пак он паде здесна налијево.
Стаде Раде санак боравити,
Док му вила на сан долазила,
Те овако њему говорила:
»Побратиме Раде неимаре,
Зло си сио, а горе попио,
Зар не видиш ђе си погинуо,
Док ћуприје озидат не мореш,
Ни високе на ћенару куле,
Камоли ћеш направит ћуприју,
Турско благо озидат је неће,
Док је жарког сунца и мјссеца,
Јер су паше благо затровале,
Цијенећи сиротињу рају,
Цвијељајућ и старо и младо;
Од како је царе погинуо
На Косову пољу несретноме,
Зулуми су турски додијали,
Додијали дрву и камену,
Ја камо ли сиротињи раји,
Већ чу ли ме, што ћу бесједити,
Како сјутра бијел дан осване,
Ти устани од земље на ноге,
Те отиди пашам под чадоре,
Пак замоли до три паше младе,
Нек ти изун и бесједу даду,
Те отиди у земљу Србију,
У Србију Сријем земљи равној,
Господару краљу Милутину,
Замоли се краљу уз кољено,
Пољуби му руку и кољено,
Кајно српскомславну господару,
И кажи му што је и како је,
Нек ти даде двоје ђеце лудо,
Двоје ђеце Стоју и Остоју,
Сестру Стоју и брата Остоју,
И даће ти готовине блага,
Ти поведи Стоју и Остоју,
Доведи их граду Вишеграду,
Нека ставе камен у темељу,
Пак зидајте од камена куле, 400
Насред Дрине насред воде хладне,
Пак ћеш ласно озидати куле,
И на њима привезат' ћуприју,
Привезати, пак је направити,
Јер се Турцим направит' не даде, 405
Њихово је затровано благо,
Узимљу га како им је драго,
Не слушају цара, ни главара;
И чу ли ме неимаре Раде,
Ако теби Бог и срећа даде, 4Ю
Те направиш на води ћуприју,
На њојзи ћеш потпис оставити,
Кад остане на води ћуприја,
Нек се знаде и нек се познаде,
Како су је ђеца направила, 415
Двоје ђеце Милутина краља,
Брат Остоја и сестра му Стоја.«
Кад то зачу Раде неимаре,
Мало трену, ал' се брже прену,
Пак од земље на ноге скочио, 420
Те с' умио и Богу молио,
Кад с' умио и Богу молио,
Право оде пашину чадору,
Ђено сједе до три паше младе,
Замоли се пашам' уз кољено, 425
Замоли се, пољуби им руку,
Дадоше му изун и бесједу,
Пак он оде у земљу Србију,
Господару Милутину краљу,
Кад он дође Милутину краљу, 430
Он краљеву пољубио руку,
Пољубио руку и кољено,
Пак се њему сави уз кољено,
А краље га рукам загрлио,
Загрлио, па га пољубио, 435
Те овако н>ему говорио:
»Неимаре,;Од земље Малтије!
Каква ти је нужда и невоља,
Те си дош'о мени у походе?«
А кад чуо Раде неимаре,
Све му Раде од истине каже:
»Господине, моја круно златна!
Ево има три године дана,
Од како сам из Малтије града,
Ја доведох до триста мајстора,
У Турчију, у Босну поносну,
Да ја правим на Дрини ћуприју,
Задужбину зулумпарим Турцим',
То су паше цара честитога,
Сваког ћу ти по имену казат':
Једно паша од Уруменлије,
Друго паша од Анадолије,
Треће паша од Једрене града,
Они троше на товаре благо,
Троше благо, како им је драго,
Ал' залуду фајде не имаде,
Ћуприја се озидат' не даде,
Њихово је затровано благо,
У сузама сиротиње раје;
Већ те молим и руку ти љубим,
Да ми дадеш двоје ђеце твоје,
Двоје ђеце: Стоју и Остоју,
Двоје ђеце брата и сестрицу,
Не бисмо ли озидали куле,
Насред Дрине насред воде хладне,
Нека буде спомен до вијека,
Господине, и мени и теби,
Пак и твоје ђеце обадвоје,
Њихова ће бити задужбина,
Док је вјека и бијела свјета,
А нама ћеш избавити главу.«
А кад зачу краље Милутине,
Он се на то слатко насмијао,
Пак дозива своје ђеце двоје,
Двоје ђеце Стоју и Остоју,
Те овако њима говорио:
»Ђецо моја, Стојо и Остоја!
Оћете ли мене послушати,
Да одете Дрини води хладној,
Даћу вама пуну кулу блага, 480
Те правите на Дрини ћуприју,
Останите, док не направите,
Ту ће вама помен останути,
И то ће се дуго помињати,
Помињати народ и хришћанлук, 485
И вама ће писмо останути,
На ћуприји на мермер камену,
Да је ваша на води ћуприја;
Ев' имаде три године дана,
Да је праве до три паше младе, 490
Ал' је никад направити Неће,
Јер у њихе нема војне среће,
Њихово је благо затровано,
Љуто муче сиротињу рају,
Од како су Стамбол прихватили, 495
Грађевину славна господара,
Господара цара Костадина,
Зулумом су сваком дотужили,
Пак су вишу владу прихватили,
На Косову пољу јадовиту, 500
Кад погибе славан цар Лазаре,
Издајице цара издадоше,
Српску славу Турцим дароваше,
А Турци се више посилише,
Сиротињи зулум повисише, 505
Пак се тога мало покајаше,
Своје благо на добит' ставише,
Да ограде на води ћуприју,
Ал' се њима направит' не даде,
Већ је ваља нама направити, 510
Ради среће и напредка свога.«
Кад то зачу двоје ђеце лудо,
Том се чуду ђеца зачудише,
Али мудра, једва дочекаше,
Свога мила баба послушаше, 515
Пак од земље на ноге скочише,
На товаре благо поћераше,
Те одоше граду Вишеграду;
Кад дођоше Дрини води хладној,
Ђено сједе до три паше младе, 520
И ту паше ђецу дочекаше,
Уз кољено себи посједоше,
Пак сједоше хладно пити вино,
Кад се хладна напојише вина,
Онда рече Краљевић Остоја: 525
»Чу ли те ме, до три паше младе!
Сада ваља градити ћуприју,
По најприје воду даровати,
Су чим воду ваља даровати?
Ви прострите диван-кабаницу, 530
Посред Дрине посред воде хладне,
Сва тројица на њу посједите,
И турите цијел товар блага,
Ако буде благо за градиво,
Вода ће се заставити сама, 535
Преко ње вам ваља пребродити,
Ако вама добра срећа буде,
Те ви хладну воду пребродите,
И ви ваше пренесете благо,
Ја ћу вама направит' ћуприју, 540
И ту ће вам помен останути:
Задужбина, пашина ћуприја,
Нек се знаде и нек се познаје,
Да сте себи спомен оставили.«
Кад то чуше до три паше младе, 545
Сва тројица њему говорише:
»Бе луд ти си, Краљевић Остоја!
Није лако Дрине пребродити,
Ни гаврану коњу нековану,
А некмоли пјеше без парипа.« 550
Кад су паше тако говорили,
Сва тројица на ноге скочише,
И до Дрине воде доскочише,
Простријеше бугар-кабаницу,
И турише цијел товар блага, 555
Сва тројица редом посједоше,
Валовитој Дрини говорише:
»Застави се, валовита Дрино,
Док ми наше превеземо благо !«.
Кад су били на сред воде хладне,
А Дрина их вода прихватила,
Сву тројицу на дно протурила,
Протурила, па их потопила.
Кад то виђе Стоја и Остоја,
Завикаше Рада неимара,
И његово до триста мајстора:
»Гради, Раде на Дрини ћуприју!«
Стаде Раде градити ћуприју,
Колико је обдан изидаше,
Ујутру им виша освиташе,
На ћошета изиђоше куле,
Да сад видиш Рада неимара,
Он привеза ћуприју за куле,
Сва ћуприја од мермер камена,
Све за благо Стоје и Остоје,
Направише на Дрини ћуприју,
И на њојзи потпис ударише,
Двоје ђеце Стоју и Остоју.
Таман Раде огради ћуприју,
Док удари киша из облака,
За пунијех петнајест данака,
Пак удари валовита Дрина,
Она ватьа дрвље и камење,
И зелене под гранама јеле,
Под кулам' се јеле заставише,
Заставише, Дрину забентише.
Док завика вила из облака,
Те дозива Рада неимара:
»Узми коња, Раде неимаре!
Врана коња и непоткована,
Поткуј њему нове потковице,
Не повраћај на узлове клинце,
Наћерај га на ту воду Дрину,
А насади брадву наопако,
Па ударај по гранама јеле,
Нека прођу те велике скеле.«
А кад зачу Раде неимаре,
Он ухвати косата гаврана,
Поткова му све ноге четири,
Не завраћа на копите клинце; 600
Пак прихвати комад држалице,
Пак насади брадву наопако,
Коју су му паше даровале,
Јер је њима било наопако,
Пак напера косата гаврана, 605
Посред Дрине посред воде хладне,
Те удара по гранама јеле,
Док је воду крви замутио,
Док пукоше под гранама јеле,
Вода прође и пронесе скеле, 610
А остаде на Дрини ћуприја,
Ал' му гавран макнути не море,
Већ му стаде кајно камен станац;
Док завика вила из облака:
»Баци, Раде, брадву затровану, 615
Нек је носи валовита Дрина,
Пак ударај под собом гаврана,
И немој се Раде препанути,
Неће тебе вода занијети,
Кад ти пређеш Дрину воду хладну, 620
Ти изиди води на ћуприју,
И удари потпис на ћуприју,
Од Србије краља Милутина,
И до њега Стоју и Остоју.«
Кад то зачу Раде неимаре, 625
Баци брадву у воду студену,
Пак под собом дохвати гаврана,
Из Дрине му гавран искочио,
Па он свога разјаха гаврана,
Подиже му све ноге четири, 630
Кад око н>их коса замотана,
К'о бијела свила из Мисира,
Са клинаца косу одмрсио,
Однесе је води на ћуприју,
На ћуприји потпис ударио: 635
»Ћупријаје Милутина краља,
И ђеце му Стоје и Остоје.«
Оде Раде завичају своме,
А за њиме Стоја и Остоја,
Своме бабу Милутину краљу,
А остаде на води ћуприја,
Како тадај, тако и данаске.
