Kako se ogradila ćuprija na Višegradu
Vino piju do tri paše mlade,
Ukraj mora na morskoj otoci,
Jedan paša od Urumenlije,
Drugi paša od Anadolije,
A treći je od Jedrene grada, 5
Kad se paše napojiše vina,
Od svašta su sobet uzimali,
A najviše o dobru junaštvu,
Onda reče paša Jedrenlija:
»Sad što ćemo, moja braćo draga,
Od našega gotovoga blaga,
Ali ćemo ćabi putovati.
I na ćabi postit' ramazana,
I klanjati turske teoavije?
Ali ćemo pokrivat' džamije?
Al' na moru lađe pokovati?
Al' praviti na vodam' ćuprije?«
A reče mu paša Urumlija:
»Ja lud ti si, paša Jedrenlija!
Što ćeš ići ćabi i Medini,
Ćaba ima za bacanja blaga,
A 'odže su naše izjelice,
Arče blago, naske ne pominju,
Već 'ajdemo moru na jaliju,
Da mi nove lađe pokujemo,
Nek imamo na moru đemije,
Bolje nam je praviti đemije
Nego naše pokrivat džamije.«
A reče im paša Anadolski:
»Braćo moja, lude ti ste glave!
Što ćete vi ćabi i Medini,
Ćaba vazda ima dosta blaga?
Što li ćete pokrivat džamije?
Što li ćete praviti đemije,
Na moru su velike đemije,
Da vi znate kraljeve đemije,
Kak'e su im na brodov'ma krance,
Što god našeg mi imamo blaga,
Ne bi' mogli jedne napraviti;
Već ču l' te me što ću besjediti,
Ak' 'oćete mene poslušati,
Da idemo Drini vodi hladnoj,
Do kamena grada Višegrada,
Da pravimo na Drini ćupriju,
Onđe nema skele, ni đemije,
Već čunica, samotvora lađa,
Pak ni ona prevozit ne more,
Kako Drina na valove dođe,
Ona valja drvlje i kamenje,
I zelene pod granama jele,
Te zanosi skele i čunice,
Tu se tope konji i junaci,
Ljuto pišti sirotinja tužna,
Pak su teške suze sirotinjske,
Bolje nam je napravit ćupriju,
Nego ići ćabi i Medini.«
Kad to čuše dvije paše mlade,
Obojica njega poslušaše,
I ovako n>emu govoriše:
»Mi ćemo te za to poslušati.
Al' to nije lako napraviti,
Kada u nas nema neimara,
Nй u našeg cara čestitoga,
Da naprave na vodi ćupriju,
- Jer je Drina vrlo valovita,
I vazda je mutna i opaka,
Ona valja drvlje i kamenje,
Nije lasno napravit' ćuprije.«
A veli im paša Anadolski:
»Braćo moja, dvije paše mlade]
Ja ću lako dobit' neimara,
Iz Maltije, od zemlje kraljeve,
On imade kamene majstore,
Koji tešu studeno kamenje,
Kano meko drvo omarovo,
Ja ću sitnu knjigu napraviti,
Zamoliti od Maltije kralja,
Zamoliti, pa ga umoliti,
Spremiće mi do trista majstora,
I pred njima mudra neimara,
Koji će nam napravяt' ćupriju.«
Kad to čuše dvije paše mlade,
Obje paše jedva dočekaše,
I pašinu poljubiše ruku.
Da viš' paše od Anadolije,
Sićanu je knjigu napravio,
I u knjizi 'vako govorio:
«Pobratime, od Maltije kralje!
Eto tebi knjige šarovite,
Dobro vidi, šta ti knjiga piše,
Pošalji mi do trista majstora,
I pred njima mudra neimara,
Da ja pravim na Drini ćupriju,
U kamenu mjestu Višegradu,
Sve o mome trošku i hašluku.
Izrad dobra i moga i tvoga,
Jera u nas ne ima majstora,
Koji bi je mogli napraviti«.
Kad je tak'u knjigu napravio,
Opremi je u zemlju Maltiju,
Knjiga dođe od Maltije kralju,
Kad je kralje knjigu prihvatio,
Knjigu gleda, a smije se na nju,
Pak doziva Rada neimara,
I ovako njemu progovara:
»Slugo moja, Rade neimare
Ti pokupi do trista majstora,
Pak ti pođi u zemlju Turćiju,
A u onu Bosnu ponositu,
Do nekakve Drine vode hladne,
Pravi Rade na Drini ćupriju,
Tri su paše nijet učinile,
Da naprave na vodi ćupriju,
Sve o svome trošku i hašluku,
Oni će ti zahmediju plaćat,
Moreš li je, Rade, napraviti?«
A veli mu Rade neimare:
»Gospodine, moja kruno zlatna,
Čini mi se i zakleo bi' se,
Da je mogu lako napraviti.«
Kad to reče, na noge skočio,
Pa sastavi do trista majstora,
Po izboru boljeg od boljega,
Pak on ode Drini vodi hladnoj,
Kad on dođe gradu Višegradu,
A tu sjede do tri paše mlade,
Na obali hladno vino piju,
Njima Rade dobro jutro daje,
A paše mu prihvatiše zdravlje,
Pitaju se za mir i za zdravlje,
Sjedoše ga sebi uz koljeno,
Te se hladna napojiše vina,
I njegovo do trista majstora,
Kad se hladna napojiše vina,
Onda reče Rade neimare:
»Braćo moja, do tri paše mlade!
Vi uzmite tri jagluka blaga,
Pak bacite usred vode hladne,
Ako vaše ne potone blago,
Lasno ćemo napravit' ćupriju,
Ako l' vaše pak potone blago,
To se lako napraviti neće.«
Kad to čuše do tri paše mlade,
Sva trojica blaga nakupiše,
U jagluke zlatne zavezaše,
Svi po redu u vodu baciše,
U svakoga potonulo blago,
Kad to viđe Rade neimare,
Ni malo mu milo ne bijaše,
Al' mu druga biti ne mogaše,
Jera valja napravit' ćupriju,
Pak od zemlje na noge skočio,
I posjede kosata gavrana,
Konja vrana i nepotkovana,
Spletena mu griva do strmena,
A pripasa sablju zakovanu,
Pak naćera konja na obalu,
A s obale u tu vodu hladnu,
Pa je tihu Drinu prebrodio,
Prebrodio i tamo i amo,
Ništa njega zastavilo nije,
Kad se Rade natrag povratio,
On razjaha kosata gavrana,
Pak doziva do trista majstora:
»Prihvatite gvozdene čekiće!«
A majstori na noge skočiše,
Prihvatiše gvozdene čekiće,
Su čim tešu mramorje kamenje,
Pak tesaše po godine dana,
Pripraviše kamen za. ćupriju,
Kad iziđe po godine dana,
Zagaziše u vodu studenu,
Kako koji vodi silazaše,
Be lako se vratit ne mogaše,
A kamoli postavit ćupriju,
Il' ozidat od kamena kule,
Kad to viđe Rade neimare,
Suze proli niz bijelo lice,
Suze proli, ovako govori:
»Braćo moja, do tri paše mlade,
To se nama ozidat ne dade.«
A vele mu do tri paše mlade:
»Kaurine, Rade neimare,
Zar ti misliš poharčiti blago,
A ne gradit na vodi ćupriju,
Valja ti je danas napraviti,
Jal' ćeš dati glavu za ćupriju«.
Kad to začu Rade neimare,
Jadan Rade na noge skočio,
Od očiju suze protočio,
Pak uhvati kosata gavrana,
Potkovao konja nekovana,
Nekovana kosata gavrana,
Kako koji klinac ugonjaše,
Na kopite konju izgonjaše,
A klinaca i ne posvraćaše,
Ni vrhove oštre otkidaše,
Kad kosata potkova gavrana,
Naćera ga vodi na obalu,
A s' obale u studenu Drinu,
Gazi gavran Drinu vodu hladnu,
kad je biй na sred vode hladne,
Stade vranac kajno kamen stanac,
A kad viđe Rade neimare,
On povadi iz čizme kandžiju,
Na kojoj je dvanajest šibala,
A na svakoj puce od pirinča,
Pa ga stade udarati njome,
Kud ga kuca, sve mu koža puca,
A crna ga polijeva krvca,
Stoji cika kosata gavrana,
Kano ljute pod kamenom guje,
Ali nikud maknut' ne mogaše,
Dok zavika vila iz oblaka:
»Jadan, brate, Rade neimare!
Ne udaraj kosata gavrana,
Šta je tebi danas zgriješio?
Već ostavi paklenu kandžiju,
A izvadi sablju zakovanu,
Pak udaraj vodu oko sebe,
Oko sebe i gavrana svoga,
Čuvaj konju noga' i kopita',
Nemoj konja obrezati svoga,
Da te ljuta ne ujede guja.«
A kad začu Rade neimare,
On poturi paklenu kandžiju,
A povadi sablju zakovanu,
Pak udara vodu oko sebe,
Oko sebe i gavrana svoga,
Dok se voda krvlju zamutila,
A poleće vranac od mejdana,
Kajno gorska iz oblaka vila,
Prepade se Rade neimare,
Da on nije konja obrezao,
Kad išćera konja na obalu,
Na obalu u zelenu travu,
On pregleda debela gavrana,
Da ga nije sabljom dohvatio,
Da ga nije đegođ obranio,
Kad mu zdrave noge i kopite,
A vire mu klinci svikolici,
Oko njihe kosa izmotana,
Ko pitoma iz Misira svila,
Pak otale povrati gavrana,
Opet Drinu vodu pregazio,
I doćera pašinu čadoru,
Pak saziva do trista majstora:
»Na noge se, moja braćo draga!
Da zidamo od kamena kule.«
Svi majstori na noge skočiše,
I u tihu Drinu zagaziše.
Postaviše kamene temelje,
Poziđuju na ćenaru kule,
Ozidaše kule nekolike.
A da vidiš jada iznenada,
Što god oni danju izidali,
Kad u jutru niđe ništa nema!
Tako stade po godine dana,
Kad se viđe na nevolji Rade,
Ćuprija se ozidat ne dade,
Pocrnjelo u majstora lice,
Kajno perje u gavrana tice,
Onda reče Rade neimare:
»Sad što ćemo, moja braća draga,
Ozidati ne moremo vraga,
Od turskoga gotovoga blaga.«
A vele mu do tri paše mlade :
»Ziđi, Rade, izgubio glavu,
Zar ti misliš poharčiti blago,
Ne napravit na vodi ćupriju.«
Kad se viđe na nevolji Rade,
Kako akšam na zemljicu pade,
On posjede kosata gavrana,
A zagrakta kajno tica vrana,
Pa pobježe u zemlju Maltiju,
Tako stade godinicu dana,
Kad iziđe godinica dana,
Dok evo ti knjige šarovite,
Ta je knjiga krvlju ispisana.
Od njegovo do trista majstora,
Knjiga dođe na koljeno Radu,
Kad je viđe Rade neimare,
Golemu se jadu osjetio,
Knjigu uči, a s njome se muči,
Ovako mu sitna knjiga kaže,
Od njegovo do trista majstora:
»Bogom, brate, Rade neimare,
Đe si, Rade, niđe te ne bilo!
Zar peš, Rade, nas ostavit ovđe,
Da nas Turci nabiju na kolje,
Paše su nam povezale ruke,
Metnuće nas na velike muke,
Da si brže gradu Višegradu.«
A kad Radu tak'a knjiga dođe,
Brže svome gospodaru pođe,
Gospodaru od Maltije kralju,
Sve mu kaže što je i kako je,
Gospodar mu sjede besjediti:
»Slugo moja, Rade neimare!
Ti posjedi kosata gavrana,
Brže da si Drini vodi hladnoj,
Da majstori ne izgube glave,
Valja tebi njihe izbaviti,
Ja ćeš svoju izgubiti glavu.«
A kad začu Rade neimare,
Suze proli, a kralju govori:
»Gospodine, naša kruno zlatna
Sad ja vidim da ću poginuti,
Ja ne mogu n>ihe izbaviti,
Nit' ćupriju mogu napraviti.«
Al' mu druga biti ne mogaše,
Valja ići da neće ni doći,
Pak od zemlje na noge skočio,
Za gotova konja zakročio,
Tužan Rade sa otoke pođe,
Pravo ode Drini vodi hladnoj
A kad dođe » radu Višegradu,
Opazi ga do trista majstora,
Zakukaše kano kukavice.
Prevrnuše kano lastavice;
A kad čuše do tri paše mlade,
Od zemljice na noge skočiše,
Od bedrice sablje povadiše,
Pa na Rada juriš učiniše.
Jadan Rade stade besjediti :
»Lakše, paše, ako Boga znate!
Vi nemojte mene pogubiti,
Ćupriju ću vama napraviti,
Jali svoju glavu izgubiti.«
I tu paše Rada dočekaše,
Sa debela konja razjahaše,
Te ovako njemu govoriše:
»Kaurine, Rade neimare,
Zar ti misliš poharčiti blago,
A ne gradit na vodi ćuprije.«
Opet jadan Rade zagazйo,
I povede do trista majstora,
Stade zidat od kamena kule,
Što majstori obdan načiniše,
Kad ujutru niđe ništa nema,
Niko ne zna što je i kako je!?
Stoji piska Rada neimara,
Kajno ljute pod kamenom guje,
I njegovo do trista majstora,
Pocrnjeli kajno gavranovi,
Sve kukaju kajno kukavice,
A prevrću kano lastavice;
A sve viču do tri paše mlade :
»Zidaj, Rade, od kamena kule,
Na kulama kamenu ćupriju,
Zidaj, Rade, izgubio glavu!
Ko što si je danas izgubio!«
Al' je jadan ozidat ne more,
Kad je jedna noćca omrknula,
Ode Rade pod čadora svoga,
Pak on sjede hladno piti vino,
Objema se rukam' podnimio,
Niti more vina crvenoga,
Niti more hljeba bijeloga,
Pak on pade zdesna nalijevo.
Stade Rade sanak boraviti,
Dok mu vila na san dolazila,
Te ovako njemu govorila:
»Pobratime Rade neimare,
Zlo si sio, a gore popio,
Zar ne vidiš đe si poginuo,
Dok ćuprije ozidat ne moreš,
Ni visoke na ćenaru kule,
Kamoli ćeš napravit ćupriju,
Tursko blago ozidat je neće,
Dok je žarkog sunca i mjsseca,
Jer su paše blago zatrovale,
Cijeneći sirotinju raju,
Cvijeljajuć i staro i mlado;
Od kako je care poginuo
Na Kosovu polju nesretnome,
Zulumi su turski dodijali,
Dodijali drvu i kamenu,
Ja kamo li sirotinji raji,
Već ču li me, što ću besjediti,
Kako sjutra bijel dan osvane,
Ti ustani od zemlje na noge,
Te otidi pašam pod čadore,
Pak zamoli do tri paše mlade,
Nek ti izun i besjedu dadu,
Te otidi u zemlju Srbiju,
U Srbiju Srijem zemlji ravnoj,
Gospodaru kralju Milutinu,
Zamoli se kralju uz koljeno,
Poljubi mu ruku i koljeno,
Kajno srpskomslavnu gospodaru,
I kaži mu što je i kako je,
Nek ti dade dvoje đece ludo,
Dvoje đece Stoju i Ostoju,
Sestru Stoju i brata Ostoju,
I daće ti gotovine blaga,
Ti povedi Stoju i Ostoju,
Dovedi ih gradu Višegradu,
Neka stave kamen u temelju,
Pak zidajte od kamena kule, 400
Nasred Drine nasred vode hladne,
Pak ćeš lasno ozidati kule,
I na njima privezat' ćupriju,
Privezati, pak je napraviti,
Jer se Turcim napravit' ne dade, 405
Njihovo je zatrovano blago,
Uzimlju ga kako im je drago,
Ne slušaju cara, ni glavara;
I ču li me neimare Rade,
Ako tebi Bog i sreća dade, 4Ю
Te napraviš na vodi ćupriju,
Na njojzi ćeš potpis ostaviti,
Kad ostane na vodi ćuprija,
Nek se znade i nek se poznade,
Kako su je đeca napravila, 415
Dvoje đece Milutina kralja,
Brat Ostoja i sestra mu Stoja.«
Kad to začu Rade neimare,
Malo trenu, al' se brže prenu,
Pak od zemlje na noge skočio, 420
Te s' umio i Bogu molio,
Kad s' umio i Bogu molio,
Pravo ode pašinu čadoru,
Đeno sjede do tri paše mlade,
Zamoli se pašam' uz koljeno, 425
Zamoli se, poljubi im ruku,
Dadoše mu izun i besjedu,
Pak on ode u zemlju Srbiju,
Gospodaru Milutinu kralju,
Kad on dođe Milutinu kralju, 430
On kraljevu poljubio ruku,
Poljubio ruku i koljeno,
Pak se njemu savi uz koljeno,
A kralje ga rukam zagrlio,
Zagrlio, pa ga poljubio, 435
Te ovako n>emu govorio:
»Neimare,;Od zemlje Maltije!
Kakva ti je nužda i nevolja,
Te si doš'o meni u pohode?«
A kad čuo Rade neimare,
Sve mu Rade od istine kaže:
»Gospodine, moja kruno zlatna!
Evo ima tri godine dana,
Od kako sam iz Maltije grada,
Ja dovedoh do trista majstora,
U Turčiju, u Bosnu ponosnu,
Da ja pravim na Drini ćupriju,
Zadužbinu zulumparim Turcim',
To su paše cara čestitoga,
Svakog ću ti po imenu kazat':
Jedno paša od Urumenlije,
Drugo paša od Anadolije,
Treće paša od Jedrene grada,
Oni troše na tovare blago,
Troše blago, kako im je drago,
Al' zaludu fajde ne imade,
Ćuprija se ozidat' ne dade,
Njihovo je zatrovano blago,
U suzama sirotinje raje;
Već te molim i ruku ti ljubim,
Da mi dadeš dvoje đece tvoje,
Dvoje đece: Stoju i Ostoju,
Dvoje đece brata i sestricu,
Ne bismo li ozidali kule,
Nasred Drine nasred vode hladne,
Neka bude spomen do vijeka,
Gospodine, i meni i tebi,
Pak i tvoje đece obadvoje,
Njihova će biti zadužbina,
Dok je vjeka i bijela svjeta,
A nama ćeš izbaviti glavu.«
A kad začu kralje Milutine,
On se na to slatko nasmijao,
Pak doziva svoje đece dvoje,
Dvoje đece Stoju i Ostoju,
Te ovako njima govorio:
»Đeco moja, Stojo i Ostoja!
Oćete li mene poslušati,
Da odete Drini vodi hladnoj,
Daću vama punu kulu blaga, 480
Te pravite na Drini ćupriju,
Ostanite, dok ne napravite,
Tu će vama pomen ostanuti,
I to će se dugo pominjati,
Pominjati narod i hrišćanluk, 485
I vama će pismo ostanuti,
Na ćupriji na mermer kamenu,
Da je vaša na vodi ćuprija;
Ev' imade tri godine dana,
Da je prave do tri paše mlade, 490
Al' je nikad napraviti Neće,
Jer u njihe nema vojne sreće,
Njihovo je blago zatrovano,
Ljuto muče sirotinju raju,
Od kako su Stambol prihvatili, 495
Građevinu slavna gospodara,
Gospodara cara Kostadina,
Zulumom su svakom dotužili,
Pak su višu vladu prihvatili,
Na Kosovu polju jadovitu, 500
Kad pogibe slavan car Lazare,
Izdajice cara izdadoše,
Srpsku slavu Turcim darovaše,
A Turci se više posiliše,
Sirotinji zulum povisiše, 505
Pak se toga malo pokajaše,
Svoje blago na dobit' staviše,
Da ograde na vodi ćupriju,
Al' se njima napravit' ne dade,
Već je valja nama napraviti, 510
Radi sreće i napredka svoga.«
Kad to začu dvoje đece ludo,
Tom se čudu đeca začudiše,
Ali mudra, jedva dočekaše,
Svoga mila baba poslušaše, 515
Pak od zemlje na noge skočiše,
Na tovare blago poćeraše,
Te odoše gradu Višegradu;
Kad dođoše Drini vodi hladnoj,
Đeno sjede do tri paše mlade, 520
I tu paše đecu dočekaše,
Uz koljeno sebi posjedoše,
Pak sjedoše hladno piti vino,
Kad se hladna napojiše vina,
Onda reče Kraljević Ostoja: 525
»Ču li te me, do tri paše mlade!
Sada valja graditi ćupriju,
Po najprije vodu darovati,
Su čim vodu valja darovati?
Vi prostrite divan-kabanicu, 530
Posred Drine posred vode hladne,
Sva trojica na nju posjedite,
I turite cijel tovar blaga,
Ako bude blago za gradivo,
Voda će se zastaviti sama, 535
Preko nje vam valja prebroditi,
Ako vama dobra sreća bude,
Te vi hladnu vodu prebrodite,
I vi vaše prenesete blago,
Ja ću vama napravit' ćupriju, 540
I tu će vam pomen ostanuti:
Zadužbina, pašina ćuprija,
Nek se znade i nek se poznaje,
Da ste sebi spomen ostavili.«
Kad to čuše do tri paše mlade, 545
Sva trojica njemu govoriše:
»Be lud ti si, Kraljević Ostoja!
Nije lako Drine prebroditi,
Ni gavranu konju nekovanu,
A nekmoli pješe bez paripa.« 550
Kad su paše tako govorili,
Sva trojica na noge skočiše,
I do Drine vode doskočiše,
Prostriješe bugar-kabanicu,
I turiše cijel tovar blaga, 555
Sva trojica redom posjedoše,
Valovitoj Drini govoriše:
»Zastavi se, valovita Drino,
Dok mi naše prevezemo blago !«.
Kad su bili na sred vode hladne,
A Drina ih voda prihvatila,
Svu trojicu na dno proturila,
Proturila, pa ih potopila.
Kad to viđe Stoja i Ostoja,
Zavikaše Rada neimara,
I njegovo do trista majstora:
»Gradi, Rade na Drini ćupriju!«
Stade Rade graditi ćupriju,
Koliko je obdan izidaše,
Ujutru im viša osvitaše,
Na ćošeta iziđoše kule,
Da sad vidiš Rada neimara,
On priveza ćupriju za kule,
Sva ćuprija od mermer kamena,
Sve za blago Stoje i Ostoje,
Napraviše na Drini ćupriju,
I na njojzi potpis udariše,
Dvoje đece Stoju i Ostoju.
Taman Rade ogradi ćupriju,
Dok udari kiša iz oblaka,
Za punijeh petnajest danaka,
Pak udari valovita Drina,
Ona vatьa drvlje i kamenje,
I zelene pod granama jele,
Pod kulam' se jele zastaviše,
Zastaviše, Drinu zabentiše.
Dok zavika vila iz oblaka,
Te doziva Rada neimara:
»Uzmi konja, Rade neimare!
Vrana konja i nepotkovana,
Potkuj njemu nove potkovice,
Ne povraćaj na uzlove klince,
Naćeraj ga na tu vodu Drinu,
A nasadi bradvu naopako,
Pa udaraj po granama jele,
Neka prođu te velike skele.«
A kad začu Rade neimare,
On uhvati kosata gavrana,
Potkova mu sve noge četiri,
Ne zavraća na kopite klince; 600
Pak prihvati komad držalice,
Pak nasadi bradvu naopako,
Koju su mu paše darovale,
Jer je njima bilo naopako,
Pak napera kosata gavrana, 605
Posred Drine posred vode hladne,
Te udara po granama jele,
Dok je vodu krvi zamutio,
Dok pukoše pod granama jele,
Voda prođe i pronese skele, 610
A ostade na Drini ćuprija,
Al' mu gavran maknuti ne more,
Već mu stade kajno kamen stanac;
Dok zavika vila iz oblaka:
»Baci, Rade, bradvu zatrovanu, 615
Nek je nosi valovita Drina,
Pak udaraj pod sobom gavrana,
I nemoj se Rade prepanuti,
Neće tebe voda zanijeti,
Kad ti pređeš Drinu vodu hladnu, 620
Ti izidi vodi na ćupriju,
I udari potpis na ćupriju,
Od Srbije kralja Milutina,
I do njega Stoju i Ostoju.«
Kad to začu Rade neimare, 625
Baci bradvu u vodu studenu,
Pak pod sobom dohvati gavrana,
Iz Drine mu gavran iskočio,
Pa on svoga razjaha gavrana,
Podiže mu sve noge četiri, 630
Kad oko n>ih kosa zamotana,
K'o bijela svila iz Misira,
Sa klinaca kosu odmrsio,
Odnese je vodi na ćupriju,
Na ćupriji potpis udario: 635
»Ćuprijaje Milutina kralja,
I đece mu Stoje i Ostoje.«
Ode Rade zavičaju svome,
A za njime Stoja i Ostoja,
Svome babu Milutinu kralju,
A ostade na vodi ćuprija,
Kako tadaj, tako i danaske.
