Отворите главни мени

Кад о срећи прохте ми се

Кад о срећи прохте ми се
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Кад о срећи прохте ми се


Кад о срећи прохте ми се
Коју речцу да прозборим,
Онда ти се тако следим
Да не умем да говорим.

У срцу ми нема ништа
Само ледне свеће висе,
А у груд'ма што је живља
Све у санте заледи се.

Напрежем се, отимам се,
Самог себе тешит' прегнем —
Но то врло мало вреди
Морам јаду да подлегнем.

Па да не бих тако проп'о
Све на срећне мислећ' дане,
Вас дан цели трчим, јурим
Од механе до механе.

Ту се тешим златним вином
Ту ме терет сињи мине:
Хладне туге растопе се,
А пролеће ново сине.

НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Песме, 1863 стр. 28

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 38. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.