Ао коно, наша другарнце!
Другарнце, наша неверннце!
Не л' се синоћ нама заклињаше,
Да не станеш код туђина, коно,
Да не љубиш туђу руку, коно. 5
Да не мећеш туђ прстен на руку?
А ти сада стојнш код туђина,
И ти љубнш туђу руку, коно,
И ти мећеш туђ прстен на руку.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 6.
