КАДА ЗМИЈА...
Писац: Мита Поповић





     КАДА ЗМИЈА...
            
Када змија гадне лажи
Жути језик на ме плази,
Да отрује моју груд:
Чини ми се, сестро зоре,
Да ти слатке чујем зборе
И љубавни нежни гук.

Кад ме тешки боли тлаче
А млађано срце плаче
С мученичка удеса:
Тебе видим, као вилу
Долазит на златном крилу
Са седмери небеса.

Кад затиште тешке ране
А смрзават крв се стане
У срдашцу гоњеном:
Као света нека сени
Ти се јавиш, душо, мени
С твојим вечним осмејом.

И нестане туге црне,
У висине душа прне,
Да потражи седми рај;
А на усти моји бледи
Заковано ћути, седи
Зачуђени уздисај.

Ти часове моје сладиш,
Ти санове брзе златиш
Твом драгану гоњеном;
Ти ме чуваш, душо мила,
Од страшнога од лудила
С твојим лепим споменом.

Но баш с ове успомене,
Што свакуда прати мене,
Баш са ње сам несрећан:
Е ја би већ, данче мио,
Давно вечне снове снио,
Да се тебе не сећам!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.