KADA ZMIJA...
Kada zmija gadne laži
Žuti jezik na me plazi,
Da otruje moju grud:
Čini mi se, sestro zore,
Da ti slatke čujem zbore
I ljubavni nežni guk.
Kad me teški boli tlače
A mlađano srce plače
S mučenička udesa:
Tebe vidim, kao vilu
Dolazit na zlatnom krilu
Sa sedmeri nebesa.
Kad zatište teške rane
A smrzavat krv se stane
U srdašcu gonjenom:
Kao sveta neka seni
Ti se javiš, dušo, meni
S tvojim večnim osmejom.
I nestane tuge crne,
U visine duša prne,
Da potraži sedmi raj;
A na usti moji bledi
Zakovano ćuti, sedi
Začuđeni uzdisaj.
Ti časove moje sladiš,
Ti sanove brze zlatiš
Tvom draganu gonjenom;
Ti me čuvaš, dušo mila,
Od strašnoga od ludila
S tvojim lepim spomenom.
No baš s ove uspomene,
Što svakuda prati mene,
Baš sa nje sam nesrećan:
E ja bi već, danče mio,
Davno večne snove snio,
Da se tebe ne sećam!