Иш’л урок по пут

* * *

[Иш’л урок по пут]

Иш’л урок по пут
и носил тикву.
Тиква падла па се распадла,
па уроци полетели,
како облаци по небо, 5
како ветар по гору,
како плини по воду,
како роса по траву.
Измерили небеску висину,
и морску дебљину, 10
па отишли у низину,
где сунце не сија,
где дол не поје,
где кокошке не кваче,
где крава не њуца, 15
где овца не блеји.
Ни на мору мос,
ни на гаврана белега,
ни на камен мозак,
ни у тикву суда, 20
ни на петла струње,
ни на магаре перја,
ни на вука звоно,
ни на вучицу рог,
ни на нашега (Милана) урок. 25

---

Певач, место записа и напомена

Миливојевић Јевремка, 82. г. с. Давидовац код Сврљига. Новембар 1971.

Кад дете побледи, има температуру, повраћа и статно плаче, људи кажу „ватило од очи”, односно болује од уроци. Различити су узроци ове болести. Каже се да има људи са злим очима, који су од рођења урокљиви. То су „чудни људи”, које је мајка два пута враћата на сису. Поред тога, могу да уроче, и „обележени” људи, са неким ожиљком на лицу, и бркате жене. Од ове болести болују и одрасли људи и стока. Довољно је да се неко „почуди” какоје нека девојка лепа, или да је стока напредна, и одмах има да „вате од почудиште”. Зато, кад се дете поведе на „оро”, или на други јавни скуп, да га не би неко урочио, онда му се баје: додирне се земља руком и каже се:
„Кој с пед земљу измери,
он да урочи дете (по имену)”.
Затим се убере трава па му се стави за појас и каже се:
„Крј изброји биљке по поље,
да урочи дете”.
После тога се убере лист са дрвета и стави се детету за појас:
„Кој изброји лис по гору,
да урочи дете.”
Затим му се дигне тил (задњи део главе) и каже се:
„Кој си тил види,
да урочи дете”.
Онда се „лизне по челце”:
„Кад на мој језик длака никне,
т’г дете од очи да вати.”.
И на крају се дете погледа кроз сито, и тек онда се води на „оро”.
     Други вид „превентиве” је, да урокљев човек кад дође у кућу, пре него што оде, „помије” водом очи, и онда неће детету да остави урок.
     Ритуал који се најчешће изводи при бајању од урока, јесте гашење угљевља у земљани суд (паница), или стављање ужареног гвожђа у воду (обично острушке).
     При гашењу угљевља, свакој баченој жеравици се намени неко име које је могло да урочи, а на крају се баци жеравица за „незнане очи”. После тога дете попије гутаљ воде у којој је гашено угљеиље, а са осгалом водом се умије.

Референце

Извор

• Љубинко Раденковић: Народна бајања источне Србије. Бајања, Градина 2-3/1973., стр. 214-215.

• Љубинко Раденковић: Урок иде уз поље : народна бајања, Градина, 1973. Ниш., стр. 16.