Iš’l urok po put

* * *

[Iš’l urok po put]

Iš’l urok po put
i nosil tikvu.
Tikva padla pa se raspadla,
pa uroci poleteli,
kako oblaci po nebo, 5
kako vetar po goru,
kako plini po vodu,
kako rosa po travu.
Izmerili nebesku visinu,
i morsku debljinu, 10
pa otišli u nizinu,
gde sunce ne sija,
gde dol ne poje,
gde kokoške ne kvače,
gde krava ne njuca, 15
gde ovca ne bleji.
Ni na moru mos,
ni na gavrana belega,
ni na kamen mozak,
ni u tikvu suda, 20
ni na petla strunje,
ni na magare perja,
ni na vuka zvono,
ni na vučicu rog,
ni na našega (Milana) urok. 25

Pevač, mesto zapisa i napomena

Milivojević Jevremka, 82. g. s. Davidovac kod Svrljiga. Novembar 1971.

Kad dete pobledi, ima temperaturu, povraća i statno plače, ljudi kažu „vatilo od oči”, odnosno boluje od uroci. Različiti su uzroci ove bolesti. Kaže se da ima ljudi sa zlim očima, koji su od rođenja urokljivi. To su „čudni ljudi”, koje je majka dva puta vraćata na sisu. Pored toga, mogu da uroče, i „obeleženi” ljudi, sa nekim ožiljkom na licu, i brkate žene. Od ove bolesti boluju i odrasli ljudi i stoka. Dovoljno je da se neko „počudi” kakoje neka devojka lepa, ili da je stoka napredna, i odmah ima da „vate od počudište”. Zato, kad se dete povede na „oro”, ili na drugi javni skup, da ga ne bi neko uročio, onda mu se baje: dodirne se zemlja rukom i kaže se:
„Koj s ped zemlju izmeri,
on da uroči dete (po imenu)”.
Zatim se ubere trava pa mu se stavi za pojas i kaže se:
„Krj izbroji biljke po polje,
da uroči dete”.
Posle toga se ubere list sa drveta i stavi se detetu za pojas:
„Koj izbroji lis po goru,
da uroči dete.”
Zatim mu se digne til (zadnji deo glave) i kaže se:
„Koj si til vidi,
da uroči dete”.
Onda se „lizne po čelce”:
„Kad na moj jezik dlaka nikne,
t’g dete od oči da vati.”.
I na kraju se dete pogleda kroz sito, i tek onda se vodi na „oro”.
     Drugi vid „preventive” je, da urokljev čovek kad dođe u kuću, pre nego što ode, „pomije” vodom oči, i onda neće detetu da ostavi urok.
     Ritual koji se najčešće izvodi pri bajanju od uroka, jeste gašenje ugljevlja u zemljani sud (panica), ili stavljanje užarenog gvožđa u vodu (obično ostruške).
     Pri gašenju ugljevlja, svakoj bačenoj žeravici se nameni neko ime koje je moglo da uroči, a na kraju se baci žeravica za „neznane oči”. Posle toga dete popije gutalj vode u kojoj je gašeno ugljeilje, a sa osgalom vodom se umije.

Reference

Izvor

Ljubinko Radenković: Narodna bajanja istočne Srbije. Bajanja, Gradina 2-3/1973., str. 214-215.

Ljubinko Radenković: Urok ide uz polje : narodna bajanja, Gradina, 1973. Niš., str. 16.