Отвори главни мени

Викизворник β

Историја Русије (П. Миљуков) 17

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков


ГЛАВА XVII

Александар II (1855-1881)


I. — Крај рата на истоку (1855—1856) и очекивања рефорамаУреди

Аустриски ултиматум. — Александар II долази на престо у јеку кримскога рата. Савезници држе један део руске земље и опседају Севастопољ; аустријска војска је спремна да им се придружи, а непријатељске ескадре, у свима руским водама, у Европи као и на Крајњем Истоку, држе обалу под ватром својих топова.

Ма да нови цар искрено жели мир, мора да настави рат. Севастопољ пада, после једне херојске одбране, 27 августа/8 септембра 1855. али руска војска на Криму стиже да га напусти и да заузме положаје у околини, а да је не гоне Савезници који заузимају тврђаву тек 30 августа/ 11 септембра. На Кавказу Руси туку анадолску турску војску и заузимају тврђаву Карс 16/28 новембра 1855. На дан 28 децембра Аустрија, у сагласности са Енглеском, прети Александру II да ће се придружити Савезницима ако он до 17 јануара 1856 не прими овај ултиматум: 1) стављање дунавских кнежевина под заједнички протекторат Европе; 2) контрола слободе пловидбе Дунавом од стране уговорних сила; 3) неутрализација Црнога Мора; 4) признање права хришћанима Отоманског Царства без уштрба по независност Турске и султановог суверенитета; 5) могућност остављена зараћеним странама да предлажу, за време преговора о миру, друге услове складне са интересима Европе. Алекандар II најпре одбија тај ултиматум, а нарочито члан 5, чија га недовољна јасност узнемирава. Затим, на тврђење да се тај члан односи само на неутрализацију Аландских Острва и на враћање Карса Турцима, а нарочито кад му је његов стриц, пруски Краљ Фридрих-Виљем IV, ставио до знања да је сва нада изгубљена и сваки отпор узалудан, он сазива један нарочити савет, да испита аустријске услове. Известилац, Неселдоре, изјашњава се за пријем тих услова, а остали говорници цртају тако црним бојама војничку и финансијску ситуацију, да изгледа немогуће да се рат настави. Неколико година доцније Александар II називаће кукавиштвом своје држање из тих дана године 1856.

Царински конгрес (1856). — Успех његових трупа на Кавказу допушта цару да 4/16 јануара 1856 године прими аустријске услове, да пристане на примирје, и на почетак преговора за мир. Париски конгрес се отвара 2) фебруара под претседништвом министра спољних послова Наполеона III, грофа Валевског. На њему Русију претставља кнез Алексије Орлов, Аустрију Буол и барон од Хибнера, Енглеску лорд Кларендон и лорд Каули, Сардинију Кавур, а Турску Фуад и Али Паша. Пруска је пуштена на конгрес тек кад су седнице почеле. Уговор о миру потписан је 30 марта.

Овај уговор ставља Турску под заштиту свих европских сила које јамче за њену целину и њену територијалну независност (чл. 17). У случају спора између ње и ма које од сила потписница, уговор предвиђа обавезно посредовање (чл. 8). Он поверава заштиту хришћанских поданика Отоманске Царевине свима великим европским силама, а не више, као пре овога рата, самој Русији. У томе уговору унет је и став по коме је султану слободно да, у своје име и на основи својих владалачких права, изда ферман којим би се регулисало законско стање његових хришћанских поданика (чл. 9). Он потврђује споразум о Мореузима из 1841 и неутралише Црно Море, на чијим обалама више не могу држати арсенале ни Русија ни Турска; по једноме нарочитоме споразуму, за које гарантују друге силе, оне се обавезују да на Црноме Мору држе само ограничен број лаких бродова као чуваре обале (чл. 10 до 14). Он уређује и пловидбу Дунавом и одузима Русији један део Бесарабије и даје је Молдавији (чл. 20 и 21).

15 априла 1856, Енглеска, Аустрија, и Француска се обавезују, једним уговором управљеним против Русије, да гарантују територијално целину Турске и да сматрају сваку повреду Париског уговора као casus belli. Русија пристаје, једним споразумом са Француском и Енглеском, на неутрализацију Аландских Острва. У Паризу кнез Орлов усмено уверава Наполеона III да ће се извршити реформе у Пољској, да католичка црква неће тамо бити више гоњена итд. Наполеон III обећава са своје стране да на идућем конгресу неће потезати пољско питање.

Очекивање рефорама. — Пораз у Кримскоме рату исто је што и осуда режима Николе I. Пораз и тешки услови париског уговора доказују свима и свакоме да су у Русији реформе потребне.

За живота Николе I само неколико политичких избеглица, као Никола Тургењев и Херцен, имали су смелости да отворено и немилосрдно критикују реакционарни режим и војнички пораз. Кад је Александар II ступио на престо, незадовољство јавног мнења, које је расло последњих година претходне владавине, почиње да се показује. Промена на престолу ствара наду на политичке промене. Смрт Николина примљена је као крај ове неке врсте владиног туторства које се ширило над целом земљом и тешко притискивало целокупну друштвену организацију. Свет се нада да ће нови владалац завести ново доба у историји Русије, да ће престати самовоља Николиних жандарма и реакционарне мере примењиване од 1848, и да ће друштво моћи слободно да исказује своје мисли. Ипак Руски интелектуалци, које је угњетачка Николина влада натерала да се повуку са јавних послова, не покушавају у самом почетку да терају новога владаоца да предузима реформе, јер су уверени да ће он то сам почети. Они се задовољавају једним скромним програмом који је написао Чернишевски у Савременику 1856: Нарочиту пажњу обратити школи, повећати број наставника и ученика, ублажити цензурски режим, изградити железнице и паметно искоришћавати земаљске економске изворе. Под овом последњом и нејасном формулом они подразумевају укидање ропства, о коме још нико не сме слободно да говори јавно, али о чијој се потреби изрично говори у написима писаним руком који се у то доба протурају по Москви и по Петрограду. Укидање ропства је за њих основни проблем. Они сматрају да то укидање може довести до промене целокупног политичког система. Ако се сељацима да слобода, руши се тиме основа бирократског режима, то јест превласт племства у месним установама, и онда ће морати, говоре они, да се исто тако реформише цео режим. Они су толико убеђени да ће доћи слободњачка политика, да са одушевљењем примају све владине изјаве па чак и најмлитавије. На пример, у своме манифесту од 19/31 марта 1856, који објављује Русији свршетак рата и закључење мира, Александар II изјављује жељу да се уз помоћ Провиђења „унутарња организација” земље „учврсти и усаврши, да правда и благост владају по судовима, да се жеља за школовањем и корисним радом развије и свуда ојача и да свако ужива у миру плод свога нешкодљивог рада под заштитом закона подједнако правичних за све и свакога”. Они схватају та доста нејасна обећања као алузије на слободњачка начела једне нове унутарње политике.

И док јавно мњење очекује реформе, Александар II увиђа њихову потребу и спрема се, чим се рат заврши, да их оствари,

II. — Доба „великих рефорама”Уреди

Личност Александра II и његово политичко припремање. — Званични хвалиоци претстављају често Александра II као главног творца и покретача „великих рефорама”. Његови животописци и савршени писци мемоара нарочито подвлаче изузетан карактер цара ослободиоца. Сви га приказују као човека који отскаче од своје околине и који одлучним кораком иде путем рефорама. Међутим ништа није тако нетачно као то. Васпитавање које је добио Александар II није га спремило за улогу реформатора.

Несумњиво је да је он у своме детињству и у својој младости био потчињен благотворном утицају својих учитеља: Мердера и славног песника Жуковског. Обадвојица, људи високе културе и пуни хуманитарних идеја, успели су да развију племенита осећања у души свога младог ученика. Целокупна тајна Мердерова утицаја на карактер Александра II, према Жуковском, „лежала је у благом и благотворном деловању једне душе лепе по природи.” Али ни један ни други нису били способни да спреме Александра за његову будућу улогу. Сам Жуковски, ако је и помагао развој његова књижевна укуса, није могао, због недостатка воље и потпуно одређених политичких идеја, да изради у своме ученику грађанске врлине и да му тачно престави шта је Русија и шта је све њој потребно.

Па ипак, кад је Александар ступио на престо у тридесетседмој години, он је већ имао искуства. То је човек који има израђен укус за све, израђене симпатије и уверења. Његов је отац увек гледао да од њега начини доброг војника, способног да рукује оружјем и командује батаљоном, као и савршено упућеног у војничку науку његовога доба. Много је времена и напора утрошено око његовог војничког образовања. Он је страстно волео не само стратегију, историју ратова, фортификацију и тактику, већ војничка вежбања и смотре. Он им је посветио највећи део свога времена и одлазио је у друштво гардијских официра. За време путовања његовога оца, који је искоришћавао сваку прилику да га уведе у владалачке послове, он га је често замењивао. Године 1848, послат у Беч и у Берлин, где је својим рођеним очима могао посматрати напредовање револуционарног покрета, био је добио неограничено пуномоћије да води дипломатске преговоре од велике важности и веома осетљиве природе. Наименован за команданта војних школа, он се брижљиво трудио да им задовољи потребе и да у њима побољша наставни и васпитни систем. Уколико се он све више упознавао са државни пословима, постао је убеђени присталица политичког система свога оца. Кад се вест о француској револуцији 1848 била раширила по Петрограду и кад је Никола објавио свој чувени проглас против револицуонарног покрета у Европи, скупио је он гардијске официре па је, да би показао да се они слажу са прогласом, организовао с њима једну одушевљену манифестацију у цареву част. Цар је применио извесне реакционарне мере не само са његовим одобрењем, него по некад и на његов потстрек, као што је било стварање чувенога комитета Бутурлин. И у сељачкоме питању он је показао да је консервативног духа и често му се дешавало, на седницама нарочитих комисија, да брани интересе и повластице велепоседника. Зна се да он није одобрио Бибиковљев пописивачки режим и да се он умешао 1853, те тај режим није заведен у Литванији. Отуда су многи племићи и полагали толико наде у њега.

Док су све прилике говориле за то да ће он наставити дело свога оца Николе, почиње се, за време кримског рата, а нарочито после потписа парискога мира, јасно увиђати да се он решио да измени политички режим, а нарочито да укине ропство. У то се више не може сумњати после чувеног његовог говора, у пролеће 1856, којим се он обратио московском племству уплашеном од његових планова: „Проносе се гласови као да ја хоћу да укинем ропство. То није тачно, али и та неоснована нада већ је изазвала неколико случајева одрицања послушности велепоседницима од стране сељака. Ви то можете да објавите на све стране. Међутим, нећу да кажем да сам ја потпуно противан тој мери. Ми живимо у једноме веку који ће можда захтевати да се она изврши једног дана. Ја мислим да се Ви слажете са мном; и ето боље је да то дође озго него оздо.” Горко ратно искуство било му је отворило очи. Он је схватио да је заосталост Русије главни узрок њене политичке немоћи и да, пошто нема рефорама, револуција, коју је он својим очима гледао у Европи 1848. може једног дана букнути у Русији и страховито се развити. И што је он, крај свег тога што је по начелу назадњак, готов да изводи реформе и да укине ропство, долази отуда што он хоће да обезбеди мир и напредак у својој царевини.

Ослобођење робова. — Од овога дана када је племство било ослобођено обавезе да служи војску, сељаци, који су знали да је ропство било последица те обавезе, били су убеђени да сва земља има њима да се врати. Од Указа Петра III о „слободама племства” они су очекивали као у воску, а по некад и нестрпљиво, да их цар ослободи дајући им њихову земљу. По селима се сваког тренутка и поводом најразличнијих догађаја ширили гласови о њиховом скором ослобођењу. Стално обмањивани, они су непрекидно преписивали одлагање те реформе сплеткама племића који су се одупирали царевој вољи и „смотавали” његове указе. Због тога је делимично решење сељачког питања било немогуће. Ваљало је не дирати у њега, или га решити у потпуности. Александар се први решио да приступи решењу тога питања због тога што ни мислити није било да ће се, док траје ропство, моћи извести друге потребне реформе, и радити на економском развијању земље.

Кад у Москви, на чуђење целог света, па чак и његовог министра унутрашњих дела Ланског, он изјављује како племство треба да размишља о томе да може доћи укидање ропства, племићи су још далеко од тога да буду готови да они даду потстрека за ту реформу. Ланској почиње студирати то питање уз припомоћ А. Левшина за кога сматрају да то питање добро познаје. Али племићи се не журе. Они стално мисле да се могу правити како о томе појма немају. Како цензура и даље оштро забрањује сваку алузију на ропство — забрана ће бити укинута тек крајем 1857 —, немогуће је покренути то питање, чак ни у штампи. — Нико не зна како у томе да се снађе, ни какве намере има влада, од које се обично очекује лозинка. Присталице темељног решења, то јест ослобођења сељака и откупа њихове земље од сопственика уз државну помоћ, професор Кавељин и неки млади чиновник министарства унутрашњих дела Никола Миљутин, израђују два пројекта. Први ускоро објављује Чернишевски у Савременику, а други лично предаје цару велика кнегиња Јелена Павловна која је лично за ослобођење робова. Са одобрењем цара Александра, који једнако чека да племство прво почне са реформом, образован је један „тајни” комитет, јануара 1857 да испита обадва пројекта. Састављен од присталица (Ј. И. Ростовцев) и противника (кнез Алексије Орлов као претседник) ослобођења, он се не жури да изврши своју дужност, јер је убеђен да ће његова судбина бити иста као и свих његових предходника које је образовао Никола. И зато, да би се пожурило са радом, Александар уводи у тај комитет свога брата Константина Николајевича, који је био познат као слободњак. У истој намери Константин предлаже да се објаве владине намере. На дан 18/30 августа 1857 комитет одбацује тај предлог и налази да је боље да он постепено прикупља потребна документа. Најзад долази одлучан гест. На наваљивање генералног губернатора Вилне, Назимова, племића литванских области, изјављују како су готови да поставе начело укидања ропства, са оградом да велепоседници задрже сву своју земљу. Александру је то добро послужило као изговор који је очекивао па да изведе реформу. На дан 20 новембра / 2 децембра 1857 једна царска наредба позива племиће из литванских области да изаберу, у трима губернијама, комитете са задатком да проуче питање како треба извести ослобођење, али с тим да обавезно пођу од ових начела: ослобођеним сељацима даје се могућност да откупе, у одређеном року, своју усадебнуњ оседлосмву тј. комад земље на коме они живе, кућу и окућницу — то је Љевшинова замисао — и право да сем тога, привремено, уживају док не узмогну откупити је, онолико земље колико им је потребно да задовоље своје потребе и да плате порез. Није то још нека темељна реформа, али, упоређена са предлозима литванских племића, она претставља један велики корак напред.

Та је наредба најпре раздељена племићима других области поверљиво, а за тим је објављена. За њу ускоро сазнају сељаци. Племићи се тешка срца ипак решавају да моле за стварање комитета сличних онима из литванских губернија, из страха од немира, и зато што се плаше у већини својој, да им не буду наметнути услови за ослобођење прописани литванским велепоседницима.

То долази отуда што збиља нису исти интереси племства из северних области Русије у ужем смислу те речи, слабо плодне, али зато индустријске, и племства из јужних области, где је земљорадња главни извор богатства.

На Северу, понајчешће, племић не искоришћује земљу непосредно, пошто у њој не налази довољно користи. Он више воли да тражи од својих робова сразмерну закупнину, која одговара не само производу њихових комада земље, већ и производу разних заната којима се они баве ван свога села. Зато он и мање цени земљу него сопственост саме сељакове личности, која му допушта да искоришћује сељачко нарочито знање и стручну вештину. — Зато његова прва мисао и јесте да врати земљу сељацима, а да им скупље наплати откуп њихове личности. Али из бојазни да се не узбуни јавно мњење тиме што ће се од робова тражити да плате своје ослобођење, удара се околишним путем и тврди се како се тражи иста цена, у облику накнаде, за откуп „места становања”, или, као што је доцније учињен један предлог, за откуп прве ђесјаћиње откупљене земље.

На Југу, који производи жито, цена земљи је много већа него на Северу, али је вредност рада једног роба, осредње производне способности све мања уколико земљорадничка производња постаје јача и уколико она почиње производити за трг и за извоз тј. уколико се прелази с домаће економије на трговачку. — Упоредо са радом робова употребљава се све више слободна радна снага, за то што она више производи. Чак шта више земље настањене робовима на много места се мање цене него ненасељене земље. — Царска наредба наређује властелину са Југа да одмах поднесе само једну жртву, жртву да пристане на откуп „места становања” од стране сељака који ће ипак остати чврсто привезани за своје село и моћи ће увек своме староме господару да дају јефтину радну снагу. — У царској наредби се истина предвиђа да ће сељаци сем тога имати да уживају „привремено” тј. док не узмогну да га откупе — једну одређену количину земље; али племићи са Југа се надају да ће успети да се прими да оно „привремено” уживање земље има да значи једно одлагање дуже или краће после кога земља има да постане њихова својина поново, а сељак да остане само обичан пролетер без земље. Зато су они више вољни да приме царску наредбу.

Измирити интересе велепоседника са Југа и велепоседника са Севера немогуће је. Први су готови да ослободе своје робове, али хоће да сачувају земљу. Други, којима је стало само до личног рада њихових робова, хоће радо да уступе одмах своја имања, само да им се одобри једна велика накнада. — Влада не прима захтеве ни једних ни других. Њој је јасно колика опасност прети од ослобођења сељака без земље; с друге стране она се боји да се обавеже на учешће у откупу земље, што би, с обзиром на финансиске прилике, држави тешко пало. Та оклевања омогућавају племићима да покушају да победи решење које су они изабрали. Они ускоро раде на томе, нарочито у владиним комитетима који оштро критикују царску наредбу и покушавају да јој извитопере смисао произвољним тумачењима. Ако влада неће да јој се руковање том реформом не измакне из шака, мораће, јасно је, да изради неки план са више појединости.

Поднета су јој два предлога, предлог барона Розена и предлог комитета Тверске Губерније. Први предлог, повољан по интересе племства са Југа, предвиђа да се земља има оставити сељацима само за извесно одређено време, а затим да се врати сопственицима који ће задржати и своја полицијска права у оквиру својих имања. Други предлог, који је потекао од једног од чланова Тверског комитета, Унковског, предвиђа напротив откуп земље од стране сељака. Тај је предлог усвојила „сељачка секција”, која је 4/16 марта 1858 створена при министарству унутрашњих дела, а у којој су чланови два главна стручњака по тој ствари, Никола Миљутин и Јаков Соловјев, који су зато да сељаци откупе земљу. Који ће се од ова два предлога, тако супротна један другоме, изабрати зависи нарочито од Ј. И. Ростовцева, члана тајног комитета или „главног комитета”. — Тај човек који је уживао царево поверење, честити један чиновник и пријатељ сељака али недовољно обавештен, искоришћује отсуство које добија у лето 1858 да натенане проучи у иностранству сва акта која су се била нагомилала. Он стиче уверење да треба, ако се жели избећи сељачка буна, уклонити опасно начело „привремене обавезе” тј. уступања земље за извесно одређено време и приступити њеном непосредном откупу. — Он у томе смислу пише четири писма Александру који му наређује да, чим се врати, битне одељке поднесе Главном комитету. Овај их испитује децембра 1858 и од тога гради основу завршног владиног програма. У међувремену је цар, за време једног свога путовања, у неколико села по Русији, у својим говорима позивао племство да јаче сарађује на реформи, па је чак пребацио московском племству како је споро и неодлучно. С друге стране један указ од 20 јуна (2 јула) 1858 који је начинио велики утисак, ставио је на царским добрима земљу на потпуно располагање сељацима и признао им је грађанску једнакост пред судовима и у свима пословима.

Почетком 1859 јасне су владине намере, али још су непознате намере комитета створених крајем 1858 готово у свима руским губернијама, а састављеним од племића. Они показују да су у њима мишљења веома различита, али, о томе нема никакве сумње, у свима тим комитетима већина је противна владином плану. Њихови чланови су убеђени да могу у Петрограду расправљати о својим предлозима као равни са равнима са чиновницима министарства унутрашњих дела, које они оптужују да иду на руку социјализму, да имају превратничке намере, да се губе у апстрактностима и да не познају прилике стварног живота, те мисле да ће их збунити стављајући им на супрот своје искуство. У исто време у племству, које је „владајућа класа”, шири се мисао да ослобођење сељака треба да има своју противтежу: оно захтева, као. накнаду, не само да задржи своје полицијско право, већ тражи и политичка права и своје претставништво у врховним државним установама.

Очекује га једно страшно разочарење. У марту 1859 сем Главног комитета, створене су, под заједничким претседништвом Ростовцевљевим, комисије за редакцију, одређене да проуче предлоге владиних комитета. — Оне су подељене на четири подкомисије: административну, економску, правну и финансијску. Н. Миљутин уводи у њих више својих пријатеља, својих једномишљеника, Петра Семјонова, славенофиле Ђорђа Самарина и кнеза Черкаског, али у те комисије наименовани су и више опасних противника потпуног ослобођења, као што је био Розен. — Да су делегати владиних комитета били тамо уведени са правом решавања, више је него вероватно да би противници реформе имали већину. — Да би спречио ту опасност, Н. Миљутин спроведе одлуку да делегације комитета имају да обухвате једновремено претставнике већине и претставнике мањине, да те делегације неће имати, у комисијама за редакцију, ни право гласа, па чак ни саветодавни глас, да оне имају да буду позване у те комисије само зато, да свака засебно, даду објашњења свака о својим предлозима. — И збиља њихова објашњења чак нису ни заведена у комисијским записницима, њихови предлози су само делимично проучавани и, уопште, испитивани су само у њиховом отсуству. На тај су начин саслушана, не добивши ништа, изасланства комитета 21 губерније која су прва свршила своје послове. Благодарећи тој методи комисије за редакцију могу коначно да одбаце пројекте који траже да се земља врати сопственицима по истеку рока „привремене обавезе”, тј. после осам или десет година, да одбију жеље племића да постану „старешине” ослобођених сеоских заједница и да повећају величину земљишта које се даје сељацима, а да при томе смање откупну цену, обрнуто ономе што су очекивали велепоседници. Изасланици су страшно озлојеђени. Узалуд траже они овлашћење да своје предлоге испитују у пленарним седницама и да своје закључке поднесу цару на одобрење; допуштено им је да држе само „приватне скупове”, те се они разилазе кућама веома љути.[1]

После њихова одласка комисије за редакцију настављају да дотерују своје сопствене предлоге. Али њихов претседник Ростовцев умре 6/18 фебруара 1860, а за претседника долази Виктор Н. Пањин, министар правде, осведочени непријатељ реформе. Велика књегиња Јелена Павловна чуди се томе избору, а цар је уверава да се „Пањинова уверења своде на тачно извршење његових наређења”. Крај свега тога, ово наименовање је неповољно деловало на реформу. Изасланици последњих владиних комитета или „изасланици другога сазива” стижу у Петроград с надом да ће поново моћи да бију битку са слободњачким члановима комисија за редакцију. Они и не помишљају да пристану на обавезни откуп, већ траже, у једноме своме писму упућеном Пањину 13/25 априла, да се смањи рок уживања земље која има да се уступи сељацима, да лично ослобођење робова наступи тек по истеку тога рока, да се прими начело да сељаци и велепоседници имају пријатељски да се споразумеју, према слободном току понуде и тражње, као што и приличи између потпуних господара земље и потпуно слободних грађана, који не зависе од сељачке заједнице и не подлеже заједничкој јемчевини. Пањин брани њихове интересе. У комисијама за редакцију он упорно брани мишљење да се не може дати право „вечитог уживања” земље сељацима, а да се тиме не повреди право сопствености велепоседника и изјашњава се за потпуно одржавање полицијског права велепоседника на њиховим имањима. Ускоро настаје лични сукоб између њега и Н. Миљутина. Сад цар пак све више стиче уверење, као што је Растовцев приметио пред саму своју смрт, да комисије за редакцију и сувише нагињу сељацима и да би ваљало учинити извесне уступке и велепоседницима. У таквоме стању духова он закључује рад комисија за редакцију 10/22 октобра 1860; пошто је захвалио члановима на њиховим напорима, он додаје „да ће се можда морати мењати још много штошта”.

Дебела акта комисија за редакцију предата су главноме комитету, који ради два месеца под претседништвом великога кнеза Константина Николајевића, који је на то место дошао после кнеза Орлова. Око претседника се групишу четири присталице реформе, али они имају према себи пет противника, а међу њима и Пањина, који и даље брани право потпуне сопствености и месно полициско право велепоседника. Цар тражи да се Константин сложи са Пањином. Ради нагодбе претседник пристаје да се смање комади земље које имају да добију сељаци. На тој се нагодби најзад створи већина и 14/26 јануара 1861, главни комитет се разилази. И тако су племићи успели да се смањи величина земље коју имају да уступе сељацима. И тако су, на пример, за шест губернија, где су робови обрађивали шест милиона ђесјаћина, комисије за редакцију предложиле да се племићима оставе само 825.000, а да се 5,161.000 оставе сељацима[2] а Пањин и главни Комитет су успели да се сељачки део сведе на нешто мање од пет милиона (4,794.000), а да се племићки део повећа на нешто више од једног милиона ђесјаћина. На крају крајева, како сељаци нису обрађивали целокупно земљиште племића, ови су, у шест губернија, сачували десет милиона ђесјаћина; другим речима, племство је уступало само једну трећину своје земље.

Предлог дође пред царевински савет, који је имао да донесе коначну одлуку. Цар изјављује саветницима, још од прве њине седнице, како он сматра „дело ослобођења сељака као животно питање Русије, од кога зависи развој њених снага и њене моћи”, па тражи, „пошто би поновно одуговлачење могло бити штетно по државу”, да се све сврши до половине фебруара, пре него што почну пољски радови. Како се, готово увек, већина Савета изјашњава против предлога Комисије за редакцију — понекад са 35 гласова против 8 —, он мора лично да се умеша, да би предлози били усвојени. Па ипак он одобрава ново смањивање максимума величине парцела у многим областима. Он пушта и то, да Савет, на предлог кнеза Гагарина, донесе другу једну одлуку, штетну по сељаке, којом се допушта велепоседнику да свом бившем робу уступи, без икакве накнаде, четвртину нормалне парцеле. То је после названо „просјачки део”.

На дан 19 фебруара/3 марта 1861 „статут сељака ослобођених ропства” добија законску снагу и да би се тај историски датум обележио, цар објављује један свечани проглас, који је написао митрополит Филарет. „Генерални статут” одређује правно стање ослобођених сељака, начела њихове административне организације и правила о откупу земље. Читав низ „месних прописа” одређује, водећи рачуна о месним појединачностима, економске услове ослобођења по разним руским областима, Великорусији, Малорусији и Белорусији, по пољским и литванским областима, на Кавказу и у Бесарабији. Домаћи су робови по праву ослобођени, без икакве накнаде, две године после објављивања статута. Остали нису добили право да одмах откупе земљу обавезно, већ су само стекли право да је откупе, после споразума са сопственицима, у року од двадесет година. То је рок звани „привремена обавеза”. Они постају лично слободни и добивају нешто земље за коју морају да плаћају одређену закупнину, а која је подложна ревизији у истоме року од двадесет година. Полициско право велепоседника прелази на селскоје општество, на сеоску општину, која је постала аутономна а састављена је од сељака који су припадали истоме господару и становали у једноме селу. Земљиште и плаћање закупнине раздељени су између чланова општине према важности сваке породице, а према утврђеним обичајима. Неколико општина чине волосћ, срез. У сваком је срезу образован сељачки суд, чији се чланови бирају сваке године на среској скупштини, а суде према обичајном праву. Надлежност тих среских судова протеже се на све грађанске спорове, где вредност спора не премаша сто рубаља, као и на све кривице за које није предвиђена већа казна од седам дана затвора, шест дана обавезног рада, или три рубље новчано. Изабране сеоске власти потчињене су „валастној старшини”, старешини среза и среским дирекцијама („валастное прављењије”); ма да су изборне, оне су у ствари само прости органи среске полиције, што се нимало не слаже с правом аутономијом. Из административних јединица које образују „сеоске заједнице” и срезове искључени су претставници свих других класа; те тако срез остаје чисто сељачки. С друге стране, пошто постоји аграрна заједница, „мир”, сељаци и даље остају обавезни на заједничко јемство у погледу плаћања дација и систем пасоша гарантује да ће то јемство бити и извршено. Сељачка класа престаје бити роб, али њу и даље „крешу”, и усред те неједнакости она се стално опире повлашћеној касти племића.

У начелу месни прописи одређују сељаку комад земље једнак са оним који је он обрађивао пре ослобођења; али у ствари тај комад може да буде смањен или повећан, јер ти прописи одређују, за сваку област, максимум и минимум тога комада. У томе погледу Русија је подељена у три зоне — црница или плодна земља, неплодна земља и степа — а ове су опет подељене на 16 „категорија”. Површина уступљеног комада креће се између 3 и 4 1/2 десетина у првој зони, од 3 до 8 у другој, а од 6 до 12 у трећој. Закупнина за цео комад земље утврђена је на 9 рубаља од једне „душе” у неплодним и индустриским крајевима, и у плодној зони, где је важио режим кулука, а на 8 у осталима. Целокупни износ откупнине зависи од стопе закупнине и од величине комада земље. Како се за прву десетину плаћа обавезно половина закупнине (4 рубље), комад земље постаје све скупљи што је мањи. У том случају, место да га откупљују, многи сељаци више воле бесплатно добити четвртину његову — „просјачки део”, што се нарочито дешава у областима где је земља најплодоноснија и најскупља, тј. на Југу. Како тамо сељаци не могу да нађу других приходских извора ван земљорадње, недовољност овог „просјачког дела” ствара им, наравно, веома тешке прилике за рад и доводи их у потпуну зависност од суседног велепоседника.

Овакво решење сељачког питања, тако повољно по племиће, не одговара ни жељама сељака ни надама демократског јавног мњења. Славенофили као Самарин и Черкаски, западњаци као Катков и Кавељин, социјалисти као Херцен и Чернишевски, сви су у почетку одушевљено пљескали идеји о ослобођењу. Херцен који је називао Александра „наследник 14 децембра”, овако му је 1857 исказао своје поштовање: „Победио си, Галилеју, ти који с нама заједно радиш за једну узвишенију будућност”. Чак је и непомирљиви Чернишевски писао 1856: „Наш владар воли свој народ и народ њега воли и укидање ропства крунише Александрово доба најлепшом светском славом”. Први у своме чувеноме Звону (Калакол), други у својим чланцима у Савременику били су запели из све снаге да се целокупна сељачка земља бесплатно уступи сељацима. Зато је и њихово разочарење велико. Сад и Херцен мисли као Чернишевски, који је, крајем 1858, писао: „Стидим се кад се сетим колико сам раније био поверљив пре времена”. Што се тиче сељака они налазе да су добили неку лажну „слободу”, место „потпуне слободе” коју су очекивали. Они оптужују велепоседнике да су и овог пута „смотали” царев указ. Сељаачки немири који су били потпуно престали за све време док се израђивала реформа, почињу поново на многим местима, а нарочито после објаве прогласа од 19 фебруара (3 марта) 1861. Војска угушује те немире и то оставља дубок утисак на јавно мњење, а нарочито угушивање устанка у селу Бездни, у Пензанској Губернији, који предводи некакав Антоније Петров и то све потстиче на стварање првог револуционарног покрета међу интелектуалцима.

Како откуп земље зависи од слободног споразума између сељака и велепоседника, он се вуче читавих двадесет година, све до 1881, кад га чине обавезним за 1,500.000 сељака, који, за време „привремене обавезе” нису гласали за њега. Међутим, насупрот ономе што се могло очекивати, сопственици траже да се откуп убрза; убрзо после објављивања прогласа и у току првих десет година на 70% велепоседничких имања изабран је баш такав начин откупа. То долази отуда што је затегнутост између велепоседника и сељака стварала племићима тешкоће око искоришћавања њихове земље, а нарочито је то долазило отуда што су племићи морали да плаћају своје дугове. И збиља, у тренутку ослобођавања, седам десетина њихових робова заложени су код државних новчаних завода, а износ тога дуга има да се одбије од откупне своте. Од 1861 до 1871 њима су због тога задржана 262 милиона рубаља од 588 милиона које су требали да приме за земље уступљене сељацима. И збиља, услед пада цене нарочитих обвезница[3] које им држава издаје да би помогла сељаке да изврше откуп, није њима дошло ни 326 милиона рубаља, већ само 230 милиона. Наравно да њихово стање остаје и даље мучно. Од 1865 они почињу да праве зајмове по новим хипотекарним банкама. Око 1870 износ њихових дугова достиже 250 милиона рубаља; десет година доцније он се пење на 400 милиона, а године 1890 њихов дуг прелази 600 милиона.

Племство које, у већини својој, остаје и даље каста „царских слугу” више него каста велепоседника, у земљи гледа само извор прихода. Презадужена, а после ослобођења остала готово сасвим без стоке, а немајући средстава да плати потребну најамну снагу за обрађивање својих добара, она не може чак ни да сачува оно земље што јој је остало, а на коју је толико полагала пре ослобођења. Она је радо даје под најам сељацима којима је ослобођење донело мало земље, те су били приморани да траже још земље и према томе да је узимају у најам од својих бивших господара ма по коју цену. Према најопрезнијој процени, око 1880, сељаци држе под закупом најмање 25 милиона десетина. Како су они у тренутку ослобођења примили 33 милиона, они су готово удвојили величину земљишта које обрађују. Не само да они узимају земљу у најам, већ је и купују. Између 1880 и 1890, од приближно 59 милиона десетина које они засејавају — док велепоседници који нису сељаци не обрађују више од 9 милиона десетина, што значи једва 13% засејане површине — они су сопственици на више од 47 милиона десетина, а под закупом држе неких непуних 12 милиона десетина. То долази отуда што се племићи све више отресају својих поседа које више не могу да обрађују, или који су претрпани дуговима. Број продатих десетина диже се, од просечно 517.000 годишње између 1859 и 1875, на 741.000 у 1879 години, на 775.000 око 1890. Око 1900 тај ће број достићи један милион, а за време прве револуције 1905, продаће се једне једине године више од седам и по милиона десетина племићке земље. У почетку велика племићка имања купују нарочито шпекуланти, трговци и индустријалци. Они најпре из ње извлаче све што могу: секу дрва, осиромашавају земљиште, продају замкове, справе и стоку; а кад опљачкају и упропасте имање, деле их и продају сељацима веома скупо. Целокупна површина племићких имања, обрађене земље, парлога и шума, опада сваких 10 година: она пада на 87,181.000 десетина у 1862, на 80.735.000 у 1872, на 71.295.000 у 1882 на 62,935.000 у 1892, на 53,178.000 у 1902 и на 43,205.000 у 1911. И тако, за педесет година одмах после ослобођења робова, племићи губе више од половине поседа које су имали.

Сељаци који припадају земљопоседницима, а који су у тренутку свога ослобођења бројали свега 22 милиона „душа” мушкога рода, не сачињавају половину сељачке масе. Сем њих има сељака званих „апанажа” који су под управом царских двораца и којих има 900.000 и државних сељака[4] који су исто тако многобројни као и спахиски сељаци. Они први, после свога ослобођења морају и сами да откупљују земљу, али они добивају повољније услове: откуп је за њих одмах обавезан и они добивају максимум земље. Други су 1861 у бољем положају него спахијски сељаци. Благодарећи заузимању министра Николе I, Кисељова (1837—1856) они су већ снабдевени већим комадима земље — 8 десетина у областима сиромашним земљом и скоро 15 десетина у богатијим областима —, и закупи које они плаћају боље одговарају производу њихових имања. Муравјов који је дошао после Кисељова и био присталица ропства, покушава, али без успеха, да погорша њихов положај и да га приближи положају спахијских сељака. Њихова земљишна организација поверена је Н. Миљутину и један Указ од 1866 потврђује њихове некадање повластице.

Укратко речено, после ослобођења најгоре су прошли са поделом земље некадањи спахијски робови. — Према статистици професора Кодског, 13°/о од тих сељака — према 60% међу државним сељацима — добро су обезбеђени земљом, 43,5% — према 35% — имају је довољно и 42% — према 13% — имају је веома мало. Ова последња врста нарочито ће патити од земљоделске кризе крајем XIX века. Сувише мали комади земљишта, претерано висока стопа дација и закупнине створиће на крају крајева једно стање опасно за јавни поредак.

Реформа месне администрације. Стварање и улога земства. — Услед тога што је велепоседницима ускраћено полицијско право над сељацима, ослобођење робова изазива потребу за потпуним преображајем целокупне месне администрације.

Главни комитет одређен да проучи предлог о ослобођењу увиђа то већ 1859 године. Једна нарочита комисија је створена при министарству унутрашњих дела да припреми тај преображај. Њен претседник Н. Миљутин пише одмах један мемоар у коме излаже како он замишља основна начела административне и економске организације. Он сматра неопходно потребним, реформишући кривичну полицију и судску полицију, да треба изменити месну администрацију, која је исцепкана на неколико комитета и зависи често од полиције, да се њеној економској управи да више јединства и већа независност, да се одреди у којој мери свака друштвена група има да учествује у тој управи. Његов мемоар је одобрио Александар II и 25 марта (6 априла) 1859 једна царска наредба утврђује начела којима има да се руководи организација једне нове месне администрације.

Владини комитети са своје стране шаљу предлоге за реорганизацију главноме комитету и комисијама за редакцију. Један од тих предлога, први по реду, усвојио је комитет Тверске Губерније, који је завршио своје послове 5/17 фебруара 1859. Тај је предлог дело А. М. Унковског, вође племства те губерније и изасланика у комисијама за редакцију. Предлог се руководи начелима потпуне одвојености власти, децентрализације и самоуправе. Он предвиђа независност и јавност сутства, као и установу поротника. На чело сваког среза он ставља вођу племства, али тражи да њега бира среска скупштина, у којој су заступљене све класе, а не само племство. Као основицу местне администрације он ставља подсрез, који претставља земљишну поделу и претставља све становнике без разлике на класе. Он на њега преноси сва права што их племићи велепоседници имају над робовима и тражи да њихове чиновнике бира општа народна скупштина.

Пројекти владиних комитета поново су послати комисији којој претседава Н. Миљутин. Ова се брзо сложи у питању полицијске реформе. Али њене расправе се отежу кад узме у претрес пројект за стварање нових организама, обласне скупштине или земство.[5] Ту почиње борба између присталица племићке надмоћности у месној администрацији и бранилаца једнаког учешћа свих класа у обласној самоуправи. Године 1861, њен претседник, либерал Н. Миљутин, смењен је и на његово место дошао је нови министар унутрашњих дела П. А. Валијев. То је велики успех за консервативце. Валијев, који је наклоњен повластицама племства, труди се да племићима створи у земствима што је могуће већу надмоћност, да потчини земства владином туторству и да их сведе на чисто економску улогу. Пројект који је под његовим утицајем усвојила комисија и који он подноси Царевинском савету обузет је овом двоструком намером 1) да обласне установе размлитави и 2) да их стави у потпуну зависност од племства.[6]

Тај његов предлог нападају у својим критикама много државних саветника: барон Корф, Бакћин, Коваљевски, кнез Суворов, Н. Миљутин, Рајтерн, итд. Они му пребацују да то није права месна самоуправна и труде се да ишчупају земство из претераног туторства државног и из племићке надмоћности. Барон Корф нарочито критикује све чланове који су ишли за тим да умање улогу земства у општем систему месне администрације. Али ма да Царевински савет уноси у тај пројект неколико измена, ипак му он оставља многобројне одредбе. Зато статут о земствима, који је цар потписао 1/13 јануара 1864, и јесте једна непотпуна реформа, један компромис, који, ма да објављује начело самоуправе, потчињује земства губернијским установама, ускраћује им свако принудно сретство и ограничава њихову надлежност.

Створене су две врсте земства: Среска земства и губернијска земства. Она нису саставни део губернијског организма месне администрације, а подвргнута су прописима приватног права, баш као и приватна друштва и приватне личности. Њихов је задатак да наведу претставнике свих класа да узму учешћа у управи месним пословима.

Чланови среског земства бирају се на три године. Њихови бирачи нису груписани у колегије према своме друштвеном положају, јер се сматрало да такав критеријум не одговара природи земстава која углавном треба да бране опште економске интересе своје области, а не интересе те и те друштвене класе; они су подељени на три различите категорије, према изборном цензусу, на основи начела да „учешће у управи месним пословима треба да буде сразмерно са важношћу економских интереса сваког појединца”, тј. сразмерно са важношћу земљопоседа и других непокретности.

Прва категорија обухвата све земљопоседнике, ма којој друштвеној класи они припадали. Најпре велепоседници који испуњавају услове изборног цензуса, тј. имају најмање 50 сељачких парцела — збиља цензусна стопа је различита по разним губернијама, и мења се, према вредности и плодности земљишта, између 150 и 800 десетина; она је просечно од 250 до 300 десетина. Затим мали сопственици који имају једну дванаестину најмањег цензуса, тј. дванаест до петнаест десетина, али који ипак не гласају непосредно, већ њих претстављају изборни делегати које они одређују у основним скупштинама; они имају права на онолико делегата колико се пута цензусна стопа садржи у целокупном броју десетина што их имају заједно сви они који присуствују основним скупштинама. У прву категорију долазе и сопственици имања која нису земља, под условом, да их је пореска власт проценила на 15.000 рубаља најмање.

Другу категорију, већу од земљопоседника сачињавају 1) грађани, признати трговци који имају трговачко право; 2) сопственици индустријских предузећа чији је обрт годишње најмање 6000 рубаља; 3) сопственици зграда које вреде најмање 3000 рубаља у градовима што имају више од 10.000 становника, 1000 рубаља у варошима од 2000 становника, и 500 рубаља у свима другим местима. Тако је изборни цензус за градске бираче 5, 15 до 30 пута мањи, према важности њиховога града, од цензуса земљопоседника по срезовима.

Трећу категорију чине сељаци, скупљени у сеоске општине (селскоје опшчество). За њих се не тражи никакав земљишни цензус. Сви домаћини учествују у избору њихових делегата. Тај се избор врши у три ступња. У сваком потсрезу сви домаћини сеоских општина бирају потсреске скупштине, органе сељачке самоуправе. Ове скупштине пак бирају један колегијум бирача, а овај на крају крајева бира делегате за земство.

Земство држи своја обична и ванредна заседања у главном граду свога среза. Њему по праву претседава вођа среског племства, што доводи земство под туторство племства. Целокупан број његових чланова утврђен је законом. Ни једна друштвена група коју он претставља, земљопоседници, грађани или сељаци, нема у њему довољно делегата да би имала апсолутну већину и држала у шаху друге групе. У све 33 губерније за које важи статут од 1864 године, на целокупан број од 13.024 делегата, 6.204 бирају земљопоседници, 1649 грађани и 5.171 сељаци. Док земљопоседници имају релативну већину, не могу да врше никакву одлучну улогу ако се не удруже са неком од оних других двеју група.

По замисли законодавчевој земства не треба да буду класне установе. Ма да је начело поделе бирача у три категорије чисто финансијске природе, ипак у ствари две од трију категорија, категорије зедљопоседника и сељака претстављају, бар за неколико година, одређене друштвене класе. И збиља сутрадан по реформи из 1861 године, земљишна приватна сопственост, која је дотле, сем ретких изузетака, била преимућство племства, остаје готово потпунице у рукама племића. Делегати земљепоседника јесу у почетку, према томе, готово искључиво делегати племића. Ово стање се мења мало помало услед продаје племићких имања трговцима или сељацима, али резултати овог лаганог развитка осећају се тек после петнаестак година. Што се тиче сељачких делегата, они, према законодавчевој замисли, треба да претстављају не ситну земљишну сопственост, већ сељачку класу. Органи сељачке самоуправе тј. потсреске скупштине које их бирају, збиља доста јасно показују особине класних установа. Тешко је ући у сељачке општине, у мир, и домаћин који престане да буде њихов члан одједном губи право заједничке земљишне сопствености и право да учествује у раду сељачке самоуправе.

Губернијска земства управљају пословима који интересују целину сваке губерније. Њих сачињавају претставници среских земстава, које ова бирају међу својим члановима. Претседава им вођа губернијског племства. Земства заседавају сразмерно кратко време. Она се ограничавају на то, да повуку главне линије својих радова, да испитају и изгласају предлог буџета, да утврде свој програм рада за идуће године. Да би извршила своје одлуке, она именују, на три године, тј. за време трајања свога сопственог мандата, сталне среске или губернијске делегације, састављене од. претставника и најмање два члана. Избор претседника има да одобри административна власт, министар унутрашњих дела за губернијско земство, а губернатор за среско земство и кандидати који не буду потврђени имају да се замене новим изабраницима. За чланове делегација, који се бирају после претседника, није потребно потврђење. Сталне делегације могу да узму у службу чиновничко особље и потребне стручњаке за управу разним економским обласним гранама. Пошто је за организацију школа и лекарске помоћи потребан велики број наставника и лекара, број потребних стручњака расте све више, уколико се развија рад земстава. Надлежност земстава је доста пространа. Она се, например,. протеже на управу њихових капитала и њихових имања, на здравствене установе и на школе, на снабдевање становништва, на агрономију, на управу путева и на месне закупнине. Али она није апсолутна. Она је, према намерама статута из 1864, чисто економска. То што се земства нарочито баве лекарском помоћи и школама, мора да се ради само утолико уколико улази у границе одређене законом, а нарочито има да се ради у економском погледу. — Поред земстава и даље раде, у више грана обласне администрације, органи државне администрације. Према томе земства су само допуна опште државне администрације. Сем тога, она немају административну моћ у буквалном смислу те речи, јер њихове одлуке немају, супротно жељи барона Корфа, извршну снагу. Да би извршила своје одлуке, па чак и да би убрала месне прирезе, а пошто немају зато нарочитих службеника, земства су приморана да се обраћају општој полицији која је под губернатором. Тек од 1873 неколико узастопних одлука даће им право да доносе одлуке са законском снагом, нарочито одлуке у погледу санитетских мера, или других каквих мера у случајевима несрећа.

Аутономија коју је статут од 1864 хтео да дâ земствима у ограниченој области њихове надлежности, ограничена је, а нарочито у томе што немају средстава да ту аутономију стварно и изврше. Земства збиља у тој области имају извесну доста подвучену независност према претставницима владе, нарочито према губернаторима. Министар унутрашњих дела и губернатори могу да се успротиве извесном њиховом гласању, као и извесним поступцима њихових сталних делегација, ако су они очевидно противни закону. У извесним случајевима они могу сем тога, из озбиљних разлога, одбити да потврде одлуке земстава. — Али ако одлуке које су наишле на опозицију ма из кога разлога, земство поново усвоји кад му буду накнадно враћене, те одлуке постају извршне. — Губернатор или министар унутрашњих дела могу и онда, под својом личном одговорношћу, само да задрже извршење такве одлуке, па да се обрате Сенату који доноси коначну одлуку.

Како је административна реформа утицала на живот по покрајинама и селима? Крај свих својих недостатака статут од 1864, тиме што је позвао цео народ да управља својим месним пословима, имао је у историји Русије изузетну важност. — Он је допустио месној енергији да се покаже и да се организује. Он је ишао на руку многобројним економским потстрецима и омогућио стварање школских и социјалних установа.

Посао коме су приступила земства сасвим је један нов посао. — У прошлости није било ничега на чему би се у томе послу могли поучити. Земства морају сама да крче пут, да уклањају многобројне тешкоће, час спољне, час тешкоће које произилазе из самога посла. — И збиља губернија им је стално у опозицији, јер она будно прати намеру земства да развије свој рад. С друге стране земства се налазе на челу једног страховито непросвећеног становништва, а немају ни потребног особља да савладају своје тешке и многоструке послове. — Срећом руска интелигенција прилази и повећава број стручњака који су земствима неопходно потребни. Она улаже у социјални рад земстава своје знање и своју ватрену жељу да служи народу. Удружујући своје напоре земство и интелектуалци успевају да створе основне школе, амбулантна лечилишта и читав низ јавних установа опште користи. — Рад у земствима, који је био различит по разним губернијама, па се чак разликовао и од среза до среза, био је веома жив у Москви, Тверу, Чернигову, и, у почетку, у Петрограду.

Пре реформи Александра II лекарска помоћ није, такорећи, ни постојала у Русији. Што се тиче просвете, брига о њој била је поверена среским или губерниским комитетима за јавну помоћ, који су, као органи опште администрације, имали да се старају о духовним народним потребама.

Просвета је тако мало била распрострањена у унутрашњости, а нарочито по селима, да је, 1856 највише могло бити 8000 основних школа у целој Царевини, од којих 6088 у Европској Русији, 1753 у Балтичким Областима и 312 у Сибиру. — Дакле, све се имало почети спочетка у овим двема областима.

У почетку, земства су, у 33 губерније Европске Русије где су била установљена, муку мучила због немања новца. Она су наследила раније месне буџете установљене још пре стварања земстава и капитале којима су располагали комитети за социјалну помоћ. Али земства морају од своје готовине, коју сачињавају обласни прирези, да плаћају многе обавезне терете. У току неколико година у већини земстава половина њиховог буџета одлази на плаћање тих терета, а наиме на плаћање плата једног великог броја службеника опште администрације, на преуређење и одржавање канцеларијских просторија. Ма да су њихова расположива сретства с почетка сразмерно скромна, земства се труде да изврше своју социјалну дужност коју сматрају главном.

Земства наиме обраћају сву своју бригу на просвету. Већина од 22770 школа које већ има царевина у 1880 години на терету су земстава. Школа земства мало помало заузима прво место у школском систему и са учитељем се јавља по селима један радник на напретку. — Први учитељи имају да реше један осетљив задатак, стварање новог типа покрајинске школе, мирске школе. Да би остварили такву школу, којој није једини задатак да научи сељачку децу да читају и да пишу, већ да им да потпуно основно образовање, учитељи морају да се боре са непросвећеношћу сељачке класе, која је готово свуда неписмена, да се боре са неповерењем извесних земљопоседника, неодступних присталица ропства, да се боре против неповерења градова, а и против строгости опште управе која у њима гледа опасне пропагаторе демократских идеја. — Али они живо желе да користе народу, и њихов идеал им омогућује да храбро и одлучно подносе све тешкоће свога апостолства. Они убрзо стичу глас вредних и несебичних радника. Њихова је плата у почетку сасвим скромна.

Земства не само што дају селу бесплатне основне школе, већ му дају, чак и у најзабаченијим крајевима, лекаре, агрономе, инжињере, који се труде да уздигну благостање сеоског становништва. Интелектуалцима слободне професије земства стварају могућност да раде у селу и за село. Сељаци, који дотле нису видели друга лица до једино своје спахије и претставнике власти, брзо увиђају, благодарећи овим стручњацима, колико је то добро кад се има претходна подесна научна припрема. Први пут у свом веку они долазе у додир са интелигенцијом која, благодарећи своме пожртвовању, стиче поштовање и љубав код сељака.

Земства, према основној замисли њиховога творца, остварују, с друге стране, једнакост свих грађана пред законом. У њима сарађују на равној нози племићи, грађани и сељаци. Сељак, јучерањи роб, седи у њима крај свог бившег господара и у земству има иста права као и он. Земства сем тога остају једна важна грађанска школа. Њихови извршни органи, сталне делегације, чије чланове именују сама земства, и од којих траже рачуна о њиховом раду, потпомажући зближавање претставника разних друштвених категорија, допуштају делегатима најспособнијим у свима трима бирачким групама да учествују у управљању месним пословима. Ствара се велики број изврсних радника, нови људи који, једновремено сопственици и управљачи, имају једну једину жељу да поправе опште стање свога роднога краја; стварају се јавни радници обдарени стварним административним искуством и свикнути да јавно расправљају, у дискусијама, о мерама које се имају предузети и о сретствима која се имају применити. У срезовима и по губернијама земства постају средишта друштвеног живота и привлаче пажњу јавног мњења и штампе. Њихова друштвена делатност, изванредно важна у извесним губернијама, није свуда исте врсте. У средишним губернијама она првенствено тежи да развије просвету, у источним губернијама (Вјатка, Перм) да укаже економску помоћ становништву. Али захваљујући њој руска унутрашњост се свуда потпуно мења. Око 1880 године делатност земстава је потпуно стресла зачмалост у којој се животарило пре 1864 године.

Обласна аутономија не задовољава сва земства. У извесним губернијама она теже такозваном „крунисању дела”, тојест завођењу уставног режима у Русији .

Племићке скупштине биле су израдиле један пројект о ограничењу цареве законодавне власти од стране једне изабране претставничке скупштине. Од 1855, у једноме мемоару О унутрашњем стању у Русији, који је предат цару преко грофа Бљудова, Константин Аксаков је нарочито подвукао потребу да се сазове Земаљски Сабор. Док се спремало ослобођење сељака, мисао о сазивању једне претставничке скупштине била је раширена по племићким комитетима. Један делегат већине племићког комитета из Симбирска, Шидловски, у једноме писму које је било поднето Александру, тврдио је, да „је племство природни најсигурнији стуб престола и отаџбине”, и предлагао да се скупе његови делегати под стварним претседништвом Царевим да потпуно реше питање ослобођења робова. Коморник Н. П. Безобразов доставио је цару, уз посредништво команданта целокупне жандармерије Тимашева, један мемоар под насловом: О важности руског племства и о месту које оно треба да заузме у политичком животу, где је предлагао да се сазову у саветодавну скупштину делегати племства разних губернија и посланици владиних комитета, да у њој расправљају о општим проблемима који се односе на државу, а нарочито да расправљају о сељачкој реформи. Пропаганда за уставну реформу била је нарочито јака после објаве прогласа од 19 фебруара/3 марта 1861 године. Она је онда одјекнула и у штампи и у својим многобројним губернијским скупштинама племићи су изражавали своје жеље у њену корист. Племство Тверске Губерније, у својој седници од 1/13 фебруара 1862 године са 109 гласова против 19 отворено је изјавило да је „сазив делегата целе Русије једино средство да се постигне задовољавајуће решење проблема које је уредба од 19 фебруара / 3 марта поставила, али није решила”. „У току изванредне скупштине петроградског племства, вођа племства среза Царскога Села, Платанов, читао је један мемоар О потреби сазива делегата целе Русије. „Потребно је”, тврдио је он, „да се стави брана самовољи владиних чиновника, да се допусти гласу народа да се редовно пење чак до престола, а да при томе не буде ни извитопераван ни успораван, да се сви делови царевине слију у једно стално политичко тело. Једини начин да се у томе успе јесте установљење Претставничке скупштине целога народа, Царска дума, која ће обавештавати цара и претресати важне законске предлоге и владине мере пре него што их владалац ратификује. — Због немања таквог народног претставништва, сама држава се излаже опасности да пропадне у блиској будућности.” Петроградско племство истина није пошло за Платановим, чији је предлог одбило на своме редовном заседању децембра 1862, али је оно ипак наставило да се интересује за уставно питање. — Московско племство је ипак упутило цару једну молбу у којој је тражило да се буџет објављује, да се да слобода штампе и у Москви сазове једна Дума састављена од делегата свих класа целога народа и којој би се ставило у дужност да изради један план реформе. Александар II и сам је изгледао наклоњен идеји да се заведе устав. У току једног разговора са Н. Миљутином, августа 1863, рекао је да он није противан уставном режиму и да га не би могао дати Пољацима, који су се бунили против њега, а да га не да Русима, својим верним поданицима. Приликом отварања Диете у Финској, 1863, он је изјавио, у престоној беседи, да су „либералне установе не само далеко од тога да претстављају какву опасност, већ су оне јемство за ред и напредак.”

Стварање земстава даје храбрости присталицама устава. Јавно мњење прима веома топло статут од 1/13 јануара 1864 и то управо баш зато што у организацији обласне аутономије види као неко најављивање будућег народног претставништва. Кнез Долгоруков пише, фебруара 1864 године[7], да „земства носе у себи многа плодоносна обећања; она ће бити широк и снажан ослонац за будући уставни режим”. У својој адреси Александру II, усвојеној 11/23 јануара 1865 године са 270 гласова против 36, московско племство овако завршава: „Крунишите, Величанство, политичку зграду коју сте Ви основали, сазивањем једне опште скупштине делегата целе Русије која би расправљала о општим интересима Царевине.” Улазећи у земства, где оно има надмоћнији положај, племство у њих уноси своје политичке идеје и земства иду за племићким скупштинама као носиоци уставне мисли. Земство петроградске губерније, под претседништвом Платонова, показује се најватренијим. Децембра 1865 оно решава да тражи образовање једне средишне канцеларије земстава која би отправљала послове од општег интереса који долазе у надлежност месних администрација, а један од делегата, гроф А. П. Шувалов, у једном своме говору коме се много пљескало, изјављује да стварање те канцеларије треба да буде „неизбежна последица опште воље и природне еволуције аутономије земстава”. У току свог наредног заседања, новембра 1866, после обнародовања закона од 21 новембра / 3 децембра 1866, којим се знатно сужавају права земстава у питању одређивања приреза и против кога устаје велики број земстава, петроградско земство још јасније се изражава о потреби народног претставништва. Приликом претреса извештаја, у коме његова стална делегација проучава одјек новог закона на буџет земстава, развија се жива распра, у којој се поновно поставља питање о стварању једног средишног претставничког организма. — На предлог грофа Шувалова скупштина тражи да се питања која се односе на обласне прирезе регулишу заједнички у сарадњи државне власти и једног „Руског земства” које би било образовано од претставника свих земстава. Овом одлуком оно је навукло себи на врат оштре владине мере: растурено је. Претседник и чланови његове сталне делегације свргнути су, председник Крузеј послат је у Оренбург, делегати који су узели живог учешћа у расправи о „Руском земству”, протерани су административним путем, сенатор Љубошчински. због говора који је одржао, позван је да дâ оставку, а гроф Шувалов приморан да се повуче у иностранство. — И он је отпутовао у Париз. После ових казни „кратким поступком” уставни покрет по земствима престаје и почиње тек око 1875 године.

Сви главни покретачи овог покрета нису либерали. Међу њима има племића велепоседника, непријатеља ослобођења робова, који у стварању једног уставног режима траже средство да учврсте своја кастинска преимућства. Они истина траже устав, али само за племство, они траже изборну скупштину, али скупштину у којој ће претставници бити племићи. — Они теже да ограниче владаочеву власт само зато, да би зауставили либералну делатност Александра II. Међутим, на супрот томе већина у земствима има демократске намере и жели да народне претставнике бира цео народ, без обзира на класе. Кад Александар, после Караказовљевог атентата, одбија да настави са либералним реформама и баца се у реакцију, присталице аристократског устава прелазе из опозиције у владине присталице, у нади да ће укочити извршење „великих рефорама”, које су већ остварене. Али либерали, који претстављају већину по земствима, само чекају погодан тренутак па да траже устав какав је на Западу, са правом гласа за све друштвене класе.

Реформа варошке администрације: општинска самоуправа. — Општине које је створила Катарина II године 1785, у већини случајева показале су се неуспешнима, због гломазности њихових организација, због њихове зависности од средишне власти, а нарочито због тога, што нису имале права да разрезују прирезе, због чега је било немогуће тражити од њих да заведу правилну администрацију по градовима. Под Николом I министар унутрашњих дела Л. А. Перовски био је ставио у дужност будућем сараднику Александра II, за време ,,доба великих рефорама Н. Миљутину, ондашњем сасвим младом чиновнику његовог министарства, да пронађе начина да се отклони та неспособност општине. Миљутинови радови као и радови неколико одличних људи, као што су Ђорђе Самарин и Иван Аксаков, које је он позвао да га помогну, успели су само утолико што је израђена једна нова уредба за петроградску општину. — Ту је уредбу потписао Никола I надан 13/25 фебруара 1846 године. То је био покушај да се општине начине окретнијима и да се оне боље прилагоде потребама свога доба.

Ма да том уредбом није дато право разрезивање приреза, она је изазвала завист осталих градова. — И тако, још од почетка „Ослободилачког покрета” више градова траже да се користе том уредбом. — Године 1863 она је проширена на Москву и Одесу. — Али, пошто су њу тражиле општине и скупштине племства, влада решава, према царској наредби од 1862, да предузме једну општу градску реформу на основи петроградске самоуправе. — На предлог Министра Унутрашњих Дела створене су комисије састављене из свих врста општинских бирача у свакој вароши да даду своје мишљење у тој реформи. — Користећи радове тих 509 комисија, а нарочито податке прикупљене у Западној Европи, Министар израђује један законски пројекат који је 1864 године послат на мишљење барону Корфу, генералноме директору одељења за састављање закона. — Пројекат је, са примедбама барона Корфа, предат Царевинском савету године 1866 али испитивање тога пројекта је одложено под утицајем реакционарне струје која се јасно показује у вишим круговима после Караказовљевог атентата на Александра II. Тек године 1869 он је поново поднет Царевинском савету од стране другог једног министра унутрашњих дела, Тимашева. — Под изговором да тај пројекат није предходно испитиван у министарству у присуству претставника вароши, Царевински савет га враћа министру. Претседници општина у Петрограду, у Москви и у шест вароши из унутрашњости сарађују — више неповољно, — на његовој ревизији. — На крају крајева нови закон о општинама одобрава Царевински савет и он бива проглашен 1870 године.

Два основна начела тога закона јесу начела из статута земстава из 1864 године: Учествовање свих друштвених редова у управљању пословима и установљење једног изборног цензуса. И збиља, супротно закону од 1846, сви становници по варошима, ма којој друштвеној класи припадали, бирачи су, ако имају било непокретно имање на које плаћају општински прирез, било какво занатско или трговачко предузеће, или имају трговачко или мајсторско писмо, или калфенско писмо I класе. — Цензус је истина низак — плаћање једног врло малог приреза на основи каквог имања или заната или радње —, али право гласа је веома неједнако. У свакој вароши бирачи су подељени на три колегије према величини дација које плаћају, тако да је свота дација коју плаћају сви чланови једне колегије једнака трећини збира дација свих бирача. — И тако прва колегија обухвата најкрупније пореске обвезнике, крупну буржоазију; друга, наравно многобројнија, средње сопственике; трећа, још многобројнија, све остале пореске обвезнике. — Свака колегија шаље исти број претставника у општинску думу. — Бирачи су сви људи који имају 25 година, а испуњавају услове цензуса. Жене не могу гласати непосредно, али могу дати своје гласачко овлашћење некоме од бирача. — Отсутни бирачи могу гласати преко овлашћеника; али нико нема права да гласа више од два пута, једанпут лично за себе други пут за свог властодавца.

Општинске думе бирају се на 4 године. И број њихових чланова сразмеран са бројем бирача, креће се од 30—72, сем у двема престоницама; у Петрограду општинска дума има 250 чланова, а у Москви 180. — Думе слободно бирају чланове својих извршних органа, општинску управу, којој претседава претседник општине. — Министар унутрашњих дела одобрава једино наименовање претседника, његових помоћника и његових заменика.[8] По изузетку, у Петрограду и у Москви, претседника општине не бира Дума непосредно, већ га поставља цар по предлогу думе са листе на којој су два кандидата. — Претседник председава једновремено и у думи и у општинској управи. То мешање административних и извршних дужности установљено је на тражење претседника општина који су учествовали у измени пројекта закона о општинама године 1869. Томе је био циљ да повећа важност и власт претседника општине, спречавајући думе, те сталне скупштине, да ометају рад извршне власти непрекидним интерпелацијама и тиме што ће се мешати у текуће административне послове. — И тако је претседник општине одговоран за варошку администрацију и економију, као њихов Директор, пред једном скупштином којој је он сам претседник. Ова новина је изазвала озбиљне критике у штампи и у јавном мњењу и изазивала је често сукобе у општини. — Још једна особеност ствара дубоку разлику између општинских дума и земстава: Општинске думе могу, у случају потребе, бити сазване у свако доба, да сарађују са општинском управом, према томе оне су сталне. — Та сталност се објашњава пре свега, самим условима варошког живота, али и том околношћу, што је лако скупити чланове једне скупштине који сви станују у истој вароши, док је због велике удаљености било немогуће да земства често заседавају. Сем тога општинске думе могу лако ван општинске управе да бирају нарочите комисије које ће управљати разним гранама варошке администрације. — Претседници извесних таквих комисија играли су веома важну улогу.

Каква је надлежност општина по закону од 1870? Она се протеже на управу финансијама и имањем градским, на улепшавање градова, на њихово уређење, на исхрану становништва, на јавно здравље, на помоћ становницима те општине и на друге добротворне установе, на мере предострожности против пожара и других несрећа, на развој школа и месне трговине, на подизање и одржавање позоришта и јавних зграда. Општине претстављају грађанску личност и могу стицати и отуђивати имања, склапати зајмове, потписивати уговоре и водити парнице. — Оне имају право да влади подносе молбе поводом варошких потреба. Оне доносе обавезне одлуке, али само у погледу хигијене, уређивања и улепшавања вароши, али не могу да контролишу њихово извршење које зависи од опште полиције. Оне имају право — и то је велики напредак према закону од 1846 — да заводе општинске прирезе, али могу да ударају општинске намете само на куће које се налазе у вароши, тј. на куће, земљишта и грађевине који се налазе у оквиру градских зидова, на дозволе које дају право на вођење трговине или какве занатске радње, крчме, гостионице и ресторане, на фијакере и теретна кола за јавну употребу, на приватне коње и кола и само у двема престоницама на локале за коцку и индустријска предузећа и на торбаре. Тако ограничени, њихови приходи су утолико скромнији уколико су силно оптерећени од државе. Један велики део општинског буџета, нарочито у годинама одмах после реформе, иде на покриће трошкова државне администрације, то јест на одржање локала цивилне и полициске администрације. — Ови „обавезни” терети нарочито тешка падају малим варошима, чији је буџет веома скроман.

Општинска самоуправа није потпуна. Исто као и земства, думе само „учествују” у управи месним пословима, јер је влада хтела да и њих као и обласне скупштине стави под туторство државне бирократије. — У границама своје надлежности оне су независне. — И збиља губернатори имају само да пазе да њихови поступци буду на закону основани, као и поступци њихових канцеларија;. у случају сукоба одлучује нова једна установа, нека врста административног суда, установљена у свакој губернији, савет за општинске послове; на његове одлуке странке се могу жалити Сенату, чија је одлука извршна. Али думе не могу да примењују извесне мере, ако предходно не обавесте средишну власт. — Све њихове одлуке које се односе на уређивање полиције и трговине у вароши, разрезивање општинског приреза, склапање важних зајмова, отуђивање општинских имања или њихово давање на уживање, подизање зграда на општинским имањима које могу да сметају пешацима и колском саобраћају, установљивање такса на земаљска или речна саобраћајна сретства, — подлеже предходном одобрењу.

Закон од 1870 године одговара потребама руских градова који су почели да развијају своју индустрију и да се претварају у важна трговачка средишта, као што су земства, створена 6 година раније, одговарала губернијским и среским потребама. Али његов велики недостатак, кога нема у закону о земствима од 1864 године, јесте изборни систем трију класа. — Овај систем, дотле непознат руским општинама, и који ни једна варошка комисија из 1863 није била предвидела, позајмили су петроградски бирократи од Пруске. Тај систем је довео до претеране надмоћности крупне буржоазије. — Прва колегија често пута имала је мање бирача него што је имала претставника да изабере. У Петрограду она је имала свега 200 бирача на 18.000 бирача колико их је тамо било. — Плутократски карактер овога система показивао се тако јасно да чак ни чисто реакционарни закон од 1892 није могао да га задржи.

Закон од 1870 године учинио је веома много за развој градова. Важни и богати градови нарочито су постигли велики напредак, али и много споредних вароши успели су да учине много доброга и кориснога. — Руски општински већници пажљиво су проучили општинску организацију у Западној Европи и искористили су своје искуство. У великим средиштима, нарочито у Петрограду и у Москви, створили су, и то на широкој основи, читав један низ градских установа. — Они су организовали општинске режије, или приватна повлашћена друштва, да би своје вароши снабдели водом, изградили улице и поплочали их, да би градове осветлили и кланице подигли. — Као и земства они су, поред хигијене, главну бригу водили о школама. — Под њиховом управом на боље су се измениле болничке установе којима је дотле руковала државна власт; број болница се повећа и њихов рад побољша. — Исто тако повећа се и број школа, за које је лакше било наћи зграде него по селима. Иако није био тако велики као у земствима, буџет за народну просвету постао је по општинама све већи и већи. Он је знатно растао од 1870 до 1880, петнаест пута је постао већи у Чернигову, седам пута у Кијеву. У двема престоницама рад на школском питању нарочито је био жив. — У највише случајева општине су бирале нарочиту комисију којој су поверавале бригу око школа. — Исто као и у земствима општине су имале довољно вредних људи од вредности који су се посвећивали раду у општини, а чиновништво и стручњаци: лекари, учитељи, статистичари, које су општине покупиле, својим драгоценим и оданим радом много су доприносили успеху. Крајем владе Александра II руске вароши буде се из дубоког сна којим су биле заспале за владе Николе I, а за то сигурно имају да захвале општинској самоуправи заведеној законом од 1870.

Судска реформа. — Судска реформа, ако и није непосредно изазвана, као што је био случај са обласним управама, извесно је убрзана укидањем ропства. Она се наметала из неколико разлога. — Пре свега укидање права велепоседника над сељацима разбијало је основу на којој је почивао месни судски систем, који је, од Катарине II, почивао на начелу раздвојености друштвених судова и на превласти племства. — Сем тога, услед разних врста судова, стварана је забуна. — Од Катарине II свака је друштвена класа имала своје посебне судове и од почетка XIX века слободни сељаци имали су судове састављене од судија племића и асесора (судијских помоћника) сељака. — Али било је врло тешко одредити надлежност сваког таквог суда. Сем тога по судовима је било много покварености, која је изазивала оштре али оправдане критике. — Судски поступак био је веома спор, парнице се отезале у бесконачност. Оптужени су годинама седели по затворима пре него што је решена њихова судбина. — Истрага и само суђење вршени су писмено и тајно. — Оптужени, или парничари у грађанскоме спору, нису знали ни како ни зашто је донета пресуда која се на њих односила. — На суду се није могла водити расправа, оптужени нису имали бранилаца и адвокатски ред није постојао. — Истрага је вођена по систему формалних доказа, који су унапред везивали судију у његовој одлуци, те су често пута невини били осуђивани. — Судови, који су били под надзором државне власти, често су били и под њеним притиском; губернатори, истина нису имали право да се мешају у ток суђења, али су имали права да контролишу рад читавог једног низа судова. Од судија и њихових асесора није се захтевала никаква диплома, те судије нису биле на висини свога позива, а често пута били су и веома неспособни да јасно виде ствари у спору који им је поверен.

Сви ти недостаци били су тако очевидни, да је већ за владе Николе I једна нарочита комисија под претседништвом грофа Бљудова, директора одељења за израду закона од 1850 године, радила на томе да их поправи. — За време припреме сељачке реформе извесни губернијски комитети били су се изјаснили за широку судску реформу. — На пример комитет Тверске Губерније, коме је претседавао А. М. Унковски, био је предложио да се строго раздвоје судска и административна власт, да суђење постане јавно, судски поступак усмен, да се може водити расправа и да се заведе порота. — Са своје стране гроф Бљудов је, настављајући ревизију судског поступка, и знатно проширујући свој посао, био израдио око 1860 пројеката закона грађанског и кривичног поступка у којима су се налазили: укидање класних судова, завођење јавног суђења, усменог поступка, и право расправе. Кад је било свршено са ослобођењем сељака присталице темељне реформе судског система одлучише да с њом пожуре. — У јесен 1861 године, државни секретар В. Н. Бутков, у своме извештају цару о противречностима које су се налазиле у разним Бљудовљевим текстовима пројеката и због којих Државна канцеларија није могла да их поднесе Царевинском већу, наваљивао је да је потребно да се одреде начела једне реформе. — Александар II се сложио с тим и редакцију тих начела поверио Државној канцеларији, а грофу Бљудову, који је 1861 године имао више од седамдесет и пет година, поверио је само општу управу над тим радовима. У тој канцеларији, где је Бутков био одређен да спреми реформу, главни му је сарадник био С. И. Зарудниј. Зарудниј је студирао математику на универзитету у Харкову, а административну службу почео је у Министарству Правде. — Пошто је темељно проучио руско право и страну правну књижевност, он се брзо истакао као угледан правник. — Године 1857 Бутков му је предложио место помоћника државног секретара при Царевинском савету. Године 1858 он је био послат у иностранство да проучава судску организацију разних земаља на Западу, чиме се и објашњава утицај најбољих европских модела на ту реформу. — Он је имао дужност да редигује законске пројекте и у томе својству он је оживео рад у Државној канцеларији под Бутковљевом управом, а у сарадњи са више одличних правника, као што су били: Побједоносев, Књирим, Квист, Ућин, Стојановскиј, Ровинскиј, и Буцковскиј.

Зарудниј и његови сарадници најпре су утврдили начела која су имала да се примене: Једнакост свију пред законом без разлике класа, раздвајање административне и судске власти, судијска сталност, организација независног правобранилаштва, јавност, усмени поступак, судска расправа и установа поротништва. — Та је начела испитао и одобрио Царевински савет, — а владалац их је потврдио 29 септембра/11 октобра 1862 године. После једанаест месеци, у јесен 1863, благодарећи Заруднијевој енергији и енергији његових сарадника који су свршили један огроман посао, пројекти новог судског статута и њихова образложења били су предати на проучавање Царевинском савету. Министар правде Д. Н. Замјатнин и његов помоћник Стојановскиј примили су све то, те их је Савет одобрио, а 20 новембра / 2 децембра 1864, потврдио их је и цар. „Пошто смо испитали ове пројекте”, стоји у царскоме указу „налазимо да они потпуно одговарају нашој жељи да се у Русији заведе брзо, правично, благо, за све наше поданике једнако суђење, да се уздигне судска власт, да јој се осигура независност која јој припада и да се уопште у народу учврсти поштовање закона, које је неопходно потребно за јавно добро и које треба да буде непрекидни вођа свију и свакога, одозго до дна на друштвеним лествицама.”

Статут од 20 новембра/2 децембра 1864 скроз и скроз је изменио судску организацију. То је читав датум у историји руских судова.

Њима је пре свега обезбеђена независност и јавност правде. Сталност дата свима судијама заштићавала их је од сваког притиска власти и обезбеђивала брзу и непристрасну примену закона. — Обележавајући тачно границе административне и судске делатности, статут је спречавао мешање власти у судство.— Заводећи усмени поступак, статут је омогућио непосредни додир судије са сведоцима, оптуженим и са странкама, он је омогућио и контролу јавног мњења, утолико више што је јавност судских заседања постала правило и што се је тајно могло судити тек пошто суд донесе нарочиту одлуку и то у изузетним случајевима. — Заводећи могућност расправе, он је омогућио изношење свих прилика у суђеноме предмету, као и усмену и јавну одбрану оптуженога или парничних страна и према томе створио адвокате који од тога доба сачињавају засебан сталеж.

Затим он установљава једнакост свију пред законом. Он укида класне судове и замењује их, кад изузмемо примирителне судове — са три степена судова: првостепене судове, апелационе судове, касациони одељак при Сенату.

Најзад, што је у њему битна ствар, он заводи поротништво у Првостепеним судовима и бирање судија по примирителним судовима. — Док се тај статут израђивао, извесни су, а међу осталима и чувени правник Спасович, изражавали бојазан да је можда, с обзиром на непросвећеност народних маса, прерано установљавати поротништво у Русији. — Оно је усвојено тек кад су се за њега живо заузели Ровинскиј, и Зарудниј. Да би неко могао бити предложен за поротника, треба да зна читати и писати, да је старији од двадесет пет година, а млађи од 70 година, и да најмање две године живи у томе месту. — Сем тога треба да испуњава ове услове цензуса: Да има имање које вреди колико двадесети део изборног цензуса утврђеног за изборе за земство, или, у вароши, да има непокретног имања које се узима као пореска основица од 500 до 2000 рубаља, према важности саме вароши, или да има ренту или сталну плату од 400 до 1000 рубаља годишње, према важности саме вароши. Листе кандидата, које унапред утврђују нарочите комисије, достављају се претседнику среског суда, а тај суд онда са те листе бира поротнике који ће судити у сваком поједином суђењу. Дванаест одборника, уз које се одређују и два заменика, који се у случају потребе позивају да замене некога од њих, имају да се изјасне је ли оптужени крив или невин и могу да приме олакшавајуће околности. Према томе они имају одлучујућу улогу. — Пошто су они претставници меснога друштва, правда коју они изричу заслужује да се зове народна правда, јавна правда.

Ове особине налазе се у организацији судства најнижег ступња, тј. примирителних судова, надлежних за расправљање кривичних случајева и грађанских ствари који нису много важни. Стварање примирителних судова је збиља једна смела примена начела избора судија. — По замисли редактора самога статута, примирителни судија треба да буде човек који ужива опште поштовање, а да би био у тесном додиру са самим становнишгвом има да станује у томе месту, тако да примирителни суд има да створи становништву у свакоме месту, без разлике на класе, суд овлашћен да решава о најситнијим стварима и зато се примирителне судије бирају, а њихов избор је поверен новим органима обласне самоуправе, чија се надлежност простире на све друштвене класе. На тај начин судбина месног судства у тесној је вези са судбином земства. Среско земство, а у престоницама општинске думе, бирају примирителне судије. Те судије морају да имају бар сведочанство о свршеној средњој школи и да имају земљишта или зграда у вредности од 15.000 рубаља у селима, од 6000 у престоницама и 3000 у другим варошима. Ипак среска земства могу изабрати кандидата који не испуњава услов за постављени цензус, само ако тај кандидат буде једногласно изабран. Примирителне судије бирају се на три године и њих има да потврди за судије прво одељење Сената. — На њихове пресуде може се жалити конгресу среских примирителних судија, који се састаје у главноме среском граду, сам именује себи претседника и, у хијерарском погледу, зависи само од касационог одељења у Сенату.

Судије других судова, тј. окружних судова, апелационих судова и касационих одељења у Сенату, поставља влада. Треба их много с обзиром на то да Сенат захтева од њих високе квалификације. Немогуће је наћи их одмах. — Уосталом за владу је важно да их бира веома опрезно, јер кад једном буду постављени, они могу бити смењени само у случајевима које закон предвиђа. Зато, на предлог министра Правде Замјатњина, доноси се решење, једновремено кад и одлуке да се створи кадар нових судија, — да се нови судови уводе само постепено. — И збиља први такви судови установљени су тек 1866 године у московској и петроградској губернији. Да се попуне сва судиска места, рачунајући ту истражне судије и сенаторе у касационом одељењу ових двеју губернија, требало је наћи близу четири стотине кандидата. — Министар правде Замјатњин успева на тај начин што их узима из редова младих чиновника старих судова, који се, уопште узевши, показаше достојни својих места и умедоше брзо да се прилагоде новом систему судског поступка.

Свет се на све стране живо интересовао за нове судове и они су стекли поштовање код народа. Са осталим реформама истога доба они су сачињавали једну од основица новог грађанског поретка.

Реформа јавне наставе. — На почетку владе Александра II основна школа такорећи и не постоји. Број средњих школа је недовољан и у њих тешко улазе ниже друштвене класе. Универзитети, потчињени сталном владином надзору, били су изгубили аутономију.

Нова политичка оријентација владе омогућила је да се спречи опадање народне просвете. Неколико министара народне просвете за време „доба великих рефорама”, Наров (1855—1858), Коваљевски (1858—1861), Галавњин (1861—1866), развили су били велику реформаторску делатност.

Наров најпре укида сва ограничења и окове који су били наметнути школским заводима крајем владе Николе I. Министарство задобија опет своју некадању независност, понова се установљавају генерална дирекција школа и научни комитет, школске области се изузимају из надзора губернатора, и многобројна наређења која ограничавају слободу наставе укидају се. Универзитети почињу поново да живе својим нормалним животом, а укидање чувеног комитета од 2/14 априла 1848, званог Бутурлинов комитет,. омогућава да се ублажи строги режим цензуре.

Е. П. Коваљевски је брижљиво пришао послу око припреме рефорама. — Пошто је 1859 године редиговао пројекат једне нове уредбе о цензури, он објављује почетком 1860 један пројект статута за основне и средње школе.

Али најплодоносније дело извршио је А. В. Галавњин, после свога кратког министровања у влади реакционарног грофа Путјатина (од јуна до децембра 1861). — Он припада колу учених и просвећених људи који се купе око великога кнеза Константина Николајевића, с којим је он у веома присним односима, с којим је добар пријатељ и ужива његово потпуно поверење. За време од 4 године и неколико месеци његовог министровања његова делатност се показује у свима гранама његовог министарства. — Он је реформисао администрацију у своме министарству и цензуру. Године 1864 он објављује нови закон о гимназијама, једну уредбу о основним школама, а 1865 и нови закон о универзитетима. — Код њега је оригинално то што саопштава јавности шта се спрема као реформа; свет стално сазнаје шта се ради у Министарству просвете и које се мере тамо припремају; штампа и јавне установе могу да узму учешћа у расправи о министровим пројектима.

Стварање основних школа расматра се још од 1861 године. Према једној царској наредби образован је нарочити одбор за израду пројекта организације основне наставе и тај одбор имао је да тај пројекат поднесе „Главноме комитету”, одређеном да припреми сељачку реформу. — У исто доба комисије за редакцију испитују и питање основних школа по селима. — Министар унутрашњих дела тражи да му губернијски комитети пошљу о томе своје мишљење, али му одговарају само њих осам. — Нарочита комисија при Министарству просвете изјављује да је немогуће да се заведе обавезно оснивање основних школа, већ да треба бригу о њиховом оснивању оставити сеоским општинама, а губерније да их у томе помогну извесном свотом. — Од 1861 године и сам Свети Синод, проучавајући питање основне наставе, изјављује своју жељу да он управља народном просветом. — Он се буни против концентрације основне наставе у министарству просвете и изрично захтева да свештенство добије у основним школама „природну превагу која му и припада”. Галавњин се одупире тој жељи и царски указ од 18/30 јануара 1862 оставља под надзором Светог Синода само школе које основа свештенство, а све остале придаје министарству народне просвете. Почетком 1863 Галавњин подноси овај пројекат: 1) биће две врсте основних школа, нормалне школе или „угледне школе”, које ће организовати министарство, и основне школе које ће оснивати друштва или појединци; организација и програми ових школа моћи ће да буду различити према томе какве су прилике у дотичним местима; 2) оне ће бити стављене под надзор месних школских одбора, састављених од претставника разних власти; 3) школовање неће бити обавезно; 4) у областима где се не говори великоруски, настава ће се обављати најпре на месном језику, а тек доцније на руском. Барон Корф, чију смо улогу у стварању земстава већ видели, јавља му тада да су племићке скупштине Петрограда и Њижњег-Новгорода тражиле да основна настава зависи од недавно створених земстава. — Он лично пристаје уз њихово мишљење, тврдећи како намеравани школски одбори, бирократски органи далеко од стварног живота, неће моћи ваљано да управљају основном наставом, и да би било паметније да се она повери новим аутономним обласним скупштинама. Консервативни чланови Царевинског савета износе многе примедбе на учествовање земстава у јавној настави. Најзад, уредба од 1864 коју је одобрио цар, овлашћује земства да се баве основном наставом исто онако као и друге јавне установе и појединци. — Ипак та уредба ограничава њихову надлежност у школским стварима само на новчану страну школа, и поверава управљање наставом губернијским и среским школским одборима. — Губернијски школски одбор састоји се из претседника, који је владика те епархије, из губернатора, директора основних школа и два члана које бира земство. У ствари у више таквих одбора за претседника је биран један од чланова земстава. На основи уредбе од 1864 године земства успевају да створе један нарочити тип основне школе, лаичку школу, која постаје нормална основна школа или „угледна основна школа” и у којој се уче деца широке народне масе, сељачка деца. — Земства јако унапређују основну наставу благодарећи труду чувених организатора као што су Ушински, Вадавазов, П. А. Корсаков, барон М. А. Корф, и многи други. — Године 1880 на 22.770 основних школа које већ постоје у Европској Русији, 17.782 школе, видели смо, већ потпуно издржавају земства или их помажу сељачке општине уз припомоћ земстава. — Једном речи, до краја владавине Александра II земства и сељачке општине стварају просечно 1000 нових школа годишње.

Вероисповедна школа, којом рукује Свети Синод а новчано је помаже држава, труди се да конкурише лаичкој школи земстава. Али парохијске школе, крај све државне новчане помоћи, не могу да се такмиче са паметном организацијом лаичке школе. Чак и под реакционарним министровањем грофа Толстоја који, видећемо, указује тим школама нарочиту пажњу, њихов број се смањује, док се њихове конкуренткиње усавршавају и број им расте.

Године 1855 средња настава била је у бољем стању него основна. Сумње нема, број тих завода био је ограничен, али младићи који су желели да добију средње образовање имали су могућност да бирају између гимназија и приватних завода, „пансионата” и „института” — нарочито установљених за племство. Гимназије, као и приватне установе, биле су уосталом у ствари одређене за племићку децу. Деца других друштвених класа, али ипак са изузетком робова и домаће чељади[9] могла су у њих да уђу само тако, ако покажу сведочанство које им је издао њихов сталеж и у коме се тврди да они томе сталежу више не припадају.

Нови статут гимназија и прогимназија, који Галавњин објављује 1864, проглашава савршену једнакост ученика пред средњом наставом: „Деца свију друштвених класа, без обзира на класу и на веру”, стоји у њему, „школују се у гимназијама и прогимназијама.” Да се уђе у средњу школу довољно је положити пријемни испит. Статут од 1864 претставља један велики напредак. Број гимназија расте и кредити за њих бивају све већи. — Према новим програмима створена су три типа гимназија: Гимназија са латинским и грчким, гимназија само с латинским, и „реална гимназија” без старих језика. — Гимназијом управљају директор, инспектор и педагошки савет са проширеном надлежношћу. Материјално стање професора побољшано је. Министарство се труди и потстиче објављивање уџбеника који одговарају захтевима савремене наставе. Оно одређује награде за најбоље математичке уџбенике, за природне науке, за модерне језике и за правне науке. — Сем тога оно потстиче и превођење чувених страних уџбеника.

Крај владавине Николе I био је за вишу наставу доба насиља и прогона. Први министар просвете Александра II, Наров, враћа јој статут од 1835. Поново се отварају забрањене школе и универзитети поново стичу право да бирају себи ректора.

После студентских немира који су избили око 1860, помишља се на радикалну реформу универзитета. Њу преузима Галавњин. — Он наређује те се у одељењима његовог Министарства израђује један пројект статута који он шаље на мишљење свима универзитетским већима, многим угледним личностима, а чији француски и немачки превод он још саопштава многим страним научницима.

— Његов потстрек одушевљено примају штампа и јавно мњење. У једној збирци у две књиге објављују се мишљења штампе, питаних угледних личности и установа,. Пошто је пројект статута проучио научни комитет при министарству народне просвете и Царевински савет, цар га је санкционисао 1/13 јуна 1863.

Статут од 1863 даје аутономију универзитетима. Универзитетом управља ректор биран на 4 године међу редовним професорима, а административно управља један савет који сачињавају сви редовни и ванредни професори. — Универзитетски савет има веома широку надлежност која обухвата и школска и административна питања. Он расправља о свима важним питањима. — Он одлучује слободно, без ичијег туђег мешања, о наставним методама, о спремању кандидата за разне катедре, о давању научних титула, о додељивању награда и медаља; он санкционише одлуке универзитетског суда и буџет. Ипак извесни његови поступци морају да имају одобрење куратора (стараоца) школске области: на пример избор хонорарних наставника, доцената и лектора, постављање чиновника, чланова универзитетског суда, овлашћење приватним доцентима да држе предавања. Сем тога министар има да одобри избор ректора и његову оставку, као и избор и оставке факултетских декана, проректора и професора, поделу факултета на групе, поделе и спајање катедара, одређивање обавезних предмета, уредбу о докторским испитима.

Створена је једна нова установа. То је универзитетски суд који суди студентима, али само за дисциплинске кривице. Његова три члана, од којих је један професор са правног факултета, бира савет; претседава му професор права. Надзор над студентима поверава савет једном проректору, који се међу професорима бира на три године, или инспектору који се бира на неограничено време из редова ван наставничког колегијума.

Организација наставе зависи од факултета, чији се професори састају под претседништвом декана који се бира на три године. Доценти и приватни доценти могу бити позвати на седницу са саветодавним гласом приликом већања факултетских. Празне катедре обично попуњавају кандидатима које предлажу факултети или универзитетски савет и кандидати се примају већином гласова, али оне се могу попуњавати и конкурсом, а и министар сам има права да наименује кандидата кога он изабере. Да би се створио довољан број научника за вишу наставу и израдио кадар нових младих научника, универзитетима се као питомци придодају најбољи дипломирани студенти, да би тако могли наставити своје радове. — Исто тако много се помажу и људи који одлазе на студије у иностранство и у томе се види један од најбољих начина да се створе будући професори.

Благодарећи статуту од 1863 виша настава постаје достојна свога циља. Професори, господари на универзитетима, раде на развоју науке и бде над током студија. Руска наука се нагло развија. — Доба од 1863 године до 1880 је извесно најсјајније доба у историји руских универзитета.

Војна реформа и завођење опште војне обавезе. — Док су поменуте реформе били издали либерали, али их применили консервативци, па чак и непријатељи сваке реформе, војна реформа имала је ту срећу да је у дело приведе њен творац, ђенерал Д. А. Миљутин, министар војни од 1861 до 1881. Што је та реформа спроведена до краја има да се захвали енергији и истрајности Миљутиновој и поверењу које је он уживао код Александра II. Ма да је он припадао војничким круговима и ма да је сву своју каријеру створио у руској војсци, Д. А. Миљутин — брат Н. Миљутина, једног од великих твораца сељачке реформе и један од активних чланова „кружока” који се састојао код велике кнегиње Јелене Павловне — био је просвећен човек, веома лепо широко образован, који је схватао потребу да се официрима једновремено да и ваљано образовање и сигурна стручна спрема. — Још као млад гардијски артилеријски официр он је написао много радова о математичним и војничким питањима. Почетком 1840 он је служио на Кавказу; тамо је учествовао у борбама против брђана и у њима био рањен. Постављен 1845 године за професора у ратној академији, он је објавио, за време од петнаест година своје наставничке службе, неколико научних дела, од којих му је најчувеније дело о Суваровљевим ратовима 1799 године. Поставши министром војним, он је одржавао пријатељске везе са многим претставницима научних и књижевних кругова, а нарочито са професорима Кавељином и Коршом. Он се и сам живо интересовао за друштвени живот и његова војничка реформа је прожета либералним и слободњачким идејама тога доба.

До године 1874 рок у војсци трајао је 25 година. — Бити војник значило је бити искључен из грађанског живота и одвојен од своје породице за читаво четврт века. Страшна ствар, од које су људи гледали да се извуку на све могуће начине. Служење у војсци, које је важило само за падатњије (ситну буржоазију и сељаке), било је сем тога још и само собом веома тешко. Под Николом I дисциплина је била прожета пруским схватањима о слепој послушности, те је била страховито сурова; телесне казне, често примењиване, биле су веома различите, а по некад и страховито свирепе: — кнута, бич. мотка, мацке, шиба.

Миљутин почиње најпре тиме што скраћује рок у војсци од двадесет и пет на шеснаест година и што укида најсвирепије телесне казне. — Он мења кривични војни законик ублажавајући казну, мења кривични поступак уводећи у њега извесне одредбе усвојене судском општом реформом од 1864 године.

Он се исто тако брижљиво труди да измени војне школе у којима се спремају будући официри. — Ове школе — кадетски корпуси — биле су веома непријатељски расположене према свему што је мирисало на капут, према сваком наставном систему који није био чисто војнички; наставни предмети из програма предавани су сасвим површно; главна пажња поклањана је држању и војничкој обуци. Миљутин их замењује војним гимназијама организованим као и средњешколски грађански заводи, са додатком нарочите војничке обуке. По изласку из војних гимназија ђаци улазе у војне академије које их спремају за њихов род оружја, инжињерију, артилерију, коњицу и пешадију. — Ова реформа дала је Русији нов кадар официра много боље спремљених да врше своје осетљиве улоге; место да се израђују у атмосфери једне војничке касте, они су бивали научно припремљени тако, како је било потребно за разне родове у војсци.

Али главно Миљутиново дело јесте реформа регрутовања, стварање једнакости у погледу служења у војсци.

Статут од 1/13 јануара 1864 године одређује да сви млади људи, почевши од своје двадесете године, подлеже војној обавези. — Ипак он предвиђа три категорије изузетака које се примењују, без икакве разлике на све класе: 1) синови и унуци јединци, синови хранитељи своје браће и сестара млађих од њих; 2) регрути који имају браће млађе од осамнаест година; 3) младићи који већ имају једног брата у војсци, па макар имали у својој породици још браће способне за рад. Сем ових изузетих, сваке године позивају се у војску сви регрути, по реду који се утврђује коцком док се не попуни број који је прописан за сваку област. — Ако број регрута у једноме срезу буде мањи од предвиђенога броја, позивају се коцком и ови изузети и то најпре из треће категорије, па онда из друге. — Они из прве категорије могу бити позвати само по царској наредби. Регрути одређени коцком служе шест година у кадру; затим прелазе у резерву и у њој остају девет година, а затим се преводе у народну одбрану до четрдесете године. — Али и сам рок службе у кадру може се смањивати према степену обучености самих регрута, и то на шест месеци за оне што су свршили универзитет, а на две године за оне што имају средње образовање, на три године за оне што су свршили неку среску школу или вишу основну школу. — Тај се рок може чак свести на три месеца за прву од ових двеју категорија, а на шест месеци за другу, кад младићи не чекају извлачење коцке, већ се добровољно сами јаве да служе војску.

Војни статут од 1874 године јесте једна од најважнијих рефорама Александра II. — Он је демократизовао руску војску и место изобичајеног типа занатске војске у којој војници, добављени једино из нижих друштвених класа, имају да се жртвују за државу, завео народну војску, створену по примеру савремених војсака, састављену од свих грађана без изузетка.

ЗабелешкеУреди

  1. Тој срџби треба приписати многобројне предлоге за уставну реформу које су, од 1859 до 1864, израдиле племићке скупштине, на којима су се слободњаци и назадњаци заједно гнушали на самовољу петроградске „бирократије”. Слободњаци су у томе само гледали тежње аристокрације. Међутим, извесне жеље ових скупштина биле су збиља демократске и извесне њихове критике неоспорно су успеле; на пример, стварање земства потекло је из начела аутономије и децентрализације која су те скупштине предлагале за потпуну реорганизацију месних установа.
  2. Комитети ових губернија предложили су само 70, да се половина од шест милиона десетина остави сељацима, а друга половина да се врати племићима.
  3. Држава је на тај начин учествовала при откупљивању.
  4. Ова врста. још од Петра Великог, који их је био скупио у једну групу и подвргао једном истом порезу, обухватала је: 1) сељаке са севера Русије, некадашње слободне сељаке, који, због тога што су били веома удаљени од административних центара, нису били дати спахијама; 2) становнике некадање утврђене граничарске области на Југу, мале сопственике уписане као сељаке и назване аднодворци (сопственици једног огњишта); 3) припаднике других народности у источној Русији који су некада имали да плаћају нарочити данак (јасак). Пошто је државна благајна захтевала да се плаћа закупина, толико и толико на једну „душу”, појединачна својина код тог становништва била се претворила у општинску својину у XVIII и XIX веку.
  5. од речи земља; земство исто што и немачки Ландтак.
  6. он предвиђа за велепоседнике племиће цензус у пола мањи него за велепоседнике неплемиће и да би обезбедио надмоћ велепоседника над сељацима, он предлаже да се првима да један претставник у обласном земству, на 3.000 сељачких парцела, а другима један на 6.000 парцела.
  7. У бр. 18 часописа Листок (лист).
  8. Замјесћићел, или заменик спреченог или отсутног претседника.
  9. Види књ. II.