Отвори главни мени

Викизворник β

Историја Русије (П. Миљуков) 16

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков


ГЛАВА XVI

Никола I (1825-1855)
(наставак)

I. — Влада и духовни животУреди

У области духовног живота указује се најјасније расцеп који се створио и који се још продубљује за владавине Николе I измећу тежњи рускога друштва и владине политике.

Влада и основне и средње школе. — Побуна декабриста је за Николу била једна опасна опомена. Она је доказала да постоји једно „погрешно васпитање”, на које он не пропушта да укаже у прогласу којим се објављује пресуда побуњеницима: „Није настава”, каже он, „већ су беспослица духа, која је опаснија од лености тела, и недостатак солидних знања узрок онога анархистичког духа, оног кобног луксуза непотпуних знања и оне склоности ка крајносним сањаријама које изопачавају животне назоре и завршавају се поразом. Сви напори и све жртве државне управе биће бескорисне, ако јој породично васпитање не пружи помоћ саображавајући се њеним назорима.” Зато он жели такву школску наставу која би могла да образује дух младежи а да га не изопачи.

Тога ради раскида он најпре тесне везе које су спајале разне типове школских установа. Парохиске и окружне школе, које су претстављале први степен школског система, одвојене су од гимназија да би постале независне. Једним расписом који је 1827 године упутио адмиралу Шишкову, министру просвете, цар ограничава приступ на универзитете, више школе и гимназије само за лица из слободних сталежа, а мужицима и слугама допушта ступање само у парохиске, окружне, стручне и пољопривредне школе. Тако највећи део становништва може да добије само основну наставу, чији програм постаје уско практичан.

Карактер средње наставе, која је доступна само повлашћеним сталежима а нарочито племству, измењен је такође. Да би контролисала наставу коју добивају млади племићи у својим породицама, влада тражи одређене услове од приватних професора. Она сем тога доноси одлуку да се деца између десет и осамнаест година могу васпитавати само у Русији. Она умножава школске установе да би у њих привукла младе генерације: број гимназија пење се од 48 у 1826 на 74 у 1850 години. Она мења и њихову спољну организацију: нов правилник и нови програми стављени су на снагу године 1828. Пошто је завођење класичне наставе изгледало нарочито пожељно, латински језик постао је обавезан у гимназијама; у неколико гимназија, које су уосталом биле малобројне, додат је и грчки језик. Касније је влада осетно олакшала програм средњошколске наставе изостављајући из њега логику и статистику и скраћујући програм математике. Најзад, године 1835, влада одузима од универзитета контролу коју су они вршили над основним и средњим школама да би је поверила „стараоцима”, који су већином узимани из редова виших официра.

Иако основна настава стварно скоро и не постоји, средња настава, и поред снижавања нивоа наставног програма, остварује за владе Николе I велики напредак, што потврђује повећање броја тих школа и броја њихових ученика.

Влада и универзитети. — Године 1833 Уваров, поставши министар народне просвете, обележава такође свој програм: „Влада треба да има за циљ да постепено освоји дух младежи и да га неосетно доведе до оне главне тачке где се солидна научна знања спајају са дубоком вером у битно руска начела, која су чувари православља, аутократије и националне мисли, што претставља нашу једину котву спасења и јемство снаге и величине наше отаџбине”. Под „народном мишљу” подразумева он друштвени поредак који постоји у Русији, а то ће рећи сељачко ропство, чији је проблем „тесно везан са питањем аутократије па чак и монократије”; за њега су сељачко ропство и аутократија „две упоредне снаге које су се једновремено развијале, које почивају на истом историском начелу и чија је законитост подједнака”, и он упоређује сељачко ропство са дрветом које је „пустило дубоко своје коренове, које штити Цркву и престо” и које је „немогућно ишчупати”. Он је дакле решен да одлучно сузбија сваку наставу која не би тежила да сачува верски, политички и друштвени поредак: „При садашњем стању ствари и духова”, тврди он, „потребно је подизати непрестано духовне бране. Оне неће све бити подједнако отпорне и способне да спрече ширење разорних идеја, али свака од њих може имати своју релативну корисност и пружати непосредне користи”. Нису се могле јасније исказати школска схватања Николе I, која ће, пошто су најпре покренула реформу основне и средње наставе, бити путоказ и за реформу универзитета.

И пре него што је Уваров постао министар, влада се није устезала да погази аутономију која је универзитетима била додељена статутом од 1803 године. У 1826 години она је овластила старатеља Харковског округа да он поставља професоре универзитета и њихове помоћнике. Исте године, на предлог министра просвете Шишкова, она је поставила другог једног кандидата на место ректора кога су изабрали професори Петроградског универзитета. Године 1832 на Петроградском и 1833 године на Казањском универзитету, влада је овластила министра просвете да задржи на положају ректора коме је био истекао рок, уместо да нареди бирање његовог последника.

Али се Уваров није задовољио овим делимичним мерама; он жели општу измену стања. Нов универзитетски статут који је он објавио 1835 године има два главна циља: „Прво, да пружи рационалну форму универзитетској настави и да је уздигне на такав ниво који ће захтевати дужи и сталан рад, те да се тако створи једна разумна брана која ће спречити недовољно зреле младиће да ступају у државну службу. Друго, да привуче младеж из виших друштвених редова и да их отргне од кобне наставе коју добивају од туђинских професора.” Друкчије речено, универзитети треба да буду, ако не потпуно а оно бар у највећој мери, резервисани за једну касту и прилагођени потребама државне службе. Они губе, као што смо видели, контролу над основним и средњим школама свога подручја и сведени су само на улогу више школе. Професори задржавају право да бирају себи ректора сваке четврте године и да постављају професоре за разне катедре. Али како је министар добио такође право — којим ће се он обилно служити — „да поставља на упражњене катедре професоре и помоћнике изабране међу особама које су стекле глас због свога знања и наставничких способности, и које имају потребне квалификације за те положаје”, универзитети неће скоро имати стварно прилике да сами бирају своје особље. Старатељи постају њихови непосредни шефови. Они „пазе на способности, ревност и понашање професора, помоћника, доцената и чиновника, поправљају оне који су лени упућујући им опомене и предузимају потребне мере да уклоне подозриве особе”. Они имају право да врше општи надзор над универзитетима, а надзорник студената и његови помоћници пазе на понашање студената, па чак и на „Њихов спољни изглед”, а то ће рећи на њихово одело, чешљање, итд... Тај статут мења такође правну наставу изостављајући из ње нарочито више дисциплина општега карактера и намеће студентима свих факултета обавезу да похађају један течај из теологије.

Касније се влада труди упорно да што је могуће више резервише универзитете за племство. Године 1840 Уваров у једном тајном распису препоручује старатељима да воде рачуна о пореклу студената и да „пазе да претерана жеља за вишим школовањем” која се свуда испољава „не поколеба утврђени друштвени поредак будећи у душама младих људи жељу да упознају раскош, што често пута не обезбеђује успех у будућности, изневерава наде оскудних родитеља и снове младих људи”. Да би се зауставио „све већи прилив” ученика који припадају „нижем друштвеном сталежу коме је више школовање непотребно”, Уваров предузима разне мере: пре свега се осетно повећава школарина и друге универзитетске таксе; затим, заводи се обавеза за синове трговаца и малограђана који желе да се упишу на универзитет да им то одобри корпорација којој припадају њихови родитељи; забрањује се приступ на универзитете ослобођеним мужицима који не спадају ни у једну групу пореских обвезника; најзад, године 1849 године ограничава се број студената на 300 за сваки универзитет и то за све факултете укупно, изузев за теолошки и медицински.

И поред све своје строгости, цару се чини да ове мере још нису довољне, Почев од године 1850, за време министровања Уваровљеног последника, његовог ранијег помоћника кнеза Ширинског Шихматова, који у једном извештају цару изјављује да „све гране науке треба да се заснивају не на празним умним спекулацијама, већ на верским и теолошким истинама”, неповерење владе према настави, нарочито према универзитетима појачава се. Још отвореније него Уваров, Ширински Шихматов хоће да смањи број оних који „уздигнути универзитетским школовањем изнад свога природног друштвеног положаја и у већини случајева лишени непокретних добара..., најчешће показују да су немирна духа, незадовољни садашњим поретком, нарочито ако не могу да задовоље своју претерану амбицију или ако наиђу на своме путу на непредвиђене препреке”, и он хита да затражи ново повећање школарине у вишим школама. Осим тога, универзитетска аутономија је још смањена. Једним царским указом укида се бирање ректора од стране професора на свим универзитетима, изузев на универзитету у Дорпату, а право постављања ректора преноси се на Министра; иако универзитети задржавају право да бирају декане, министар може да их задржи на положају и после истека њиховог рока или да их по својој вољи смени; он може чак да предлаже кандидате за декане „не водећи рачуна о универзитетским изборима”. Надзор над наставом је нарочито појачан. Професори су дужни да подносе на преглед и одобрење универзитетском Савету подробне прегледе својих предавања; ректор и декани имају наређење да будно мотре на та предавања, у којима се, како наређује министар, „не смеју скривати теорије несагласне са православном вером, политичким режимом и духом наших установа”, већ напротив морају на јасан и позитиван начин показивати, кад год је то могућно разумно учинити, „поштовање према свему што је свето, верност цару и љубав према отаџбини”.

Влада брижно води рачуна и о настави предмета који „због опасног духа нашега доба могу дати разорним духовима прилику да улију младим људима погрешна и изопачена схватања у погледу политичких питања”. У једном посебном упутству Уваров указује на опасност коју крије у себи изучавање уставног права, политичке економије, финансиске науке и уопште свих историских наука „у чију могућност да буду штетне не може ни да се сумња”, а нарочито опасност од социјалистичких доктрина. Он позива ректоре и декане да „избаце из програма и да забране да се са катедара проповеда све што може ма и посредно да допринесе ширењу” разорних начела. Он забрањује „расматрања која теже да унизе достојанство и корисност ма којег друштвеног реда и да пољуљају односе утврђене законима између разних сталежа, сваку подозриву или двосмислену алузију на неостварљиве доктрине о заједничкој својини капитала или непокретних добара, једном речју сваки покушај да се пролетери увуку у учествовање у државној или приватној својини”. Он нарочито и најодлучније забрањује сваку алузију на односе између спахија и сељака. Влада је напослетку укинула године 1849 наставу уставног права, „пошто нестално стање у западној Европи јако отежава одређивање тачних граница те науке”, а затим и наставу историје философије и метафизике, а предавање логике и психологије поверава професорима теологије: „То је да човек полуди”, пише један пријатељ Т. Н. Грановског, једнога од најугледнијих и најпопуларнијих професора Московског универзитета.

Но ова политика ипак не спречава вишу наставу да знатно напредује. Иако број универзитета остаје исти — Кијевски универзитет основан је 1833 године, а универзитет у Вилни затворен је после пољског устанка, — ипак је створено неколико других завода за вишу наставу. С друге стране, узалуд влада покушава да од виших школа начини кастинске школе, њени напори су сувише противни стварним потребама времена да би могли имати потпуног успеха. Студенти „из нижих друштвених редова”, синови трговаца, малограђана, свештеника и нижих чиновника, једном речју људи из народа који ће постепено стварати кадар интелигенције која је ван каста, и даље се увлаче на универзитете. Најзад, наука измиче контроли владе која, да би подигла ниво стручне наставе, мора да одржава известан додир са Западом.. Млади људи које сама влада шаље да усаврше своје школско образовање у Европи, нарочито у Немачкој, заузимају по свом повратку разне катедре на руским универзитетима. И поред свих препрека, западњачке научне и философске идеје, које прелазе у њихова предавања, продиру у свест студената, побуђују у њој нова размишљања и проширују њихов духовни видик. Универзитети се пуне одличним научницима, који не дају само правац чисто научном раду, већ врше дубок утицај, уздижући постепено њихов умни ниво и ублажујући њихове навике, на студенте који .долазе из разних средина. Московски универзитет, који је од године 1840 окупио читаву плејаду најистакнутијих научника, игра нарочито важну улогу. Све јачи притисак што га врши влада може .да кочи њихову делатност, али он не успева да потпуно онеспособи универзитете. Они све више окупљају око себе умне снаге народа и њихов утицај прожима све дубље просвећене кругове друштва.

Часописи и цензура. — У Русији не постоји политичка штампа. Ни дневни листови, ни часописи немају право да расправљају о ма којим политичким питањима и догађајима. Зато и оно неколико приватних дневних листова из тога доба, донекле полузваничних, не играју никакву важну улогу у духовном животу земље.

Часописи, који су чисто књижевни, философски и научни, такође су подвргнути строжијој цензури него при крају владавине Александра I. Правилник са 230 параграфа, објављен 1826 године, допушта цензору да инкриминише ма које књижевно дело и да забрани његово објављивање. После две године тај правилник замењен је другим једним, релативно блажим, али револуционарна бура која је имала одјека и у Пољској, избија у Западној Европи године 1830, оживљује владино страховање, и Никола го искоришћује да успостави још строжу цензуру, којој се придружује надзор што га врши трећи отсек Канцеларије Његовог Величанства — политичка полиција. — у чију надлежност спада и целокупна књижевност, а посебно штампа. Забрањено је „критиковати,, чак и посредним путем, ма који поступак или одлуку владе и постојећих власти, ма у ком хијерархиском степену.” Исто тако забрањено је и хвалити их: „Ни покуде, ни похвале”, примећује цар у једној својој забелешци, нису сагласне са достојанством владе или са поретком који срећом постоји код нас; свак мора да слуша, а своја размишљања да задржи за себе”. Чак и расправљање о најапстрактнијим предметима опасно је, јер цензори, који имају слободу да тумаче по свом нахођењу намере и речи пишчеве, могу у њима увек да открију неку прикривену критику поступака власти. Зато часописи само животаре.

Године 1832, један млад писац, Кирејевски, коме је било одобрено да под својом личном управом издаје у Москви часопис Јевропејец, узима за сараднике угледне књижевнике. У првој свесци он објављује један свој чланак о философији историје: у коме упоређује духовни живот западне Европе са животом Русије. У једном извештају цару, трећи отсек тврди да Кирејевски „иако расправља о једном књижевном питању, ипак подразумева ту нешто сасвим друго”, да он другим речима врши пропаганду за Устав. Јевропејец је одмах обустављен, а у исти мах је одлучено да ниједан часопис неће више моћи да се издаје без нарочите цареве дозволе. После две године, 1834 године, Московскиј Телеграф, који је издавао Полевој, такође је обустављен на тражење министра просвете Уварова, „због револуционарне тежње”: Полевој је био посветио драми Куколњика Рука Свевишњаго отечество спасла један приказ на који је цензура указала као да је лишен „патриотског осећања”. Године 1836 Телескоп, који је уређивао професор Надежђин, пошто је објавио један философски чланак у коме Чаадајев, полазећи од идеје јединства хришћанске цивилизације у западној Европи, подвргава историску прошлост Русије прилично строгој критици, забрањен је, његов уредник смењен са свог универзитетског положаја и прогнан у Вологду, а писца чланка, једног од најугледнијих тадашњих руских мислилаца, огласила је влада званично за лудог.

И поред ових неповољних услова, часописи се и даље развијају и привлаче све више књижевнике, заузимајући све веће место у духовном животу. Њихово главно средство акције је књижевна критика. Приказујући разне књиге, може се говорити доста слободно о разним видовима живота гледаним кроз његово уметничко приказивање и у светлости општих идеја При проучавању лепе књижевности и естетских доктрина, има се могућност да се публици наметне извесно одређено тумачење догађаја, да јој се околни живот прикаже под извесним углом који се жели. Зато књижевна критика, која претставља велику снагу часописа, даје донекле и правац јавном мишљењу и ставља се на чело духовних покрета. Улога критичара Бјелинског била је нарочито важна: изванредно даровит, он је и поред своје преране смрти обилно допринео развитку руске књижевности; узастопно уредник часописа Отечественнија Записки од 1839 до 1847, и Современника од 1847 до 1848 године, он је од њих начинио гласила руске претходничке мисли и обезбедио им велики утицај. у просвећеним круговима.

На тај начин, као и универзитетске катедре, часописи, који имају већи или мањи круг читалаца, пружају могућност да се утиче на политичку мисао. Професори универзитета и новинари су подједнако подозриви влади и подвргнути су истом надзору. Па ипак, многи од њих остали су и даље независни, наставили да врше свој просветитељски задатак и успели да духовни живот прошире и продубе.

Нове духовне струје; славенофили, западњаци, социјалисте и федералисте. — Иако се, као што изгледа, духовни покрет не прекида у почетку владавине Николе I, ипак се његове вође мењају. Његово воћство преузели су професори и новинари од племића и официра који су за владавине Александра I давали живота тајним удружењима, али од којих су се многи, лишени својих вођа помрлих на вешалима или интернираних у Сибиру, одрекли свога политичког и социјалног либерализма, или су се бојажљиво повукли из политичког живота: из официрских клубова гарде и борачких пукова, у којима су се од 1810 до 1820 године окупљали претставници образоване војне омладине, тај покрет се преселио у универзитетске слушаоце и уредничке канцеларије часописа.

Тај покрет мења исто тако и своју суштину. У Русији се догађа једна еволуција која у нечему личи на еволуцију коју је доживело европско друштво после француске револуције. У Европи су многи духови сматрали француску револуцију као један грандиозан покушај да се живот човечанства преуреди на темељима слободе и разума, непроменљивим и истоветним за све народе. Међутим, освајања револуционарне владе и Царства, будећи национално осећање европских народа и изазивајући њихов упоран отпор, нагло су изменила схватања једног великог дела друштва: уместо схватања XVIII века о човеку као скоро искључивом производу спољних околности, и о друштву као механичкој синтези одвојених јединки сједињених једним слободно закљученим уговором, дошло је ново схватање о нацији као потпуном и живом организму, способном да се сам од себе развија ван сваког спољког утицаја. У Русији, после неуспеха буне из децембра месеца 1825 године, многи не верују више у могућност тренутне либералне промене политичког и социјалног поретка. Разочарани, они се одричу либерализма да би прихватили нове доктрине о национализму. Они све више подлежу утицају немачке идеалистичке и мистичке философије са краја XVIII века, који се почео осећати око 1820 године. Кант и Фихте, Шелинг и Хегел привлаче узастопно пажњу просвећених кругова; ако Кантов и Фихтеов утицај и није много трајан и сталан, није исти случај са утицајем Шелинга и Хегела, ни са утицајем западњачких мистичара, као што су Екартсхаузен и Јунг-Стилинг, чија дела очаравају духове који су изгубили веру у непогрешивост и свемоћ разума.

Чаадајев је један од првих код којих се најјасније испољавају те нове тежње. У својој младости, после 1820 године, он је одржавао везе са тајним удружењима, са чијим се идејама слагао. Али после 1825 године, он их одлучно напушта; привучен мистицизмом, он се одаје проучавању метафизичких система и израђује једну веома личну доктрину о руском животу. Он исповеда да је вера оно начело које даје правац животу народа и тврди да је Русија, коју је Византија покрстила, те је на тај начин постала непријатељски расположена према Риму, осудила на неплодност читаву своју историју и културу, зато што није ишла истим путем као хришћанска култура на Западу. По његовом мишљењу, његова земља И нема историје нити праве културе. Ми смо, пише он, „равнодушни према сваком добру, према сваком злу, према свакој истини и свакој лажи”, ми живимо у једном уском хоризонту који .искључује „сећање на прошлост и стрепњу за будућност”; једини начин да се изиђе из тога стања и да се заједно са целим човечанством учествује у напретку културе јесте да се усвоји страна култура, тај плод „векова и поколења”, и да се „код нас поново отпочне васпитавање рода људског”. Ове идеје, које он не може све да рашири путем штампе, али које излаже у неиздатим списима и приватним разговорима, немају много одјека, јер оне вређају одвећ дубоко национално осећање. Моћна личност Чаадајева делује на његову непосредну околину, а то ће рећи на московско друштво, али он углавном остаје усамљен мислилац.

Међутим, његова главна идеја, о превасходности вере у животу народа и верској супротности између Русије и Запада, не остаје без одјека. Њу ускоро преузима један круг мислилаца, који из ње извлаче закључке истина сасвим различите. Ова група „славенофила” — то име, не сасвим пригодно, узели су они касније — ствара се око 1830 године и састављена је великим делом од студената Московског универзитета. Његови су чланови, поред других угледних научника и писаца, браћа Кирејевски, Хомјаков, браћа Аксаков, које сједињује исто схватање еволуције човечанства и улоге коју у томе има да одигра Русија.

Као и Чаадајев, и славенофили заснивају своје учење на идејама позајмљеним већином из Шелингове философије; али они сматрају да верске разлике које раздвајају Русију од западне Европе, не само да нису зло, већ су добро.

Они тврде да је западна култура достигла врхунац свога развоја, али да и поред свег свога сјаја и своје снаге она почива само на разуму и не одговара сложености живота. Јер по њиховом схватању, читав духовни живот Запада проистиче из римске културе, која је једнострана, и из једнога хришћанства које је, у римској форми, исто тако једнострано и само спољашње, као што и његов политички живот, једино заснован на насиљу и освајањима која супротстављају побеђене и победнике, своди државу ка једну чисто формалну и правну организацију.

Сасвим различита изгледа им еволуција руске државе. Она никад није знала за освајања и противречности које из њих проистичу; она није била заснована ни на неком уговору, ни на присиљавању, већ на својевољном удруживању власти и народа који је сачувао начело заједнице. Русија је усвојила и сачувала у свеопштем и најчистијем облику једно хришћанство које нема ничега спољашњег. Захваљујући својим верским темељима, читав руски живот носи обележје независности и мудрости; он не зна за борбе и противуречности; његово јединство лежи у њему самом и оно тежи да постигне унутрашњу истину пре него спољашњу и чисто формалну законитост. Док се западна култура, која не може више да напредује, показује као неуспешна, Русија припрема саставне делове за једну дубоку и складну културу, која ће означити један виши степен у развитку човечанства. Истина, реформа Петра Великог је изазвала застој у њеном историском развитку, али је тај случајни застој могао бити само привремен. Славенофили позивају своје савременике да свесно и коначно пођу поново старим путем, да збаце јарам мртве логике „и рационалистичке системе празне европске науке”, па да се врате дубоким и необично живим схватањима светих црквених отаца, која су недоступна западњачким умовима.

Тврдећи да се Русија битно разликује од западне Европе и да је она надмашује природом своје културе, својим посебним верским схватањима, својим обичајима и политичким уређењем, славенофили изгледају сасвим блиски владиној идеологији и њеној трострукој формули: правословље, аутократије и национална идеја. Али, када они величају руску прошлост пре Петра Великог, они је идеализују, и у извесним тачкама њихово учење не слаже се са званичним схватањима. Иако изјављују да је руски народ сам по себи неспособан да створи државу, да је увек остављао да власт буде у рукама владе не тражећи да склопи с њом ма какав уговор, они ипак додају да је он у прошлости уживао пуну слободу мишљења и да треба да је сачува. Аутократија, онаква како је они замишљају, не личи дакле нимало на ону која стварно постоји. Зато су они сумњиви влади. Они не могу да изразе своје идеје путем штампе а да се не изложе прогоњењу од стране цензуре. Они су приморани да их шире по књижевним салонима у Москви, и због те пропаганде њих понекад прогони једна власт која неће да трпи никакву независну мисао.

Поред групе славенофила, и на истом универзитету, образује се и група „западњака”. Пошто су најпре живеле у блиском додиру, ове две групе напослетку ступају у међусобну борбу. Западњаци, у чијим се редовима налазе такође млади писци и научници, али чије идеје врше много већи утицај и уживају много већу популарност, надахњују се, као и славенофили, немачком философијом. Али закључци које они отуда извлаче сасвим су супротни.

Привучени нарочито Фиктеовим и Хегеловим идејама, они се одричу мистицизма и одбијају да признаду превасходну улогу вере у човечијем животу. Исто тако, ма да признају националне особине Русије, они не сматрају за потребно да се труде да их вештачки сачувају, јер се национални карактер неминовно испољава у народном духу. Што се тиче културног развитка, они тврде да је он исти код свих народа и одбијају да Русију супротставе Западу. Ако се Русија разликује од западне Европе, то је стола што је као млађа у заостатку за њом; њој је недостајало времена да се уздигне до схватања човекове личности и до правних појмова који из тога проистичу. Не само да њу не треба супротстављати западном свету, већ јој треба омогућити да накнади изгубљено време позајмљујући од Европе све што недостаје потпуном развоју њене културе. У том погледу реформа Петра Великог значила је велики напредак, те западњаци, који је одушевљено бране, захтевају одлучно да се она настави.

У почетку, њихове идеје немају никакво политичко обележје; кад је створена њихова група, они су се намерно, као и сва тадашња руска удружења, одрекли доиста политике и интересовали су се само за културна питања. После неколико година њихово одушевљење за хегеловску филисофију толико је живо, да су усвојили тумачење које јој је сам Хегел дао: они не само да истичу потребу упознавања стварности која нас окружује, већ тврде ,„да је оправдано све што постоји”, и да треба прихватити ту стварност. То је значило ићи противу логике живота: њима је било веома тешко да у једној земљи у којој влада сељачко ропство проповедају идеју о човековој личности и њеном слободном развитку, и да дуже времена пренебрегавају политичка питања. Зато, почев од 1840 године отприлике, не напуштајући Хегелово учење, одричу се они конзервативног духа да би прешли на критиковање политичког и социјалног поретка своје земље. Овакво држање привукло је у њихове редове омладину која је, уместо да се сложи са њиховим конзерватизмом, задржала политичке традиције једног либерализма надахнутог француским идејама из друге половине XVIII века. Отада „западњаштво”, које тежи посветовљењу руског живота и проповеда право личности, постаје одлучно покрет супротан владином програму. Разуме се да ни он не може слободно да се изражава кроз дневне листове; његове присталице се ограничавају најчешће на то да развијају своје идеје у пријатељским разговорима или појединачним расправама са славенофилима. Међутим, некоја од његових главних начела излажу у часописима новинари као што су Бјелински и Херцен, а са катедре Грановски, те се његов утицај и даље шири.

Око 1850 године јавља се и трећа духовна струја. И поред свеколике строгости полиције и цензуре, ипак западњачка социјалистичка књижевност продире у Русију. Њен утицај, иако ограничен, ипак је несумњив; најјачи је утицај претставника „утопистичког” социјализма, Фуријеа и Прудона, чије идеје прихвата и Херцен: за руске присталице је социјализам мање један економски проблем, а више једно морално учење коме је циљ да преобрази све људске односе, породичне, друштвене и политичке. Круг младих људи, већином писаца, који је Петрашевски створио у Петрограду за проучавање Фуријеа није био дугога века. Влада, сазнавши да он постоји, убацила је у њега своје шпијуне. Сви његови чланови ускоро су похапшени. Пошто им се није могао приписати никакав кажњив поступак, окривљени су за „идејну заверу”. Пошто су изведени пред један нарочити суд, сва двадесеторица осуђени су на смрт. Помиловани у последњем тренутку, пошто су били подвргнути свим припремама за погубљење, послани су на робију, прогнани у Сибир, или деградирани; међу онима који су били осуђени на робију налазио се и Достојевски, који се тек био појавио у књижевности и већ стекао у њој угледно место.

Други један круг младих писаца, под називом „Кирило и Методије”, ствара се у Кијеву почев од 1845 године. Његови чланови, међу којима се налазе млади и већ славни историчари Костомаров и Кулиш, као и велики украјински песник Тарас Шевченко, не интересују се за социјализам, већ за идеју федерализма. Као присталице једне словенске федерације која би оставила свакој федералној нацији потпуну унутрашњу аутономију, они проучавају на својим састанцима преображај Русије у федералну државу и укидање сељачког ропства и телесних казни у будућим државама федерације. Они пишу пропагандистичка књижевна дела која остају неиздата. Полиција убрзо улази у траг њихове трупе. Ухапшени нешто пре чланова социјалистичког удружења, они су после дуге истраге осуђени на прогонство у удаљене покрајине. Најсвирепије је кажњен Шевченко: послан је као прост војник у пусту област Оренбурга и забрањено му је да пише и да црта.

Тако влада строго кажњава најсјајније претставнике руске књижевности кад год их осумњичи да се не слажу са њеним погледима.

Процват књижевности. — Владавина Николе I пада у исто време када се јавља изванредан процват руске књижевности.

И поред неповољних услова за рад, моћни Пушкинов геније јавља се у пуном своме сјају. Никола је умео да га оцени, али је он нарочито тежио да његов рад учини безопасним и да морално спута још јаче него што је био за Александрове владавине. Приликом свога крунисања, Никола враћа Пушкина из изгнанства где је живео већ неколико година. Он љубазно разговара с њим, обећава му да ће он бити једини његов цензор и чини се као да се диви и поштује његов књижевни рад. Али Пушкин убрзо запажа да га царева цензура не штити од кињења обичних цензора и трећег отсека, и да то што га држе у близини двора чине само зато да би га боље надзиравали. Он пати због тога, али се осећа везан захвалношћу према владару који га је извукао из прогонства. Монденски живот у Петрограду, тако близу двора, смета му и мучи га такође, и тај живот је узрок што излази на двобој у коме је нашао прерану смрт. Па ипак, баш у току тих година пише Пушкин своја најбоља дела и уздиже руску књижевност на висину коју она никад дотада није била достигла.

Тек што је занемео његов глас и глас мањих песника који га окружују, а јавља се други један значајан песник, Љермонтов. Иако он има мање полета него Пушкин и ма да је његово надахнуће мањег обима, он ипак има ретку моћ песничке маште. И он умире веома млад, када је његов геније био у пуном процвату. Његови су последници: популарни песник Колцов, философски песник Тјутчев, а при крају Николине владавине и Њекрасов, који нарочито обрађује теме из грађанског живота, али чији моћан и плаховит таленат врши дубок утицај на његове савременике. Осим ових великих уметника руске поезије, и читав низ другостепених талената потврђује плодну песничку делатност тога доба.

И сјај прозе није ништа мањи. Пушкин и Љермонтов дају приповетци и роману извесну отмену умереност и отварају им нове видике. За Пушкинова живота појављује се Гогољ, који убрзо постаје генијалан сатиричар и који, заједно са такозваном „натуралистичком” школом коју је он и створио, посвећује сву пажњу тачном претстављању стварнога живота. Тургењев, очекујући да се ускоро ослободи сваког утицаја, иде у својим првим причама у исти мах и Пушкиновим и Гогољевим трагом. Достојевски, у делима која је написао пре него што је био осуђен на робију, наставља донекле Гогољев рад, остајући ипак веома оригиналан. Међу украјинским писцима највећи је Шевченко, чији се рад услед прогонства прекида такође за неко време. Најзад, последњих година Николине владавине Салтиков-Шчедрин и Лав Толстој објављују своја прва дела.

Упоредо са тим развија се и младо руско позориште, које са комадима Гогоља и Островског добија снажно национално обележје.

Овај прерани процват књижевности показује речито несумњив напредак руске културе: он открива у друштвеним редовима једно превирање идеја и осећања који једва чекају да се изразе и да се остваре у делима и радњама, но који се сударају са све реакционарнијом политиком државне управе.

Појачавање реакције после 1848 године. — Забринутост коју су у Николи I изазвале револуције у Европи 1848 године нагнала га је да појача своју конзервативну политику и пооштри надзор над књижевношћу. Он најпре одређује три висока државна чиновника да испитају делатност цензуре, а затим, када је овај нарочити одбор завршио свој рад, он ствара други један, звани Бутурлинов Одбор, са задатком да надгледа у исти мах и књижевност и цензоре и да уклања сваку сумњиву идеју која би се увукла у штампу. Он пажљиво чита извештаје које му одбор подноси непосредно, ставља своје напомене и често пута сам одређује казне којима ће бити кажњени кривци. Цензура врши тада прави терор. Она иде чак дотле да види дрско критиковање владе чак и у жалбама на скупоћу фијакера у Царском селу и да кажњава новине које су то објавиле. Ревност надзорног одбора је толика да он проналази превратничка места чак и у молитвама православне цркве. Часописи живе у непрекидном страху од изненадне забране даљег излажења, а њихови уредници непрестано добивају претње и опомене. Нека одбор оцени да је неки чланак сумњив, и цензор који је одобрио да се он објави хапси се или смењује; писац, иако га оправдава одобрење цензуре, хапси се исто тако, а понекад шаље у прогонство. Књижевност је осуђена на ћутање, бар што се тиче главних питања. Али оно што не може да се објави у штампи, чита се кришом. Руком писане белешке критикују режим и иду од руке до руке; њих често читају па чак и пишу људи са најумеренијим идејама. С друге стране, руске штампарије почињу да раде у иностранству и да штампају, далеко од бичева цензуре, књижевна дела која оптужују владину политику.

Тако јаз што раздваја друштво, које је постало свесно својих права, од владе која упорно одбија да му их да, постаје све шири и све дубљи. Владу све више напуштају просвећени умови које она осуђује на нерад, те се она сада ослања само на бирократију и на реакционарне елементе становништва.

II. — Спољна политикаУреди

За све време владавине Николе I, положај министра спољних послова заузима гроф Карло Неселроде, који је на томе положају био још за владе Александра I. Син једног Немца католика пореклом из Вестфалије, и једне Јеврејке која је прешла у протестантску веру, васпитан у једној гимназији у Берлину, Неселроде не познаје добро Русију, са којом његов отац који је већ био у њеној служби, и он, немају других веза осим дворске и дипломатске каријере, у коју је он ушао сасвим млад. Он није никаква прворедна личност. Иако није сасвим тачно да је он, према јеткој дефиницији једне савременице, грофице Еберлинг, „сјајан пример привлачне снаге којом осредњост делује на срећу”, ипак је тачно да нема никаквог личног утицаја на руску спољну политику. Као што и сам каже, он је само „скромно оруђе царевих наређења и политичких планова.”

И доиста, Никола је прави директор спољне политике. Он и ту уноси исти дух као и у своју спољну политику. Сталност „законите” власти европских владара, њихова обавеза да се међусобно подражавају и неопходна потреба да заједничким снагама сузбијају револуционарне идеје, то су његова схватања. Зато је одржавање Свете Алијансе, коју је Александар I склопио између Русије, Пруске и Аустрије претставља за њега један од главних циљева. Али, иако се он труди да сачува њено начело, он ипак жели да збаци туторство Аустрије и Метерниха које је Александар допустио да му се наметне при крају његове владавине. Сукоби са Персијом и Турском дали су му изговор за то.

Рат са Персијом. — Већ у првој години његове владавине избија рат са Персијом који је био изазван читавим низом пограничних сукоба. Руске трупе које у њему учествују испрва су под командом генерала Јермолова, главног команданта Кавказа. Али Никола ускоро оптужује Јермолова да води операције споро и замењује га Паскијевичем. Нови главни командант наноси Персијанцима неколико пораза и приморава Ериван да се преда. Године 1828 закључен је мир у Туркманчају; тим уговором померена је руско-персиска граница на леву обалу реке Аракса, присаједињене су Русији области Нахичевана и Еривана и наметнута Персији ратна отштета од 20 милиона рубаља.

Грчко питање и рат са Турском. — Рат са Персијом не задире у непосредне интересе западних сила. Али није исти случај са ратом који је довео у сукоб, у исто то време, Турску и Русију из побуда које већ неколико година привлаче пажњу европске дипломатије.

Када је грчки устанак на Турке избио при крају Александрове владавине, цар се — у жељи да одржи начело законитости, а супротно традиционалној руској политици — одрекао намере да помогне хришћанима који су се побунили противу Порте. Његово држање потпуно је одговарало жељама Аустрије, која сматра да је њен интерес да се сачува углед султана, и ишло је на руку Енглеској, која је похитала да заузме место што га је Русија оставила на Балкану и да пружи своју заштиту побуњеној Грчкој. Насупрот томе, оно је изазвало чуђење, па чак и незадовољство руске јавности.

Међутим Енглеска, не желећи да отворено ступи у борбу због Грчке, више воли да се послужи другим силама да би извршила притисак на Турску. После ступања на престо Николе I, она започиње преговоре са Русијом. Никола, као и Александар, види у Грцима само бунтовнике који су се дигли противу свога законитог владара. Али он увиђа колико је непопуларна политика његовога брата и он није расположен да као он слуша савете и подбадања Аустрије. Зато, када му је војвода од Велингтона, кога је Енглеска послала да га поздрави приликом његовог ступања на престо, предложио заједничку акцију, он је на то пристао. Један предлог за енглеско-руски споразум предвиђа да Енглеска, уз припомоћ Русије, треба да понуди своје посредовање Грцима и Турској и да им предложи један modus vivendi који би их могао измирити: Грчка ће остати вазал султанов и плаћаће му данак, али ће уживати потпуну унутрашњу самоуправу; турска имања која се у њој налазе биће откупљена, а границе ће се одредити међусобним споразумом. Петроградски протокол од 23 марта 1826 године потврдио је овај план. Чим је то дознао, Метерних је изјавио руском амбасадору: „Континентални савез на коме је почивао мир и напредак престао је да постоји.”

Скоро у исто време Русија позива Турску, са којом има да рашчисти рачуне, да њена војска напусти Молдавију и Влашку, да успостави уговорно стање које је тамо било у важности до 1821 године, да ослободи српске изасланике који су били задржани у Цариграду, да српском народу призна права која му даје члан. 8 Букурешког уговора, и да пошаље своје пуномоћнике на руску границу да преговарају о споразуму. Порта, не желећи да у исти мах озловољи и Енглеску и Русију, попушта пред овим захтевима, и руско-турски преговори отпочињу у Акерману јула 1826 године. Они се завршавају конвенцијом од 25 септембра / 7 октобра, којом се потврђује Кучук-Кајнарџиски мир и тумаче извесне одредбе Букурешког уговора: Русија задржава спорне области на источној обали Црнога Мора, добива демаркацију руско-турске границе према Дунаву, право слободне пловидбе за своје трговачке бродове по турским водама и отварање Црног Мора за трговину свих народа; осим тога, Турска јој признаје право протектората над Молдавијом, Влашком и Србијом.

Ови уступци које је учинила Русији омогућавају Порти да одлучније одбије енглески предлог за посредовање у грчком питању. Док Енглеска успева да Лондонским уговором од 6 јула 1827 године добије приступање Француске Петроградском протоколу, Турска позива у помоћ египатског пашу Мехмед-Алију, који шаље своју флоту и своју војску, под командом свога сина Ибрахима, у борбу противу Грка. Пошто су узалуд поновиле своју понуду за посредовање и опоменуле султана да закључи примирје са Грцима, Енглеска, Русија и Француска одлучиле су да зауставе транспорт турских трупа морем. Ни уништење турско-египатске флоте у заливу Наварина 20 октобра 1827 године које су извршиле енглеска, француска и руска ескадра, ни опозивање савезничких амбасадора не могу да натерају Порту да попусти. Напротив, султан, знајући да Француска и Енглеска не желе рат — у Енглеској је чак битка код Наварина изазвала буру негодовања противу владе, — пребацује одговорност за те догађаје на Русију, и 20 децембра 1827 године проглашава је за отвореног непријатеља отоманског царства. На те претње Никола одговара 14/26 априла 1828 године објавом рата у којој се и не спомињу Грци, а као изговор наводи сметње које Турци чине руској трговини.

Руски успеси нису ни тако лаки ни тако брзи као што се цар надао. Рат 1828 године није се завршио никаквим резултатом који би био важан по Европу. Пошто су најпре опселе Силистрију, руске трупе морале су да дигну опсаду. Озбиљан успех постигле су тек код Варне, коју освајају уз припомоћ црноморске флоте. У Малој Азији, напротив, оне заузимају тврђаву Карс и Ахалчик, поседају Бајазит и Ардахан. Њихово ратовање 1829 године сјајније је. У Малој Азији оне приморавају Ерзерум да се преда. У Европи, под командом Дибића, односе одлучну победу код Кулевча, а после предаје Силистрије прелазе Балкан и заузимају Једрене. Једренским уговором од 2/14 септембра 1829 године Турска отвара Дарданеле и Босфор трговини свих сила, уступа Русији делту Дунава и источну обалу Црног Мора, као и тврђаве Анап, Поти, Ахалчик, Ацхури и Ахалкалаки, потврђује аутономију Србије и дунавских кнежевина (Молдавије и Влашке), признаје Грчкој сва права вазалне државе, обавезује се да Русији исплати ратну отштету од 11,500.000 холандских дуката и да приватним лицима накнади губитке које су претрпела, што је процењено на милион и по холандских дуката.

Русија је својом интервенцијом спасла Грке. Њена популарност, коју је политика Александра I била поколебала, тиме је поново успостављена. Али она не само да из ње није извукла користи, већ ју је убрзо опет упропастила. Када је европска конференција у Лондону фебруара 1830 признала независност Грчке, која је руско-турским Једренским уговором добила само вазална права, ова није имала никаквог разлога да тај успех припише у заслугу руској дипломатији. С друге стране, када је требало организовати њену државну управу, Грчка је увидела да је Никола, остајући веран својим конзервативним схватањима, непријатељски расположен према уставном режиму за који су се залагале Француска и Енглеска, и да потпомаже диктаторске тежње и мере првога грчког претседника Каподистрије. Зато, после проглашења монархије, влада новога краља Отона Баварског, који је међутим аустро-руски кандидат, окреће се од Русије да би ставила Грчку под заштиту западних сила.

Никола и Јулска монархија. — Докле год је живео Карло X, Никола је сматрао да је сасвим могућно зближење са Француском. Али га је Јулска револуција из 1830 године дубоко огорчила. Чим је то дознао, наредио је команданту Кронштата „приликом метежа и промене владе која је наступила у Француској” да не допусти да уђу „ни под којим изговором, у пристаниште бродови те земље који би имали тробојну уместо беле заставе”, а да их у случају њиховог наваљивања „спречи оружјем”. Он му осим тога наређује „у случају да један француски брод који се сада налази у пристаништу Кронштата буде истакао тробојну уместо беле заставе, да му одмах нареди да исплови на пучину”. Француски амбасадор у Петрограду, барон Бургоен, обавештен је да ће му бити предате путне исправе и да су односи између Русије и Француске прекинути. Иако је после једног живог објашњавања са француским амбасадором, кога је пристао да прими у аудијенцију, Никола променио ту одлуку, ипак се он није одрекао да се бори противу револуције. Он шаље два своја поверљива човека, грофа Орлова и генерала Дибића, једнога у Беч а другога у Берлин, да наговоре аустриског цара и пруског краља да сарађују са Русијом на „успостављању реда” у Француској. Он је спреман да томе посвети 50.000 људи. Али његови савезници немају нимало воље да ступе у рат са Француском и хитају да признаду Луја-Филипа. Приморан да следује њиховом примеру, он то чини, како каже његов блиски сарадник Бенкендорф, „противу својих убеђења, и не без дубоке туге и срџбе”. Он се уосталом и не труди да прикрије ту срџбу и упорно одбија да сматра Луја-Филипа као парњака „законитих” владалаца, оних који су добили своју власт наслеђем, а не из руку побуњеног народа.

Никола и белгиско питање. — Никола се исто тако гнуша другог једног догађаја из 1830 године, а то је белгиска револуција. Када је белгиско-холандски краљ затражио од њега помоћ, он је помишљао да нареди мобилизацију своје војске. Али и Пруска, у коју се он чврсто уздао, и Аустрија задржавају пасиван став, док Француска и Енглеска одлучно помажу борбу за белгиску независност. Његов изасланик, генерал Дибић, узалуд се упиње да докаже пруском краљу потребу да се бране права низоземског краља од револуције. И тако је цар још једном принуђен да попусти и да се помири са том новом повредом поретка утврђеног на Бечком конгресу, јединог који је у његовим очима законит. Уосталом, устанак у Пољској одвраћа његову пажњу са иностранства; сада је он приморан да сузбија револуцију у својој сопственој земљи.

Руска интервенција у првом турско-египатском рату (1833). — После угушивања пољског устанка, Никола искоришћује сукоб између султана и египатског паше Мехмед-Алије да би се умешао у послове отоманског царства. Мехмед-Алија је један од најмоћнијих турских управљача. Он је склопио савез са Француском, има војску коју су обучавали француски официри и флоту коју су саградили француски инжињери, те је по снази супарник султану. Када је Порта одбила да му уступи Сирију, коју му је обећала као награду за помоћ противу Грчке, он ју је војнички посео. Он одбија турску војску послану да га истера, и полази на Цариград, који је скоро без одбране. Тада се Никола одлучује да помогне султану противу Мехмеда-Алије, у коме он види не само једног бунтовног поданика, већ и једног од потстрекача европске револуције: „Ја хоћу да докажем своје пријатељство султану”, каже он амбасадору кога шаље у Турску; „треба бранити Цариград од напада Мехмед-Алије. Читав овај рат је само последица бунтовничког духа који је сад обузео Европу, а нарочито Француску.. Ако би случајно Цариград подлегао ,ми бисмо имали за суседе људе без заклона, без отаџбине, прогнане из свих добро уређених друштава; ти људи не могу да живе мирно. Они у овом тренутку окружују Мехмеда-Алију и испуњавају кадар његове морнарице и његове војске. Ја морам да уништим ту нову клицу зла и нереда и да вршим свој утицај на послове Истока.”

Руска црноморска флота улази у Босфор, једна руска дивизија искрцава се близу Цариграда. Мехмед-Али, по савету Француске, пристаје да смањи своје захтеве. Порта, коју присуство руских трупа у близини Цариграда више забрињује него што је умирује, жури се да закључи мир са побуњеним пашом и даје му потпуно задовољење. Она исто тако награђује Русију за услуге које јој је учинила. Уговором закљученим у Ункиар-Скелеси (1833) она се обавезује да неће пропустити ниједан ратни брод кроз Дарданеле, а Никола њој гарантује неповредивост и независност отоманског царства и обећава да ће јој ставити на расположење, у случају потребе, сувоземне и поморске снаге које јој буду потребне. И тако, у исти мах када постаје заштитница Турске, Русија успева да затвори приступ у Црно Море ратним бродовима других сила.

Аустро-руска конвенција из 1833 године и Источно питање. — Да би очувао начело монархије божанскога права у Европи и да би се одупро револуционарним силама, Никола се труди, нарочито после догађаја из 1830 године, да одржи тесну сарадњу са Аустријом и Пруском. „Аустрија, Пруска и Русија, од којих прве две групишу око себе растурене снаге Немачке, то је у нашим очима камен темељац европске социјалне зграде”, писаће Неселроде почетком четрдесетих година своме амбасадору у Бечу. Са своје стране, аустриски канцелар Метерних, који је са толико неповерења примио енглеско-руски споразум о грчком питању, потпуно одобрава руско мешање у турско-египатски сукоб. То мешање, предузето да би се подржала султанова власт, чини му се као враћање руске политике на начело законитости. Никола се тиме користи да још више заинтересује Аустрију за своје планове на Истоку. На једном састанку са царем Францом, године 1833, два месеца после Ункјар-Скелесиског уговора, он закључује са њим Минхенгрецку конвенцију. Русија и Аустрија обавезују се начелно да одрже опстанак и политичку организацију отоманског царства и да „удруже своје напоре да би се спречила свака комбинација која би ишла на штету независности врховне власти у Турској”; једним тајним чланом оне изричито кажу да је нарочито потребно заштити султана од египатског паше. Другим једним тајним чланом оне обећавају да ће у случају распарчавања Турске поступати споразумно. Осим тога, оне гарантују једна другој њихове области у Пољској, обавезују се да се узајамно помажу у случају нереда и да издају једна другој политичке кривце, и предвиђају да Аустрија може заузети слободан град Краково.

Потписујући Минхенгрецку конвенцију, Никола је хтео да ојача свој савез са Аустријом, али је он дубоко изменио став који је био заузео приликом склапања Ункјар-Скелесиског уговора. Сад Русија није једини бранилац султанове власти; везана за Аустрију, она мора да саобрази своју политику политици свога савезника. У случају заплета који би могли довести до распарчавања Турске, њене обавезе намећу јој исту дужност. Насупрот томе, ништа јој стварно је јемчи да ће Аустрија своју источну политику довести у сагласност са њеном.

Покушај зближења са Енглеском и други турско-египатски рат. — Савез са Аустријом и Пруском не задовољава потпуно Николу. Пад Карла X пољуљао је Свету Алијансу и омогућио Енглеској да са Француском, Шпанијом и Португалијом организује четворни „савез уставних држава”, који треба према мишљењу лорда Палмерстона да „послужи као моћна противтежа Светој Алијанси на Истоку”. Зато се Никола нарочито труди, као што изјављује Неселроде, да „неутралише колико год је могућно онај кобни савез који је склопљен између јулске Француске и либералне Енглеске..., да потпомаже одважну храброст двеју великих монархистичких струја, и да у споразуму са њима створи један систем заједничке акције придружујући им, под њиховим утицајем, другостепене државе.”

Да би ослабио француско-енглески споразум, Никола је могао покушати да се приближи Француској. Енглеска га се прибојавала: „Не треба заборавити”, писао је Палмерстон године 1830, „да највећа опасност за Европу лежи у евентуалном споразуму између Француске и Русије, споразуму који данас наилази на препреку коју претстављају царева лична осећања, али који неће увек остати немогућан.” И заиста, никакво основно размимоилажење, осим можда вековна симпатија Француске према Пољској, није делило Русију од Француске. Али Никола, сматрајући себе за браниоца законитости, није се могао одлучити да види у Лују-Филипу нешто друго сем једног узурпатора, и његов охоли став према краљу Француза онемогућавао је сваки срдачан однос између Француске и Русије. Он је више волео да изазове незадовољство Француске и да се окрене према Енглеској. Не увиђајући довољно да се енглески трговачки интереси сукобљавају са руском на обалама Босфора, он се дуго времена труди да британским државницима наметне своје погледе на став који би требало заузети према Турској.

Године 1839 избија нов рат између Порте и Египта. Енглеска предлаже одмах да се потпомогне одбрана Цариграда и да Дарданеле поседну ескадре европских сила. Никола се позива на Ункјар-Скелесиски уговор да би протестовао одлучно противу те интервенције којој он одбија да се придружи. После неуспеха његовога протеста он ступа у преговоре са Енглеском. Он изјављује да се потпуно слаже са њеним погледима на Турску и Египат и изражава наду да ће, ако услед активности Мехмеда-Алије то буде потребно, операције на копну и мору у Малој Азији или на Босфору бити поверене Русији, док би Енглеска примила на себе да дејствује у Средоземном Мору и на обалама Сирије и Египта. Ова изјава оставља одрешене руке Енглеској, чија флота приморава убрзо Мехмеда-Алију да се покори. Године 1841 Лондонска конференција ставља неповредивост отоманског царства под заштиту пет великих сила. То је значило крај руског протектората над Турском.

Али се Никола ипак не одриче одмах наде да ће видети распарчавање отоманског царства. Он и даље верује да ће, преговарајући непосредно са британским државницима, успети да измени енглеску политику, те одлази 1844 године у Лондон. За све време свога бављења труди се он да убеди енглеске министре „да је Турска на издисају” и да, иако он не жели „ни један педаљ турске територије”, треба ипак предвидети оно што је неизбежно, споразумети се о „праведним основама” и „створити један потпуно искрен и поштен споразум”. Као што се и требало надати, он није успео да закључи никакав посебан споразум са Енглеском, и његов рад имао је за последицу само то да појача неповерење енглеске владе према руској политици.

Освајање Кавказа. — Иако Никола губи 1841 године повластице које му је у Турској био обезбедио Ункјар-Скелесиски уговор, он је ипак задржао турске области заузете 1828—1829 године, као и стварни протекторат над дунавским кнежевинама. С друге стране он и даље проширује своје границе на Кавказу. После 1830 године, да би се бориле против кавкаских горштака који су непрестано вршили упаде ради пљачке на територију Русије, руске трупе вршиле су честе походе и уништавале непокорна села. Али су ови походи захтевали велике жртве у људима, материјалу и новцу, а нису дали довољне резултате. Зато је од године 1840 усвојен други један начин борбе: помоћу стварања и насељавања утврђених зона продирало се постепено до саме средине кавкаских области опкољавајући тесно тамошње становништво. Осим тога, Русија се почела учвршћивати и у киргиској степи. Већ 1840 године њена власт је учвршћена над мањом киргиском Хордом и простире се до леве обале Сир-Дарија.

Никола I и европске револуције из 1848 године. — Потпуни господар једног огромног царства које се непрестано увећава и старешина једне војске страховите за своје доба, Никола I, и поред својих политичких неуспеха изгледа, а нарочито он себе тако сматра, да је позван да даје правац судбини Европе. Револуције из 1848 године пружају му још једном прилику да је брани од. либерализма и револуционарног духа.

Са извесном ироничном радошћу дочекао је он пад Луја-Филипа. Али, иако му фебруарска француска револуција изгледа као казна коју је „узурпатор” заслужио, она исто тако буди сва његова некадашња страховања: „Ево”, пише он пруском краљу, „дошао је онај свечани тренутак који сам ја претсказивао већ десет година; револуција је ускрснула из свога пепела, и једна неизбежна опасност угрожава нам заједнички живот.” Опет је он спреман да се умеша и да тражи сарадњу својих савезника, када се у марту револуција почиње да шири и у Аустрији и у Немачкој. За њега су пад Метерниха, нереди у Берлину и уступци што их је пруски краљ учинио побуњеницима значили ишчезавање читавог једног сплета односа на које се он био навикао: „Стара Пруска престала је да постоји, она је ишчезла, и наш стари савез угасио се заједно са њом”, пише он мало касније када је сазнао за немачки национални покрет. „Пред мојим очима”, пише он још Метерниху, „ишчезао је читав један систем заједничких односа, идеја, интереса и дела; и поред најбоље воље аустриске владе, биће веома тешко да се све то нађе поново исто онако пуно живота на новом путу и у новом облику који је аустриска монархија сад изабрала.”

Пошто се њему чини да је Русија једини бедем реда у Европи, он очекује да види како је револуција напада. Прогласом од. 14/26 марта 1848 године, који је он сам саставио, објављује он својим поданицима да су „нови нереди избили у западној Европи и да су „буне и нереди” искрсли у Француској, продрли у Немачку и прете Русији. Он позива све Русе да бране „неповредивост граница царевине”, и узвикује: „По примеру наших православних предака, ми се обраћамо за помоћ свемогућем Богу и спремни смо да се сукобимо са својим непријатељима свуда где се они буду дигли противу нас ... Ми смо убеђени да ће нас наш стари ратни поклик „За веру, цара и отаџбину” још једном одвести победи. Бог је са нама, слушајте и покорите се, о народи, јер је Бог са нама!” Овај ратнички тон изазвао је извесно изненађење у иностранству и Неселроде мора да објасни да и поред Николиних речи Русија не гаји никакву нападачку мисао: „Нека народи Запада”, изјављује он у једном распису, „траже срећу у револуцији! Русија посматра те покрете мирно, она у њима нимало не учествује и неће покушавати да их спречи. Она не жели да, доживи судбину тих народа, чак и ако би они изишли из анархије и пошли ка једној бољој будућности. Она мирно очекује нормалан развитак социјалних услова, што ће бити дело времена и мудре цареве бриге.”

Уствари, иако ниједна сила коју потреса револуционарна бура не помишља да нападне Русију, ипак Никола нема намеру да остане потпуно миран посматрач те буре. Он остаје дуго при своме плану да се бори противу револуцинарне Француске, и чак покушава да се приближи новој француској влади. Насупрот томе, •он остаје убеђен да је револуција у Аустрији и Немачкој нешто што се њега директно тиче, и он ће се свим силама трудити да је угуши. У неколико махова он саветује прускоме краљу да поврати ранији режим и обећава да ће му у томе помоћи и оружаном силом. Док Фридрих-Виљем IV одбија да поврати апсолутну власт помоћу руских бајонета, аустриски цар на то пристаје. Убеђен да не може савладати мађарску буну, он тражи најпре преко маршала Виндишгреца, а затим и лично, помоћ од Николе, коју овај одмах обећава. У том тренутку су руске трупе већ биле нагомилане на мађарској граници, у Молдавији и Влашкој, и Никола је похитао да ту дејствује војном силом да би спречио револуционарни покрет и растурио једну привремену владу која се ту била образовала. Пошто је саветовао султану да објави како молдавски и влашки господари неће више бити бирани, већ да ће их Турска постављати, и пошто су бојарске скупштине замењене чиновничким већима које именују господари, он је био оставио у тим кнежевинама један корпус војске да одржава утврђени „поредак”. И он је утолико више био у искушењу да пребаци тај корпус у Мађарску што се велики број Пољака борио у редовима мађарске војске, што је пољска јавност пратила са прикривеном пажњом успех Мађара и што се бојао да се мађарски устанак не пренесе и на руски део Пољске. Угушити побуну за њега није значило само учинити услугу аустриском цару за кога каже да га воли као свог сина, већ значи и бранити монархистичко начело и служити својим сопственим интересима. Зато, чим је примио позив Аустрије, наредио је да се његове трупе крену, и то најпре онај корпус који се налазио у дунавским кнежевинама, а затим и једна војска од 150.000 људи која је долазила из Пољске и којом ,је командовао Паскијевич. Друга једна војска, исте јачине, држана је у резерви. После два месеца, код Вилагоша, главнина мађарских снага, којом је командовао Ђерђеи, предаје се Паскијевичу. Поједини усамљени одреди такође полажу оружје, те Паскијевич може да јави цару „да је Мађарска пала пред ноге Његовога Величанства”. Хабсбуршка династија је спасена, али је Русија себи створила огорчене непријатеље и међу аустриским либералима, и међу Мађарима.

Пошто је мађарски устанак угушен, друга једна опасност, поникла из револуције у Немачкој, загрозила је опет Аустрији. После извесног колебања, пруска влада решила је да се користи приликама и да замени Аустрију на челу Германског савеза, те се придружила идеји немачког јединства. У име те идеје тражила је пруска влада да изазове сукоб са Данском године 1848 поводом. Шлезвига и Холштајна. Али је она наишла на чврст отпор Николе I, који се сав заложио за ствар Данске и запретио да ће ако затреба посести Источну Пруску и Шлезију. Но он је морао попустити, на велико незадовољство пруских и немачких родољуба, који нису могли да опросте Русији тај неуспех. А када је пруска. влада, увек у име истог начела, покушала да створи једну федералну немачку државу под окриљем Хохенцолерна, Никола се из два разлога одупро томе са истом одлучношћу. Пре свега, њему се чини да је немачко јединство плод револуционарног духа, да је оно „један бесмислен покушај који је досад успео само да побуди страсну завист и озбиљне заплете између Аустрије и Пруске”. Осим тога, он се боји да „једна таква Немачка, уједињена и савезна, демократска, агресивна, жељна превласти и територијалних освајања”, не постане „једна моћна и уједињена сила која није била предвиђена постојећим уговорима” и која би „претстављала становништво од 45 милиона душа које се покоравају једној централној власти и која би могла да поквари сваку равнотежу”. Пошто је наметнуо своје посредовање Пруској и Аустрији, он се залагао свим својим ауторитетом за аустриске интересе и нарочито се трудио да се одржи ранији Германски савез. Пруска, пошто није могла наћи савезника — јер Енглеску није интересовало немачко јединство, — није се усудила да се сукоби у исти мах и са. Русијом и са Аустријом. Она још једанпут попушта, на живо негодовање немачких родољуба, и Аломоуцка конвенција из 1850 године потврђује њено „узмицање”, задржавајући на снази и Германски савез и превласт Аустрије у Немачкој.

Крајем 1850 године Никола може са разлогом да сматра себе господарем судбине источне и западне Европе. Он је убеђен да има право на вечну захвалност аустриског цара и да он улива пруском краљу поштовање помешано са страхом. Што се тиче малих немачких кнежева, он сматра да они нису ни од какве важности. Иако западне државе, а нарочито две велике „поморске” силе како се тада називају Француска и Енглеска, не подлежу његовом утицају, ипак он не предвиђа озбиљан отпор с њихове стране, јер он и даље верује да ће се најзад споразумети са британским државницима и да ће их убедити да не треба више да сузбијају његову политику. Што се тиче Француске, он верује да је она одвећ ослабљена недавном револуционарном кризом да би требало нарочито водити рачуна о њој. Уосталом, његово непријатељско расположење према Француској републици ублажило се после угушивања побуне париског пролетаријата које је извршио генерал Кавењак у јуну 1848 године. Он сад радо признаје да та република претставља једну конзервативну снагу. Избор Луја-Наполеона такође му пружа задовољење. Одлучност тога претседника републике годи му и изазива у њему жељу да склопи срдачне односе са врховним управљачем француске државе, све док овај „буде остао у границама својих садашњих права”. Државни удар од 2 децембра 1851 године потврђује овај повољан утисак. Али када је претседник републике Луј-Наполеон постао цар Наполеон III, Никола се осећа дубоко увређен у својим легитимистичким осећањима. Он се одлучно противи да други остали владари признаду француско царство, па међу осталим изговорима наводи и тај, да Европи није познато да је постојао некакав Наполеон II. Но како су све остале силе признале Наполеона III, био је и он приморан да учини то исто. Он се теши тиме што се према француском цару држи као некада према Лују-Филипу. У званичним документима уместо да га назива „братом” као остале владаре, он га назива „пријатељем” или „рођаком”. Овакво држање не показује само надменост једног владара који одбија да сматра за себи равне краљеве „по вољи народа”, већ показује исто тако и дубоко неразумевање околности у којима он треба да ради.

Уствари, његов положај је далеко од тога да буде онако сјајан као што он замишља. Сав утонуо у један кратковиди легитимизам, он је и даље склон да верује како је међународна политика приватна ствар владалаца и њихових министара и да она зависи искључиво од личних гледишта владалаца и њихових узајамних односа. Чврсто убеђен у своју моћ и навикнут да се нимало не обазире на јавно мишљење, он и не опажа да је његова политика довела до потпуног осамљивања Русије. Интереси Француске и Енглеске сукобљавају се са његовим интересима на Истоку, и у тим двема земљама најпре јавно мишљење, а затим и управни кругови постали су отворено непријатељски расположени према Русији, коју сматрају за главно оруђе реакције у Европи. С друге стране, у Пруској и Аустрији је руско мешање озловољило велики део становништва, док је одвећ ауторитативно заштитништво Николе I почело да бива тешко владама тих држава, које се труде да га се ослободе. Једном речју, док изгледа као да је постигао велике политичке успехе и појачао свој утицај, Никола је уствари само припремио пут за једну коалицију читаве Европе противу њега. Рат са Турском показаће му колико је усамљен.

Рат на Истоку. — Први руско-турски сукоб избио је после угушивања мађарске буне, када се један део побуњеника, међу којима и доста Пољака, склонио на турску територију да би избегао освету победника. Пошто су Русија и Аустрија упорно захтевале да се они издаду, Турска је одлучно одбила да то учини, јер је у томе имала подршку Француске и Енглеске. Никола је био одвећ заузет догађајима у Немачкој, те је тај неуспех примио доста мирно. Али када је избио нов сукоб око хришћанских светиња у Палестини, он је сматрао да су му одрешене руке и намеравао је да наметне своју вољу.

У фебруару 1852 године, на наваљивање француске дипломатије, која се трудила да Лују-Наполеону прибави благонаклолост папе, султан је наредио да се католицима предаду кључеви витлејемске цркве, који су дотада били у рукама православних хришћана. Никола је затражио да се врате права православној цркви. Наполеон III био је склон попуштању, али је Никола одлучио да покаже своју снагу и да категорички изложи своје захтеве. У фебруару 1853 године, преко једног изванредног изасланика, кнеза Мењшикова, он захтева од султана да потпише једну конвенцију којом би му се признало апсолутно право заштитништва над православном црквом и целокупним православним становништвом у отоманској царевини. Султан му истина чини извесне уступке, али не усваја његове захтеве у одређеном року. Да би му „доказао до чега може довести његова упорност”, како изјављује у једном прогласу, Никола наређује својим трупама, у јуну 1853 године, да продру у дунавске кнежевине.

Иако предвиђа да ће ова одлука можда изазвати рат са Турском, а вероватно и са Француском, ипак он сматра да неће имати других противника. Осим тога, он се чврсто узда у аустро-пруску помоћ: „Ми смо у тесном савезу са Аустријом и Пруском”, каже Неселроде у својим упутствима изванредном изасланику у Цариграду, кнезу Мењшикову; међу владама ових двеју сила и наше владе постоји потпуна истоветност гледишта на сва важнија питања европске политике, а њу подржавају и међусобне обавезе. Ово се односи нарочито на Аустрију”. У току једног разговора са сер Хамилтоном Сејмауром, енглеским амбасадором у Петрограду, Никола још одлучније исказује своје схватање: „Кад ја говорим о Русији, ја говорим у исто време и о Аустрији; оно што је у интересу једне, исто је тако у интересу и друге, наши интереси у погледу Турске су потпуно истоветни”. Он се нада да ће посредством Сејмаура остварити исту „истоветност гледишта” и са Енглеском; он наговештава да ће Турска, ако буде одбила његове захтеве, можда бити подељена, и да ће Египат и Крит припасти Енглеској.

Сви ови планови ускоро су поремећени. Чим је Наполеон III сазнао за улазак Руса у дунавске кнежевине, послао је у турске воде ескадру из Тулона. Енглеска је са своје стране наредила ескадри са Малте да се придружи француским бродовима, али је у исти мах обавестила Николу да ће енглески бродови, ако његова војска пређе Дунав или његова црноморска флота нападне неко турско пристаниште, ући у Црно Море. Турска, коју је руска демонстрација испрва јако узнемирила и која је молила за посредовање других сила, сада се поново охрабрила. У септембру она позива Русију да повуче своје трупе из Молдавије и Влашке, а затим не чекајући да истакне рок који је одредила у свом ултиматуму, бацила је своје трупе на руску војску, што је омогућило Николи да у објави рата баци на њу сву одговорност. Војни отпор Турака било је ново разочарење за њега. У дунавским кнежевинама Руси, горе наоружани, успели су једва да по цену тешких губитака одбију турски напад. На другим бојиштима имали су више среће. 19 новембра/1 децембра, у азиској Турској, однели су код Баш-Кадиклара сјајну победу над многобројнијом турском војском. Уочи тога дана адмирал Нахимов, који је крстарио дуж обала Мале Азије, сазнавши да се турска флота, усидрена у Синопи, спрема да пренесе намирнице и појачања кавкаским племенима која су била у рату са Русијом, продро је у залив Синопе и. после краће борбе уништио целу турску флоту — само један непријатељски пароброд успео је да избегне пораз. Било је потребно постићи и друге успехе да би се Турска савладала. Али је. победа код Синопе изазвала интервенцију Француске и Енглеске.

У овим двема земљама, које су недавно биле узеле под своју заштиту турска пристаништа, вест о уништењу турске флоте изазвала је страховито гнушање и тренутно склапање једног правог споразума. Француска и енглеска флота, које су крстариле по турским водама, добијају истовремено наређење да уђу у Црно море и да штите турску флоту и територију. Командант руске црноморске флоте обавештен је да савезничке ескадре неће више трпети нападе на турске обале. Уствари, то је значило лишити руску флоту слободе и осудити је на неактивност, пошто турска тако рећи није више ни постојала. Ипак, да би јавности доказао своје мирољубиве намере и своју непристрасност, Наполеон III обратио се још једном Николи; он му је обећао да ће се француски и енглески бродови повући из Црног Мора, ако он обустави војне операције у Азији и повуче трупе из дунавских кнежевина. Никола одбија охоло тај предлог. У децембру 1853 године његови амбасадори напуштају Париз и Лондон, а у фебруару 1854 објављује својим поданицима једним прогласом да је у рату са Француском и Енглеском „које су се ставиле на страну непријатеља хришћанства”.

Уочи дана када је објавио рат, он није слутио да ће остати потпуно усамљен према својим непријатељима. Почетком 1854 године нарочити изасланици, барон Будберг и кнез Орлов траже од Пруске и Аустрије да ступе у савез са Русијом, или бар да остану благонаклоно неутралне. Велико је било његово запрепашћење и гнушање када је његово тражење одбијено. Пруски краљ је изјавио да не може да узме на себе обавезе са последицама које се не могу предвидети. Што се тиче Франца-Јосифа, он ставља један против-предлог који је још значајнији. Он саветује. Николи да загарантује турске територије, жели да његова војска не прелази Дунав и наговештава му да би добро учинио да напусти дунавске кнежевине. Не само да његови савезници окрећу леђа Русији, већ је један од њих, Аустрија, спреман да се окрене против ње. Аустриски осматрачки корпус распоређен дуж граница Србије, Молдавије и Влашке непрекидно се појачава. Он угрожава и руску војску Паскијевича која оперише у дунавским областима и која страхује да не буде нападнута с леђа. Зато Паскијевич, пошто је прешао Дунав по царевом наређењу и опсео Силистрију, поступа веома споро. Напослетку добива он одобрење да дигне опсаду са Силистрије и да поново пређе Дунав. За то време Аустрија је јасно исказала своје намере. У марту је она потписала са Енглеском, Француском и Пруском један протокол у коме се каже да су неповредивост и независност Турске неопходни услови будућега мира. У априлу Пруска јој је обећала војну помоћ у случају сукоба са Русијом у дунавским кнежевинама. У јуну она одлучно захтева да Руси напусте те кнежевине, те турска и аустриска војска, које иду за Паскијевичем, поседају области које је он напустио. Отада се рат преноси на руско земљиште, и главна улога прелази сад на Француску и Енглеску.

Пошто нису могли одмах да пошаљу у Русију довољне снаге, савезници су отпочели своје операције тек у пролеће 1854 године, у тренутку када је Балтичко Море ослобођено леда. Првих месеца они се ограничавају на поморске демонстрације у Црном, Балтичком и Белом Мору. Руска флота, чија је опрема застарела и која има само једрилице, не може да им се одупре. Енглеска и француска ескадра, у којима преовлађују пароброди, постижу свој циљ: распарчавање руске војске. У јесен савезници коначно бирају своју тачку где ће извршити напад, а то је Севастопољ, највеће црноморско пристаниште, где је усидрена руска флота.

Пошто се сматрало да се Севастопољ не може освојити с мора, решили су да га нападну са сува. Средином септембра, енглеска, француска и турска војска, у јачини од 60.000 људи, искрцавају се у Евпаторији, не наилазећи ни на какав отпор, и полазе ка граду. На обали Алме сукобљавају се са кримском војском, чији је главни командант у исто време и адмирал црноморске флоте, кнез Мењшиков. Ова војска има само 35.000 људи, већином регрута и наоружаних кремењачама, јер Руси имају само 2.000 карабина према 30.000 колико имају савезници; исто тако и главна команда није понајбоља. Она претрпљује тежак пораз и приморана је да отступа. Пут ка Севастопољу је отворен, али савезници напредују тако споро, да варош има времена да се спреми за одбрану. Један део руске флоте, која је сад постала бескорисна, потопљен је на улазу у луку, тврђавска посада појачана је са 10.000 морнара, и израђена су журно нова земљана утврђења. Одмах после првог бомбардовања, савезници увиђају да неће моћи заузети Севастопољ на јуриш и да ће морати да га опседају.

Тада почиње право мучеништво за Русију. Међутим, опсадне снаге нису нарочито јаке: у тренутку своје највеће концентрације оне неће премашити 150.000 људи, а то ће рећи половину мобилисане руске војске. С друге стране, захваљујући присуству руских трупа на Криму, варош, коју непријатељ не може потпуно да опколи, добива и даље појачања у људима, муницији и намирницама. Али је Русија неспособна да одбије савезнике и да спасе тврђаву. Поред тога што је све веће непријатељство Аустрије и Пруске приморава да држи знатне снаге на својој западној граници, недостаци њене војне организације одузимају јој моћ. Њено наоружање је много испод наоружања непријатеља, који захваљујући изолученим пушкама може да пуца остајући ван домета. Њене трупе нису извежбане и имају слабо командно особље; то је последица „обуке за параду” коју је проповедао Никола и која је, стварајући од војника слепо оруђе, потпомагала унапређивање старешина који су истина били дисциплиновани, али већином осредњих способности и лишених сваког саморадног духа. Иако некоји од њих, нарочито поморски официри Нахимов, Конилов, Истомин, показују много храбрости и хладнокрвности, насупрот томе главна команда, са Паскијевичем и Мењшиковом, није на висини свога задатка. Потпун недостатак железница и рђаво стање путева на југу Русије веома отежавају превоз трупа и снабдевање. Начин снабдевања храном и муницијом остао је скоро исти као у 1812 години; услед тога настају непрекидна задоцњења и злоупотребе војних лифераната, који, захваљујући подмићивању, протурају читава слагалишта неисправног материјала. Нарочито је занемарена организација лекарске помоћи и хигијене. Најзад, управна администрација земље, која је била веома сложена и неуспешна и за време мира, растројава се коначно за време тих мучних година рата, те потпуно растројство позадине не утиче само неповољно на санитетску и интендантску службу, већ убеђује такође мало по мало трезвене умове да је власт неспособна да обезбеди одбрану земље. Чак и у области којој је цар посвећивао највећу пажњу, а то ће рећи у војној организацији, јасно је да су Русију у многом превазишли њени противници.

Све је ишло на то да претвори отпор Севастопоља у једну дугу агонију, и поред све упорности и храбрости посаде која савезнике држи у шаху скоро пуну годину дана. Неколико испада покушаних ради ослобођења вароши завршили су се само тешким губицима. Цар напослетку губи стрпљење. У фебруару 1855 године он на место Мењшикова поставља кнеза Горчакова, који је био заменио Паскијевича на положају команданта војске на Дунаву. То је био његов последњи поступак. Он 18 фебруара/2 марта умире, пошто је своме наследнику предао, према његовим последњим речима, „команду у рђавом стању”.

Јавност је одбила да верује да је он умро природном смрћу, и упорно се шири глас да се он убио зато што више није могао одржати свој политички систем, а није хтео да га се одрекне. Али је извесно да је његова смрт пала у исти час када се потпуно срушио тај систем. Он је веровао да ће Русији дати напредак и ред у унутрашњости земље а снагу према иностранству, и да ће себи извојевати надмоћност у Европи. Али је то била обмана коју је растурила катастрофа Севастопоља. „Рат”, каже један савременик, „нам је отворио очи, те су нам се ствари указале онакве какве јесу”. И у јавности, као и у управним круговима, осећала се неминовна потреба за једном новом политиком.