Отвори главни мени

Викизворник β

Историја Русије (П. Миљуков) 13

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков


ГЛАВА XIII

Павле I и унутрашње стање у Русији крајем XVIII века

Садржај

I. — Павле I (1796—1801)Уреди

У очекивању власти. — Павле I је у својој 43 години када му је изненадна смрт Катарине II дала најзад власт, коју је он желео тако жарко већ одавно, јер је сматрао да му је она незаконито одузета. Али, услед тога што је себе дуго времена сматрао за жртву амбиције своје мајке, он је ступио на власт разочаран и огорчен. Рођен је 20. септембра (1. октобра 1754 године, неће се вероватно никад знати ко му је прави отац. Ни сама Катарина не би умела рећи поуздано да ли је то био њен муж Петар Фјодорович, или њен љубавник, Салтиков. Одмах по његовом рођењу, царица Јелисавета одузима га од његове мајке и преноси у своје одаје. Он је поверен дојкињама и живи у једној атмосфери толико нехигијенској, да ће се то увек огледати на његовом здрављу. Године 1760, Никита Иванович Панин одређен је да руководи његовим васпитањем. Један од његових домаћих учитеља, Порошин, даровит и образован човек, забележио је подробно у једном врло документованом дневнику напретке свога ученика и оцртао тачну слику његове личности у току читавог низа година, када су се у његовој детињој души стварале црте његовог будућег карактера. Прилично обдарен, он је понекад показивао да има фине идеје и судове који су премашали његову узраст. Али је он у исто време нервозан и веома неповерљив, ћудљиве нарави која се могла у тренутку да промени. Професор Епинус, који га је поучавао даје о њему ову значајну карактеристику: „Павле има паметну главу, у којој постоји као нека машина коју држи само један конац; ако се конац прекине, машина ће почети да се окреће и тада: збогом памети и разуме.” Још од свога детињства, Павле показује да је самовољан, плаховит и веома неуједначен у својим односима према личностима из своје околине. Порошин тврди да он може нагло да заволи некога, али да је веома тешко сачувати његову наклоност и његово пријатељство. Његов недовољно уравнотежен дух жудно упија несмотрене речи Браће Панина, који се не устручавају да пред њим критикују негативне стране Катарининог рада и да кажу како би царичина владавина требала да се оконча на дан пунолетства њенога сина. Године 1772, кад му је било осамнаест година, међу великодостојницима почиње да се шири глас како ће он у будуће делити власт са својом мајком, али се ова пожурила да пресече те приче једном одлучном изјавом: „Ја хоћу да владам сама, и нека цео свет то зна”. Овај догађај болно је увредио плаховиту кнежеву нарав. Андреј Разумовски, са којим је он био у тесном пријатељству у то доба, и некакав Салдерн износе пред очи варљиве и неодређене планове о државном удару. Он пита за савет Панина, који га одвраћа од једног таквог покушаја. Он уважава савет свога учитеља, али га је то искушење узрујало, и у будуће он неће престати да потајно гаји мржњу према својој мајци.

У месецу априлу 1772 године, Катарина се привремено приближује своме сину, када Григорија Орлова царичиног љубимца који је отишао на Конференцију у Фокшањи замењује један противник браће Орлова, Василчиков. Али у мају 1773 године, Григориј Орлов поново постаје љубимац. Међутим, Павле у браћи Орлов мрзи убице свога оца. Писма која он тада упућује Разумовском описују његове душевне патње; он верује да му прете страховите опасности и боји се да ће бити отрован. Ускоро затим, у септембру 1773 године, Катарина га жени Вилхелмином, принцезом од Дармштата, која добива име Наталија Алексејевна. У међувремену, настало је доба Потемкина као љубимца. Павле почиње да осећа према новом љубимцу исто толико јаку мржњу као и према браћи Орлов. Он је дубоко увређен што га држе, и ако је он наследник престола, далеко од свих државних послова. Он покушава више пута, да потсети Катарину како и његов глас треба да се чује у тим питањима. Да би то истакао, он јој подноси једну расправу о организацији војске где заузима гледиште супротно начелима којима су били прожете Потемкинове војне реформе и освајачким плановима који су давали правац читавој Катарининој спољној политици. Али то није добар начин да поново задобије царичино поверење; јер је он, напротив удаљен више него икада од учешћа у државним пословима. Године 1776, његова жена умире на порођају, и у писмима која је за собом оставила, он открива да га је она варала са његовим пријатељем Разумовским. Његова нервозна природа због тога је сасвим пољуљана.

Катарина се жури да га поново ожени. После шест месеци од смрти своје прве жене, он се венчава са Виртембершком принцезом Софијом, која узима име Марија Фјодоровна и која ће му дати четири сина и шест кћери. Када су се родила његова прва два сина, Александар, у децембру 1777, и Константин, у априлу 1779 године, његови односи са мајком још више се погоршавају; то је с тога што га је Катарина дубоко увредила узимајући. му оба ова детета са намером да се она брине о њиховом васпитавању. Године 1781, он одлази са својом женом у иностранство и посећује Беч, Италију, Париз, Немачку и Швајцарску, и свуда пушта на вољу своме негодовању. Пред страним владарима он отворено изражава своју мржњу према Потеммкину и према другим великодостојницима из Катаринине околине; он оштро напада све поступке које чини влада његове мајке и отворено изјављује да ће све то изменити када буде имао власт у својим рукама.

За то време у Петрограду су узаптили једно писмо упућено кнезу Куракину, у коме Бибиков — син некадашњег претседника Посланичке Комисије — строго осуђује Потемкинов начин вођења државне управе и препоручује престолонаследнику неколико личности достојних пажње. Од тог тренутка Павле види како расте неповерење и нетрпељивост његове мајке према њему. У јесен 1782 године, она му поклања имање звано Гатчина, у околини Петрограда, и он ту живи повучено све до свога ступања на престо. Када се коначно уверио да Катарина није расположена да га прими за сарадника у управљању државом, он се потпуно усамљује у мали круг лица који је створио у свом новом обитавалишту. Он ту образује своју „нарочиту гатчинску војску” и посвећује све своје време војним вежбама и бескрајним смотрама.

Као и Петар III, он се диви војничком режиму Пруске; зато његове гатчинске чете, супротно руској војсци коју је реформисао Потемкин, јесу тачна копија пруских чета. Ускоро, запажа он међу својим сарадницима неког Аракчејева, необразованог војника, грубог и свирепог, који му се свидео својом ропском оданошћу, тачним извршивањем наредаба свога господара и строгошћу према потчињенима. У Гатчини, Павлов гнев на мајку и његово нестрпљење да узме власт постају све јачи, упоредо са жељом да уништи Катаринино дело. Увређен и очајан, он постаје ћутљив и губи све чешће контролу над самим собом и добија наступе махните мржње. Он почиње да види свуда непријатеље, да запажа свуда сплетке; сваког тренутка, за најмању ситницу, он тражи да кињи своју околину и пада у нагле наступе гнева противу ње. Године 1787, када је започео други рат са Турском, он тражи да узме учешћа у војним операцијама, али Катарина то одлучно одбија. Он дуго и упорно наваљује и док се спремао за полазак, написао је свој тестамент. Он је толико обузет мишљу да у будуће спречи свако отимање престола, да главни део овог документа предлаже да се обезбеди ред наслеђа по реду прворођења у мушкој линији, и он то чини у истом оном тренутку када Катарина смера да га удаљи од престола у корист његовога сина Александра. И поред своје жарке жеље, он не може да узме учешћа у рату противу Турака. У накнаду за то он добива овлашћење да учествује у походу на Шведску где одмах отежава свој положај тиме што критикује наредбе главног заповедника војске. После рата он се враћа у Гатчину и ту живи као у манастиру. Његова нарав мења се све више. Живот постаје неиздржљив за његову околину. Једино једна дворска дама, госпођица Нелидов, према којој он осећа исто толико платонску колико и витешку љубав, може да га умири; она има на њега толики утицај, да се и сама велика војвоткиња Марија Фјодоровна понекад обраћа њој да би спречила свог мужа да не донесе неку непромишљену одлуку или да не учини какво непромишљено дело. Године 1796, Катарина озбиљно помишља да прогласи губитак права на престо свога сина; али ју је срчани удар покосио пре него што је могла то да учини.

Ступање на престо и владавина Павла I. — Вест о смрти његове мајке страховито је узрујала Павла. Он је дојурио у Петроград крајње раздражен. Његове прве одлуке претстављају очигледну реакцију на Катаринин рад. Он је испунио престоницу трупама из Гатчине, и „Гатчинци” понашају се као господари. Изрично је забрањено носити одело по моди из времена Катарине II; по улицама полицајци заустављају пролазнике, отржу им забрањене округле шешире, секу посувраћене јаке на фраковима и цепају им прснике. Пруска униформа, тако тешка у поређењу са угодним шињелима које је усвојио Потемкин, наметнута је читавој војсци. Ковчег Петра III извучен је из његове гробнице, пренесен са великом помпом у двор, постављен поред Катарининог ковчега, и приређен је једновремени погреб двају супружника. Жртве Катаринине строгости ослобођене су, на пример Новиков и Радишчев. Сви ухапшени Пољаци помиловани су. Кошћушку је допуштено да отпутује у Америку. На супрот томе, опасност да се падне у немилост или да се искуси нека казна виси над главама свију. Павле, сав у противречностима, нема ни мало доследности у идејама, сем у једном погледу: да поквари све што је Катарина начинила.

На дан 5/16 априла 1797 године, он се свечано крунише у Москви. Истога дана он обнародује закон о наслеђивању престола који је још одавно припремио док је живео повучен у Гатчини. У исти мах објавио је један указ о кулуку мужика да би забранио спахијама да приморавају мужике да раде на њиховим пољима недељом и празником; у интересу је самих спахија, каже указ, да употребљавају сељаке на својим имањима само трипут недељно, а да им оставе остала три дана да обрађују своје парцеле. Ово дакле није права забрана да сељаци раде принудно више од три дана у недељи, већ просто, на основу распрострањеног обичаја, забрана кулучења недељом и празником. Па ипак, овај указ користан је по мужике; то је први корак ка законском уређењу односа између спахија и мужика, које је влада, одбијајући да се меша у одређивање дажбина и кулука, до тада избегавала да предузме.

Неки историчари, позивајући се на овај указ, тврде да је Павле имао одређен програм социјалних рефорама, да је намеравао да повећа права сељака, а да унизи племство. Истина је, да је он, по свом ступању на престо, наредио да сељаци положе заклетву на верност исто као и повлашћени сталежи, услед чега су сељачке масе поверовале да је близу дан њиховог ослобођења. Исто тако је истина да се он у више махова показао непријатељски расположен према повластицама које је племство добило за време претходне владавине; он је скоро одмах по свом ступању на престо поново завео за племиће телесне казне које су биле укинуте Повељом племства, и он је још опозвао неколико чланова из ње. Најзад, истина је да је он једанпут изјавио да су сталешке повластице несагласне са аутократским режимом: „племић”, рекао је он, „је онај коме ја говорим, и он остаје племић само дотле док ја са њим говорим”. Али, ни ова оригинална формула, ни мере које смо мало час споменули нису довољне да докажу да је он стварно имао демократске идеје у социјалном подручју. Не треба заборавити да је он нарочито хтео да уништи све што је његова мајка створила, да је он укинуо једним потезом пера читав низ указа Катарине II, да је он био неспособан да логично смисли један политички и социјални систем, да је све код њега било само прохтев и пролазна жеља, често пута у међусобној супротности, да се некад није могло предвидети куда ће га тренутак касније одвести мисао која се малочас родила у његовом пренадраженом мозгу. Чињенице уосталом не допуштају да се верује да је он мислио да укине или макар само да ублажи сељачко ропство. Када су се на глас о скором ослобођењу сељаци на многим местима побунили противу својих господара, он је свирепо угушио побуне и објавио један проглас којим одлучно оповргава гласове о ослобођењу сељака и потсећа мужике да они морају потпуно да се покоравају својим господарима. Шта више за време целе његове владавине, он ствара нове мужике раздељујући многе државне сељаке спахијама. Приликом његовог крунисања он је поклонио врло много државне земље разним великодостојницима. Он је касније чинио непрекидно у корист својих љубимаца; ако је узимао натраг поклоњене земље од љубимаца који су пали у немилост — нико никад није био сигуран да ће дуго остати у његовој милости, — то је зато да би их поново поклонио. Нико од његових претходника није тако издашно раздељивао државне земље појединцима, па према томе и претворио толико слободних сељака у спахијске мужике. Разлог, који он за то наводи јесте његово убеђење да су мужици приватних лица срећнији од државних сељака. Ово чудно мишљење, толико супротно стварности, не показује само колико он не познаје руски живот, већ доказује колико је неосновано приписавати му намере за ослобођење сељака.

Убрзо читава његова активност постаје тако плаховита и тако несређена, да се може објаснити само неком душевном болешћу. Госпођица Нелидов и Марија Фјодоровна не успевају више да утишају његове наступе гнева, њихов добротворни утицај поништавају роварења љубимаца, који из себичних разлога потстичу цареве рђаве склоности и слабости. Један од њих, Кутајсов, успео је да стекне над њим знатан утицај. Тај прост и груб берберин, лукав сплеткарош, додворио му се ласкањем у договору са Ростопчином и Безбородком који је био довољно вешт да сачува царско поверење, успео је да скрене његову пажњу на госпођицу Лопухин, те госпођица Нелидов мора да се повуче. Захваљујући њему постављен је Пален, који ће играти главну улогу у убиству цара, за команданта Петрограда, а Обољанинов, који извршује слепо свако Павлово наређење, постаје врховни државни тужилац. Неред у државним пословима је на врхунцу. Укази се ређају, али су често међусобно противречни и доводе у забуну свакога. Једним се забрањује употреба извесних речи сасвим невиних, другим, уношење у Русију књига и нота. Једнога дана запечаћене су све штампарије, а ускоро потом скинути су печати са њих. Један указ вређа успомену једног генерала који је већ одавно преминуо. Скоро свакога дана високи државни чиновници уклањају се са положаја. Официри, који одлазе на свакодневну смотру носе са собом рубље и храну, јер се често догађа да, за било какву немарност, један од њих буде послан право у Сибир. Догађај са адмиралом Чичаговом показује лепо Павлову несталност у држању према онима који му служе: оптужен да је хтео прећи у службу Енглеске, он је позван у двор; не добивши могућност да се оправда засут је увредама од цара који наређује да му се насилно свуче униформа, после чега је одведен без одела, кроз групу генерала, у Петропавловску тврђаву где се разболео, али је после неколико недеља добио команду над ескадром која је била послана ка енглеским обалама. Живот у Петрограду постаје неиздржљив, у девет сати увече све светлости морају да се погасе, саобраћај се зауставља на улицама преко којих се разапињу ланци, и патроле пуштају да прођу само свештеници који одлазе самртницима и бабице. Когод сусретне цареве кочије мора да се скине са кола, по сваком времену да би поздравио владара. Сви дршћу пред њим и нико се не осећа безбедан. Помисао на један државни удар почиње да се јавља код појединаца. Она се развија под дејством спољних догађаја.

Спољна политика Павла I. —Одмах по свом ступању на престо Павле окончава рат са Персијом и објављује почетак једног доба мира. Његовој изјави радују се сви. Али се убрзо увиђа да његова спољна политика неће бити ништа стабилнија него унутрашња.

Године 1797 он узима под своје окриље Малтешки ред и заводи у Русији једно његово велико приорство (старешинство). Када је Бонапарта, ометајући његову политику у Средоземном Мору, заузео године 1798 острво Малту он се страховито разгневио и прогласио себе за великог старешину Малтешког реда, те се Европа може чудити што види једног православног цара на челу једног реда потчињеног папи. Заузимање Малте од стране Француза нагони га да објави рат Француској, и он додељује Суворову, који је тада био у немилости, главно заповедништво над војском која је послана у Италију у помоћ Аустријанцима. С друге стране он се приближава Турској, чији је понос повредио Бонапапартин поход у Египат, и закључује са Енглеском савез против Француске, који се обе уговарачке стране узалуд труде да претворе у нову коалицију увлачећи и Пруску. Док Суворов почиње свој сјајни поход у Италију, он објављује рат Шпанији која је одбила да раскине пријатељство са Француском. Али, крајем 1799 године, он преокреће своју политику, кида са Аустријом и Енглеском и отпочиње политику зближења са Бонапартом, у коме види обнављача монархистичког начела.

Он затвара руска пристаништа за британске бродове и робу, и започиње преговоре са Пруском, Шведском и Данском, у циљу да обнови „северни систем”. Он одобрава план који му подноси начелник Колегијума за спољне послове, Ростопчин, и у коме се предлаже савез са Француском, раскид са Енглеском, подела Турске између Русије и Аустрије и компензације Пруској у северној Немачкој. Са своје стране Бонапарта, који је постао први конзул и потписао са Аустријом уговор о миру у Линевилу, тежи да се приближи Русији, да би водио заједнички рат противу Енглеске. Павле прихвата ову замисао одушевљено, и са брзином којом извршује све своје одлуке, он наређује донским козацима да пођу у освајање Енглеске Индије. Овај рат почиње фебруара 1801 године, без припрема, без операционог плана, без тачних мапа. Кроз снежне буре, по јаком мразу и по цену многих лишавања, козаци стижу до Оренбурга, затим настављају пут све до дана када Павлова смрт прекида овај чудни подухват.

Припремање државног удара. — Нагли Павлов раскид са Енглеском само је убрзао државни удар који се припремао у Петрограду.

Енглески амбасадор, сер Чарлс Хуајтворт, био се спријатељио са Никитом Петровичем Панином, присталицом енглеско-руског споразума чији су напори — иако је он наименован у јуну 1797 године за амбасадора у Берлину са задатком да ступи у везу са претставником Француске републике Кајаром, — довели напротив до раскида са Француском. Хуајтворт је био стекао велики утицај у петроградском друштву. На двору је умео он да нађе поуздану потпору у госпођици Нелидов, а у исто време, помоћу своје љубазнице госпође Жеребцов, сестре Платона Зубова, створио корисне везе са незадовољницима. Он се још више зближио са Панином откако је овај био наименован за члана Колегијума за спољне послове.

Немилост у коју је пала госпођица Нелидов и нова Павлова спољна политика нагоне га да зажели искористити непопуларност цара у корист његовога сина Александра. Крајем 1799 године, он излаже свој план Панину, који га потпуно одобрава и обећава му своју помоћ. Оба саучесника ступају у везу са адмиралом де Рибасом, веома препреденим и лукавим Малтесцем који је, пошто се истакао у служби Русије за време другог турског рата за владе Катарине II и пошто је узео активног учешћа у подизању Одесе, дошао у Петроград и ушао у колегијум адмиралства. Његов план је да прогласе да је Павле свргнут с престола због душевне болести и да доделе намесништво Александру. Панин узима на себе да издејствује пристанак царевића, са којим је имао неколико поверљивих разговора у који, испрва, јако узрујан, напослетку пристаје; затим увлачи у заверу и Палена, који је од јуна 1798 године био командант Петрограда и шеф тајне полиције. После заузећа Малте од стране Енглеза, Павле, страховито разгневљен, прекида дипломатске односе са Енглеском, те Хуајтворт мора да напусти Русију. Али госпођа Жеребцов остаје у Петрограду, и њен љубавник и даље прати из Лондона пажљиво ток догађаја у престоници. Изненада Павле, који се спремао за рат са Енглеском, одлучује да смени Палена са положаја команданта Петрограда и да га наименује за врховног заповедника војске. Пален тада упознаје са завером свога наследника Свјечина, тврди му да заверенике отпомаже Енглеска и пита га какво ће бити његово држање. Свјечин одговара да их неће помагати, али да им неће ни сметати. Но убрзо потом Пален је враћен на свој ранији положај и он предузима одлучне мере. Нема сумње да је на његово наваљивање Павле обнародовао указ којим се допушта прогнаницима из ранијих година да се врате у Петраград и допушта тројици браће Зубова да дођу натраг у престоницу. Исто тако на његово наваљивање госпођа Жеребцов, у чијем се салону састају завереници, убеђује свога брата, Платона Зубова, да запроси ћерку утицајнога Кутајсова, чијег се отпора прибојава.

Два неочекивана догађаја остављају њему вођење завере. Панин је смењен са свога положаја у Колегијуму за спољне послове и прогнан на своје имање Дугино у Смоленској губернији. Адмирал де Рибас, који се пре тога био решио да искористи једну аудијенцију код цара да би га отровао, разболео се уочи тога дана и убрзо умро. Пален, поставши вођа завере, руководио је вешто тим послом. Он се најпре ослобађа оних који би могли да му сметају. Кутјесов, чију су наклоност браћа Зубови задобили ласкањем, постао је безопасан. Остали су Аракчејев и нарочито Ростопчин, у које Павле има неограничено поверење. Аракчејев је прогнан на своје имање Грузино, у Новгородској губернији, зато што је сувише безобзирно злоупотребљавао свој положај. Ростопчин, чије сплеткарење противу Панина открива Пален цару, свргнут је са свих положаја које је заузимао и изгнан из Петрограда. Панин, позван натраг у престоницу, сматра за паметније да мирно чека расплет догађаја на своме имању. Пален нема више пред собом никаквих препрека. Број завереника расте сваким даном. Сви очекују да се убрзо одиграју важни догађаји. Павле олакшава задатак завереницима, јер толико загорчава живот члановима царске породице, да њихово стање постаје неиздржљиво. Почетком 1801 године бира он за своје обитавалиште дворац Михаил, који је преуређен. У тој мрачној згради, саграђеној попут тврђаве и чије су собе услед влаге увек пуне испарења, смешта он целу своју породицу, као и госпођу Гагарин, према којој је он осећао само платонску љубав док је она била госпођица Лопухин, но која је постала његова љубавница откако се удала. Он сада посвећује сву своју пажњу само према њој, а веома је неповерљив према царици и према свој својој деци, изузев према Катарини Павловној, његовој ћерци љубимици. Кружи глас како он намерава да затвори своју жену и своју децу у један манастир. У исто време он почиње да осећа велику нежност према братанцу своје жене, принцу Еугену од Виртемберга, старом тринаест година који је тада стигао у Петроград, смишља да га ожени својом ћерком Катарином и да њега одреди за свога наследника. Све то омогућава Палену да одагна последње Александрово устручавање. Царевић пристаје најзад изрично на државни удар, под условом да се његовом оцу сачува живот. Он после тога узима лично учешћа у дискусији о плану рада и он бира датум, а то је ноћ између 11/23 и 12/24 марта, када ће на стражи бити једна чета на коју се завереници могу ослонити.

Убиство Павла I. — Павле је напослетку начуо нешто о државном удару који се припрема и о коме говори цео Петроград. Изненадно пита он Палена да ли му је познато да постоји завера. Пален је уздрхтао, јер је помислио да га је неко издао, али се брзо прибира, изјављује да завера заиста постоји, да је он ступио у ред завереника да би могао боље да прати њихов потајни рад и да би га могао благовремено предухитрити. Павле му верује. 10/22 марта наређује он врховном државном тужиоцу Обољанинову да поново закуне на верност велике кнежеве Александра и Константина, и Александар, иако је ушао у заверу, полаже заклетву. 11/23 марта велики кнежеви Александар и Константин кажњени су собним затвором, и Павле отворено исказује своју мржњу према Марији Фјодоровној.

Истога дана, у домовима Палена и Талицина, завереници одржавају бучне скупове и раздељују задатке које ће сваки од њих имати да изврши идуће ноћи. Они су сви раздражени, а већина су потпуно пијани. Једино је Пален остао уздржљив и сачувао сву своју хладнокрвност. Нема сумње да је његовим планом предвиђено и Павлово убиство, јер није ненамерно потсећао заверенике на пословицу: „Да би се начинила кајгана, морају се најпре разбити јаја.” Ипак, завереници састављају једну изјаву на коју хоће да принуде Павла да је потпише и којом ће он обнародовати свој силазак с престола и наименовати Александра за намесника. После бучног пировања, педесет до шездесет официра полазе кроз ноћ ка дворцу Михаил. Стража, коју врши једна чета из Семјоновског пука, придружује им се одмах. Тек пред вратима цареве ложнице два хусара који су ту били на стражи покушавају узалуд да се одупру. Дванаест официра, међу којима Платон и Николај Зубов, продиру у собу. Павле, пробуђен лармом и обузет ужасним страхом, скрива се иза једног паравана. На Бенигсенов позив он пристаје да потпише изјаву о абдикацији. Али, кад је Бенингсен под некаквим изговором изишао из собе, официри отпочињу да се свађају с њим. Никола Зубов удара га оштрим углом једне златне дувањаре, и он пада. Официри се бацају на њега и Јасвил га угушује једном вратном марамом.

Утицај Павлове кратке владавине на развој јавног мишљења у Русији био је знатан. Док је Пугачевљева буна показала сву оштрину социјалног питања и указала на потребу да се бар донекле ублажи робовање народа, ако ништа друго а оно зарад мира самога племства, дотле је деспотски режим Павлов јасно истакао опасност од аутократије. Племство, које је било навикло да у току XVIII века сматра све више апсолутну власт као творца и заштитника племићких социјалних повластица, одједном је приморано да верује да под аутократским режимом одлуке и ћутљиви прохтеви владара могу да пољуљају па чак и поруше темеље постојећег поретка.

На прагу XIX века постављају се дакле два проблема, проблем сељачкога ропства и проблем аутократије. Требаће да протекне много времена и да се преброде многе тешкоће пре него што они буду решени, али све до њиховога коначног решења они ће се непрекидно наметати јавном мишљењу.

II. — Економско и социјално стање у Русији крајем XVIII векаУреди

Последња трећина XVIII века, коју испуњава владавина Катарине II, јесте веома важна етапа у материјалном развитку Русије.

Повећавање становништва. — За време овог периода, повећавање целокупног становништва осећа се свуда, а у некојим областима је знатно. Независно од територијалног проширења које је извршила Катарина II, у самој средишној Русији, онаквој каква је била за време Петра I, број становништва попео се, између 1762 и 1796 године, од 19 на 29 милиона, што значи да се повећао за 50 од сто. Из званичних статистичких података, ма колико они били непотпуни, излази да се средња густина становништва, која је за време Петра I износила 3 становника на квадратни километар, попела у Европској Русији на 8. У Московској губернији она је достигла 50, у Калушкој, Тулској и Черњиговској 30 до 40, а у областима Рјазања, Курска, Кијева, Харкова и Јарославља 20 до 30 становника на квадратни километар. Некоји тадашњи добро обавештени посматрачи у својим списима потврђују ове цифре. Кнез Шчербатов бележи, око 1770 године, да је у извесним областима средишне Русије густина становништва тако велика, да недовољност земљишта постаје очевидна. „Многа села”, — пише он, „постају толико густо насељена, да нема довољно њива да би се задовољила њихова исхрана. Становници ових села приморани су да траже изван пољопривреде, обављањем других послова, средства за живот.” Болотов, у исто то време, прича да у једном округу средишне Русије, у Каширском, сељаци немају довољно зиратне земље и да многе спахије смештају повремено своје сељаке по степама јужних покрајина. Одговори спахија на једну анкету о стању на њиховим имањима, коју је приредило Приватно друштво за економска проучавања, основано у почетку владавине Катарине II, пружају такође много података о пренасељености многих средишних области, где има „много више земљорадника него зиратне земље”. Само у степама јужне и источне Русије становништво је још увек ретко.

Повећавање становништва у највећем делу Европске Русије морало је имати великог утицаја на читаву економску структуру земље. Иако су састав и бројна снага разних друштвених сталежа остали приближно исти као и у првој половини XVIII века, услови живота некојих сталежа почињу већ да се из основа мењају.

Развитак великих поседа и проширење сељачког ропства. — Повећавање броја мужика и развитак великих племићских земљишних поседа, што је започето у првој половини XVIII века, наставља се брзо и из истих разлога, а то ће рећи захваљујући нарочито поклонима у земљи и државним сељацима што их чине владари. Одмах по свом ступању на престо, Катарина II похитала је да награди оне који су јој помогли да се попне на престо, те обилно искоришћује тај начин. 9/20 августа 1762 године, за један дан, она раздељује разним личностима до 16.000 сељака. Али се ни касније њена великодушност не успорава. Већ при крају своје владавине, августа 1795 године, она поклања још једном, једним потезом, разним спахијама 109.000 мужика у областима Беле Русије и Литваније које су одузете од Пољске. Како је она укинула казну конфисковања имања, сви њени поклони, насупрот њеним претходницима који су радо додељивали другим спахијама имања племића који су пали у немилост, вршени су на рачун државних поседа. Према томе, сваки од ових поклона повлачио је за собом и поробљавање слободних сељака. Израчунато је да је она, за време своје владавине, подјармила и разделили 800.000 слободних сељака.

Они који су се користили њеном издашношћу јесу пре свега њени многобројни љубимци. Браћа Орлов добили су укупно, од 1762 до 1783 године 40.000 мужика и 17 милиона рубаља, од које суме они употребљавају знатан део за куповање других имања. Григориј Орлов умире без деце, те његова четири брата раздељују између себе његово наследство. Алексеј Орлов завештава својој кћери Ани — оној која ће касније, за владе Александра I, фанатично обожавати игумана Фотијуса — 30.000 мужика и 5 милиона рубаља. Потемкин, који је рођен као сиромашак, нагомилао је за низ година док је био царичин љубимац, огромна богатства. Његово учешће у државном удару из 1762 године донело му је 400 мужика. За све године његове везе са Катарином, он је добио још 37.000 мужика и 9 милиона рубаља. Наредних година, када је остао свемоћан царичин саветник, он се и даље богатио. Понекад, она имања која је он добио на поклон па их продао држави, давана су му поново на поклон као награда за учињене услуге. Његова непокретна имовина достигла је напослетку вредност од 50 милиона рубаља. Свакоме од својих многобројних наследника, деци својих трију сестара, оставио је по 5.000 мужика. Завадовски је добио најмање 20.000 мужика, не рачунајући новац. Зорићу, који није имао ништа пре него што је постао њен љубавник, Катарина поклања 4.000 мужика само у Мохилевској губернији, затим пољска добра у Ливонији и варош Шклов. Василчикову, за два месеца љубавне везе, поклања она не само 7.000 мужика, што претставља годишњи приход од 35.000 рубаља, већ и 100.000 рубаља у готовом новцу, 50.000 у накиту и годишњу пензију од 20.000 рубаља. Браћа Зубови стичу такође баснословна богатства. Безбородко, који је испочетка био врло скроман малоруски поседник, стиче од 1776 до 1796 године огромна богатства и најскупоценије поседе. При крају Катаринине владавине он има 16.000 мужика, а за Павлове владавине има их скоро двоструко. Великим сумама новца којима су награђиване његове услуге додао је и приходе од разних служби које је узео у закуп од државе и од лиферација држави. Пред своју смрт имао је он 250.000 рубаља прихода и његова покретна имовина процењена је на четири милиона. Читаво његово богатство припало је његовом брату, а касније, после удаје његове братанице, прелази на породицу Кушељев. Павле I је још издашнији него његова мати. На неколико дана после свог ступања на престо, он раздељује од дворских поседа 680.000 сељака; сви виши официри гатчинског гарнизона добили су по 300 до 1.000, а нижи по 30 до 100 мужика. Приликом свога крунисања поклања Аракчејеву 2.000 мужика заједно са имањем Грузином, које ће се касније толико прославити, а које се налази у Новгородској губернији; Безбородко пак добива 30.000 десјатина у Вороњежкој губернији; други дворани добивају по 2.000, 4.000 или 6.000 мужика — у свему 82.330. Касније, Павле поклања кнезу Куракину 20.000 десјатина у Тамбовској губернији, сва ловишта рибе код Астрахања, изузев она код Ембе, заједно са земљом која им припада, и пространо и велелепно пољско добро Надеждино у области Саратова; Ростопчину поклања имања са годишњим приходом од 100.000 рубаља; оцу своје љубавнице, Лопухине, пространа имања у Кијевској губернији; Кутајсову. томе Турчету без игде ичега, огромне поседе у Белој Русији и Курландији, као и ловишта рибе код Ембе, која ће му државна благајна откупити године 1802 за суму од 100.000 рубаља.

Ови примери, изабрани између најпознатијих, довољни су да покажу како су се настављала и умножавала, у последњој трећини XVIII века, нагла стварања огромних земљишних поседа и како се упоредо с тим увећавала маса поробљених сељака. Али, велика властела остаје као мањина. Највећи део племства има само осредња имања, која се налазе у средњој Русији и у плодној области на југу. Има чак приличан број ситних поседника, од којих многи имају једва десетак мужика, те су приморани да и сами учествују у пољопривредним радовима, те су стварно скоро сељаци.

Погоршање сељачког ропства и развитак пољопривреде. — За владавине Катарине II, власт спахије над његовим мужицима била је, као што смо видели, знатно појачана. За своје сељаке спахија је скоро самодржни владар. њима је забрањено да подносе тужбу противу њега. Једино претставници месне управне власти могу оптужити спахију због злоупотребе господарске власти. Али је та управна власт, која је потпуно у рукама покрајинскога племства разуме се, врло мало склона, да примењује Катаринин закон који прописује да се нечовечне спахије ставе под туторство. Она је неспособна да спречи спахијску самовољу да се развија и да се често заврши нечувеним злоупотребама и нечовечним кињењем. Неколицина великих спахија покушавају да систематски одреде казне које ће примењивати над својим мужицима и да напишу један „казнени законик” за своја имања. Али ови лични законици, од којих нам је остало неколико и који су уосталом немилосрдни[1], само су изузетне појаве. Уопште узев, казне зависе само од ћуди господара или управника имања, што није никаква добит ни за сељаке ни за домаће мужике. Исти је случај и са личном судбином мужика, који се не могу оженити без допуштења свога господара и чија породица може увек да буде распршена на једну његову заповест. Трговина људима, „душама” како се тада говорило, развија се, и понекад је читав чопор људи послан на месни вашар да тамо буде продат. Спахија, који себе сматра за малог владара који на своме имању има један део државне моћи, понекад зажели више да влада над својим сељацима него да управља својим имањем. Некоји велепоседници стварају праве пародије државне администрације, са целокупним сложеним механизмом појединих отсека, канцеларија, чиновника и бирократске гомиле аката. Ове методе бирократског управљања спречавају властелина да упозна живот својих сељака, који обрађују своје њиве како је њима драго, по старинском начину који им је остао од њихових отаца и њихових дедова.

Старински начин рада је великим делом последица тога, што руска привреда, заснована на сељачком ропству, чува још увек многа обележја домаће привреде. На многим спахијским имањима купују се из вароши само луксузни предмети за господара: стране тканине, вина, воће, кафа и остали прекоморски производи, као и најпотребније ствари за кућу, на пример гвожђарија. Све остало производи се и прерађује на самом имању. Последица тога је да су пољопривредне методе сасвим примитивне и да је спахијском дворцу потребна многобројна послуга. Често пута, као што показује анкета Приватног друштва за економска проучавања, спахијске и сељачке њиве, увучене једне између других, обрађују се на исти начин и ору се, и једне и друге, помоћу стоке која припада сељацима. Свуда влада систем троструког плодореда. Ђубрење земље је ретка појава. Пољопривредне машине увезене из иностранства изазивају сензацију, и једино особењаци, као на пример Ростопчин, одважују се да их употребе. Потребна је многобројна мужичка послуга на спахијином дворцу, и то не само да одговори захтевима азијатске раскоши, већ и да израђује све што је потребно за живот на спахијином имању. Од спахијских дрводељских столарских, ковачких, кројачких, обућарских и других радионица, господар захтева да прераде, за његову употребу, сировине које су произвели сеоски мужици; служавкама поверава он разне ручне радове, којима оне могу да посвете неограничено време, те одтуда често произилазе права ремек дела. Међу својом послугом он још изабира музичаре, хористе, глумце, па чак и сликаре и песнике. Међу њима наилази он понекад на даровите уметнике, које шаље на усавршавање под управом руских и страних мајстора, но које он после тога приморава, ма какав био њихов таленат, да наставе свој мучни живот мужика, што често пута повлачи за собом трагичне последице.

Али, иако се режим домаће привреде још одржава, он ипак није опште распрострањен као некада. Режим новчане и трговинске привреде, којој ван сваке сумње иде на руку све већа густина становништва, продире све више у Русију, те се експлоатација спахијског имања, као и услови сељачког робовања, почињу да мењају.

Већи број спахијских имања добија тада изразито обележје економских предузећа. Тај је случај онде где су господарева земљишта одвојена од мужичких њива и где је искоришћавање мужичког рада систематски регулисано. Упоредо са овим преображајем може се већ запазити да у разним крајевима Европске Русије два система сељачког ропства, систем дажбина и систем кулука, теже да се распореде више или мање рационално за владе Катарине II: док у средишним губернијама 45 од сто спахијских имања примењује систем кулука а 55 од сто систем дажбина, дотле у јужним губернијама 74 од сто захтевају кулук а само 26 од сто дажбине. То је стога што избор једног или другог система зависи сада много више од добити коју он може пружити него од личне наклоности спахије. Кулук је више распрострањен у плодним областима, где је за спахију корисније да запосли своје мужике, те да пожње што више жита и да пошаље његов вишак на тржиште. Насупрот томе, систем дажбина преовлађује у мање плодним крајевима, где спахија нема интереса да троши рад мужика по слабо продуктивним њивама и где, ако их пусти да раде на другом месту, може узети део и од њихове жетве.

Исто тако се овом жељом да се извуче што већи приход са имања може објаснити повећање дажбина и кулука. Анкета Приватног друштва за економска проучавања јасно истиче отежавање кулука. Она показује да, уместо три дана кулучења недељно, мужик понекад кулучи по четири или пет дана, те не може посветити више од једног или два дана, изузев недеље, обрађивању свога земљишта. Понекад ова анкета чак наводи случајеве да мужик, приморан да ради преко целе недеље за господара, не може више да обрађује свој део земљишта те прима од свога господара месечне оброке жита. Ови још изузетни случајеви јесу предзнаци преображаја сељачкога ропства који ће, у другој четврти XIX века, увести брзо методе америчких плантажера у руску пољопривреду. Што се тиче постепеног повећавања дажбина, које се све чешће плаћају у новцу а не у натури, оно се може пратити у Болотовљевим Успоменама. Њихов средњи износ пење се од две рубље на сваког мужика око 1760 године на пет рубаља при крају тога века, што значи да су се сваких десет година повећавале за једну рубљу. Али поједине спахије захтевају тако тешке дажбине, да су сељаци понекад приморани да продају стоку и алат, и да, по речима Петра Панина Катарини II, оне превазилазе чак и оно што је у људској моћи.

Тако пољопривреда добива све више трговачко обележје. Имања и мужици имају све мање за циљ да више или мање скромно обезбеде животне потребе својих господара. Они морају сада да производе за тржиште. Иако многе спахије још не продају своје жито, они почињу да га употребљавају за прављење ракије, коју потом уступају државним финансиским властима. Године 1775 продали су они држави 2,103.000 ведара ракије за суму од 3,000.000 до 3,500.000 рубаља, што би у 1914 години износило око 20,000.000 златних рубаља, те је разумљиво зашто је племству 6ило толико стало до монопола израде ракије који је добило за време Петра III. Они продају такође лан, конопљу и друге индустриске биљке — свеске племства узалуд су тражиле монопол те трговине 1767 године — а као што ћемо видети, конопља са њихових имања претстављала је важан део извоза. Овај преображај, пољопривреде врши се на штету мужика, чији се положај погоршава упоредо са повећањем кулука и дажбина, као и спахијске самовоље. Зато су сељачке побуне тако многобројне за владе Катарине II.

Положај слободних сељака. — Свеске слободних или државних сељака из 1767 године показују да се они жале на тежину пореза, а нарочито на дажбине у натури, од којих је једна од најмучнијих обавеза да одржавају путеве и да дају коње за смењивање запрега. Али порези не само да се нису смањивали, већ се и даље повећавају за време Катарине II, ни дажбине у натури не олакшавају се.

У северним областима државна управа покушава да утврди аграрни статут слободних сељака. Од памтивека они су ту имали. земљишта која су уствари припадала држави, и имали су право да отуђе своју парцелу. Међутим, многа од ових земљишта купили су варошки трговци, чиновници и друга лица која нису имала никакве везе са сељачким сталежом. С друге стране, поједине парцеле које су сачували слободни сељаци постале су веома неједнаке по величини. У својим свескама из 1767 године и у многим молбама сељаци из тих области тражили су да се изврши поновна: подела земљишта, те да се парцеле међусобно изједначе. Наређујући да се од сопственика одузму и врате држави сва земљишта што су их слободни сељаци из северних области продали лицима која не припадају сељачком сталежу, и забрањујући државним сељацима да до даље наредбе продају и задужују своје парцеле у корист ма кога, био он сељак или не, Упутство за разграничење имања, објављено 1766 године, припремило је нову расподелу земљишта. Око 1780 године, Катарина II подухватила се да то изведе, покушавајући да успостави једнакост сељачких парцела у Олонецкој и Архангелској губернији. Уз одобравање једних, и уз отпор других, овај покушај поделио је сељаке на два табора, који су заподели огорчену борбу. Узрујаност која услед тога настаје утолико је већа, што управни органи одређени да изврше поделу не увиђају стварне услове под којима живе сељаци у тим областима, те поступају на начин који је често противречан и самовољан. После многих сукоба, тај посао завршен је само у неколико округа Олонецке губерније, док ће се у Архангелској губернији остварити тек 1830 године.

Велики део државних сељака је у једном нарочитом и прилично тешком положају. То су сељаци уписани у регистре металургиских фабрика, државних или приватних фабрика, које не треба мешати са сељацима званим „поседни”, који су везани за фабрике. Приликом трећег пописа становништва, а то ће рећи после 1760 године, њих је отприлике 190.000; приликом петог, после 1790 године, њих је 312.218. Законски, они су и даље државни сељаци. Иако су они приморани да раде у приватним или државним фабрикама, ипак они имају право на извесну плату намењену плаћању њиховог пореза. Првобитно, када је ова плата била мања од; износа њиховог пореза, њу су задржавале управе фабрика и предавале пореским властима. Почев од друге половине XVIII века,. та плата предавана је радницима, који су морали сами да плаћају свој дуг држави. Они су обавезни да раде у фабрици само колико да ту зараде износ свога пореза, а сопственик фабрике нема права да од њих захтева да раде и преко тога, и не може са њима да поступа као са мужицима који припадају фабрици. Али уствари, он покушава да над њима врши сва права која има спахија над својим мужицима. Кад год то може, он прелази оно неколико ограничења која је закон ставио његовој власти, а кад закон није изричит, он га тумачи у своју корист. Зато су, практично, ови слободни сељаци подвргнути једном незаконитом искоришћавању и сведени на ниво мужика. Но они се са том судбином мире утолико мање, што су услови рада у металургиским фабрикама веома тешки. Њихова повест у XVIII веку само је дуг низ побуна, које су биле нарочито бурне у време Катарине II.

Развитак трговине. — Бујност економског живота за владе Катарине II и постепени прелаз са домаће привреде на трговачку економију испољавају се буђењем унутрашње и спољне трговине, као и развитком индустрије. Вредност спољне трговине повећава се правилно за владавине Катарине II и Павла I.


Вредност руске спољне трговине
у милионима рубаља
Године Извоз Увоз
1769—1773 16 12
1774—1778 19 13
1779—1783 21 17
1784—1788 26 19
1789—1793 36 30
1794—1798 57 39
1799—1804 68 50

Разуме се да ове цифре не воде рачуна о девалоризацији рубље, која је била знатна, нарочито откако је Катарина II завела папирни новац. Па ипак, оне показују колики је велики напредак постигнут од 1769 до 1804 године.

Главни артикли су као што наводе Анали приватнога друштва за економска проучавања, конопља и кудељне тканине; производи се годишње просечно: конопље 2,214.956 пуда између 1758 и 1762, 2,490.588 пуда између 1763 и 1767, и 3,062.387 пуда између 1793 и 1795 године; кудељних ткива 14,614.000 аршина између 1793 и 1795. Затим долази гвожђе, са просечном годишњом количином од 1,951.464 пуда од 1767—1769, и од 2,965.724 између 1793 и 1795 године; осим тога дрво, сточарски производи (маст), платно и најзад житарице. Руско жито још не снабдева тржишта западне Европе. Пошто је оно производ плодних области јужне Русије, оно је сувише удаљено од извозних пристаништа која су на северу; велика раздаљина, стање путева, каквоћа превозних средстава, све то не допушта да се жито корисно довезе на Балтичко и Бело Море. Због тога Потемкин упућује своју политику ка југу и зато тежи да освоји обале Црнога Мора, да насели јужне степе и да обезбеди слободу пловидбе кроз турске мореузе. Економска важност Кучук-Кајнарџиског уговора није умакла пажњи енглеске дипломатије. Одмах по закључењу тога мира, британски министар спољних послова пише своме амбасадору у Петрограду: „Довољно је бацити један поглед на мапу, па да се увиди да ће Русија извући много користи из својих последњих завојевања на обалама Црнога Мора, и из слободне трговачке пловидбе кроз Дарданелски мореуз: Већ само жито што га производе губерније на обалама Црнога Мора, запослиће велики број лађа. Ово претсказање оствариће се тек касније, али нема сумње да владавина Катарине II наговештава већ економско буђење рускога Југа и велики напредак у извозу житарица у иностранству. Од године 1793, петина извезених житарица пролази кроз Таганрог, Керсон, и Теодосију, а од тога пшеница претставља половину. Ипак, и ако је развитак националне привреде — што потврђује напредак у спољној трговини — стваран, ипак не треба прецењивати његову вредност. Преображај економског живота тек почиње и још је веома површан, као што доказује упоређивање извоза и увоза, чији биланс остаје, уопште узев, исти као и у претходном периоду. Русија још увек снабдева друге сировинама, а троши фабричке производе.

Унутрашња трговина где главну улогу играју житарице, показује такође све већу активност. Болотов, Чербатов и Анкета приватног друштва за економска истраживања пружају обилно доказе о напретку унутрашње трговине зрнастом храном. Жито из разних покрајина упућује се све више ка средишту европске Русије, ка Петрограду. Речна пловидба се развија, захваљујући брзом довршењу и проширењу мреже канала започете за време Петра I.

Индустриски напредак. — Оно што карактерише индустриску политику Катарине II, то је напуштање система монопола и законских ограничења. Од године 1760 она укида једно за другим: све монополе, све забране, да би завела слободну конкуренцију. Она се одриче законских ограничења и ослобађа индустријалце свих обавеза које проистичу из њихове зависности према држави; године 1779, док у исто време укида колегијум фабрика — неку врсту министарства индустрије које је контролисало и регулисало рад индустрије и индустријалаца, — она даје свим приватним лицима право да оснивају сваковрсна индустриска предузећа и да њима располажу слободно као личном својином. И ако она ублажава некадашње прохибитивно обележје царинских тарифа, она ипак не напушта систем царинске заштите. Да би одбранила руске индустријалце од стране конкуренције, она објављује три тарифе; оне из 1766 и 1782 године су умерене, али тарифа из 1793 садржи високе царине, по некад чак и прохибитивне, за фабричке израђевине које се увозе. Захваљујући овој индустриској политици и напретку опште активности, фабричка индустрија се развија снажно. Године 1762 Русија има, осим металургиске индустрије, само 984 фабрика; године 1796 има их 3.161, што значи повећање за преко 200 од сто за 34 године Катаринине владавине.

Упоредо са умножавањем броја фабрика индустрија, која је била почела у првој половини XVIII века да измиче из руку трговаца, прелази све више у руке племића. Око 1770 године једна трећина фабрика припада племству. Почетком XIX века, од 98 индустријалаца који снабдевају државу тканинама, само 12 од њих су трговци, 12 странци или нижега порекла, а 74 племићи.

Из овога видимо да је економски живот Русије крајем XVIII века прилично сложен. Старински начини рада, рад помоћу мужика и домаћа привреда још увек преовлађују, али већ отпочиње постепен и дубок преображај, који ће после 50 година потпуно обновити Русију.

III — Духовни живот у Русији у другој половини XVIII векаУреди

Духовни напредак није био ништа мањи, у току друге половине XVIII века од материјалног напретка. Утицај француске културе, који се почео осећати још за Јелисаветине владавине, појачао се за време Катарине II; али, у место да се и даље интересује нарочито за књижевна и естетска питања, високо руско друштво поклања најживљу пажњу социјалним и политичким проблемима. У првој половини тога века, образована публика, нарочито се дивила и подражавала француским писцима. За време Катаринине владавине, њу привлаче француски филозофи XVIII века.

Политичка књижевност. — Две тежње јављају се у руској политичкој књижевности. Прву претставља сама Катарина II и „волтеријанци”. Пре свог ступања на престо, Катарина искоришћује своју доколицу коју су јој саме прилике наметале, за читање књига. Она испрва чита само сладуњаве романе, којих се брзо заситила, а затим јој случај ставља пред очи дела Волтера, коме ће се она дивити целог свог живота. Кад је постала царица, пожурила је да ступи у дописивање са њим, обасипајући знацима пажње и друге велике француске писце. Она је откупила библиотеку Дидроа, али му је оставила на слободно располагање и одредила му сталну плату као чувару те библиотеке. Предложила је Даламберу и неким другим француским научницима и књижевницима да ступе у руску државну службу, али поред свег њеног наваљивања успела је само да привуче Дидроа и Мерсијеа де ла Ривијер, који су дошли у Петроград да разговарају са њом о питањима државне управе. Она се дописује такође са госпођом Жофрен и са Гримом, који је обавештавају о догађајима у Француској и о духовном животу Европе.

Истина је да је брига за популарношћу, као што смо видели, заузимала важно место у њеним односима са вођама јавног мишљења у Европи. Али је она ту унела и стварну жељу да буде претходница свога столећа и да саобрази своју политичку активност идејама философа, у колико су оне сагласне са нарочитим условима људског живота и у колико доприносе учвршћивању њене личне власти. Када је писала своје упутство за Комисију из 1767 године, она се није ропски придржавала, као што смо видели свога главног узора, духа закона, већ је прилагођавала његове идеје својим политичким комбинацијама. И ако се служила терминологијом Монтескјеа, она није усвојила његов идеал уставне монархије засноване на подели власти и политичкој слободи; она напротив прихвата Волтерову замисао о просвећеном деспотизму, који оставља образованом, човечном и слободоумном владару бригу да обезбеди мудрим управним мерама благостање и срећу свога народа. Њен циљ је да докаже да апсолутна монархија не мора да буде и деспотска, и основица њеног политичког програма је да учини ту монархију хуманом. У социјалном погледу, и ако Упутство проповеда — у колико је то могућно — ублажавање сељачкога ропства, оно чува и даље земљопоседничком племству све социјалне повластице које му обезбеђују надмоћан положај у економском животу државе. И овде, на супрот спољном изгледу, Катарина се дубоко удаљава од Духа закона: по Монтескјеовом мишљењу, моћно и повлашћено племство треба да буде најпоузданија заштита од сваке злоупотребе владарске власти; за њу напротив племство је само подршка престола. Ако дакле она позајмљује од Волтера и философа савремене идеје о трпељивости, о слободној верској критици, о независности световне науке и философије, ако она енергично одбацује преживеле административне навике, као што је мучење при судском ислеђивању, то је с тога што се она труди да помири по сваку цену нове идеје са жељом да се одрже два камена темељца „старога режима”, апсолутне монархије и социјалне преваге повлашћеног земљопоседничког племства. У својим главним линијама њен политички и социјални програм слаже се са „волтеријанизмом”, који се у то време шири у неким срединама рускога племства. Руски „волтеријанци” читају жудно дела француских писаца који су тада били у моди, стварају у својим дворцима библиотеке француских књига, а пред својом најближом околином радо се размећу верским скептицизмом најнезависнијим и најсмелијим, и ако при свем том и даље остају убеђене присталице апсолутне монархије засноване на повластицама племства, и понекад најгрубље искоришћују своју апсолутну власт над својим мужицима.

Идеје Катарине и просечног броја „волтеријанаца” не могу да задовоље напредније духове. Извесни писци претпостављају просвећеном апсолутизму једну ограничену монархију и желе да се и племству дâ учешће у вршењу законодавне власти, остављајући му ипак његове економске и социјалне повластице. Претставник ових других идеја је кнез Шчербатов. У Комисији из 1767 године, овај аристократски претставник, даљни потомак Јарослава, који са много полета и речитости брани интересе племства, истиче се одједном као политички говорник. Он је и плодан писац. Саставио је једну историју Русије знатно бољу од оне коју је написао његов претходник Татишчев, а која наговештава рад његовог непосредног последника Карамзина. Она објављује један жесток и огорчен памфлет са циљем да чедност и врлину које он приписује старој Русији супротстави опадању савременог морала. Он пише читав низ списа о разним социјалним питањима. Од њега је остала и једна скица политичког и социјалног романа, Путовање у земљу Офирову, у коме оцртава слику једне идеалне државе саобразне његовим теоријама. У верској и политичкој области он се надахњује рационалистичком филофосијом XVIII века. Он нагиње ка деизму и види у политичкој слободи основицу једне добро уређене државе. Он не верује више у добре стране просвећеног апсолутизма. Супротно већини савремених племића који су срећни што су добили толике повластице, он строго замера због недовољности у том погледу Повељи племства коју је објавила Катарина. По његовом мишљењу она је дала само минимум личне слободе, коју он неће да сматра као неку повластицу племства већ као заједничко добро свих слободних грађана. Оно што он тражи за племство и чиме оно треба да се одликује од осталих сталежа, то су политичка права која би му допустила да учествује у законодавном раду и да игра независну улогу у држави. Мање либералан на социјалном подручју, он се показује, као што смо видели, проповедник сељачког ропства и тражи за племство, које је извор најдрагоценијих врлина, искључиво право да има мужике.

Новинарство и политичка и друштвена сатира. — Други важан вид књижевног покрета јесте развој новинарства и политичке и друштвене сатире.

Поникло за време Јелисавете, новинарство добива знатан полет за време Катарине II. И сама царица радо се бави новинарством, она постаје директорка и један од најактивнијих сарадника, и ако безимена у недељном часопису Всјакаја всјачина (Сваштарије) који почиње да излази године 1769. Али највећи од свих новинара јесте Новиков, чије ће име остати исто тако везано, као што ћемо видети, за организовање социјалних установа и за ширење слободног зидарства у Русији.

Часописи који се оснивају почев од 1770 године, означавају почетак озбиљног и независног новинарства. Они се разликују од часописа из Јелисаветиног времена тиме што дају главно место сатиричком и социјалном елементу. Теориске дискусије о моралним питањима уступају место сатирама којима се шибају пороци савременог друштва и недостатци режима. Часописи које издаје Новиков превазилазе остале живошћу својих напада. У Трутењу (Бумбару) живописецу (Сликару) и Кошелеку (Кеси), он води одлучну и смелу борбу противу угњетача подлих људи који злоупотребљавају свој повлашћени положај у друштву да би вршили злочине и пљачке и који избегавају законске последице. Он напада чак и сељачко ропство. Разуме се, он се не усуђује да предложи његово укидање, и ма да он жели побољша,ње судбине мужика, он то очекује само од развитка човечних осећања код племића и од ублажавања услова живота. Али он указује на злоупотребе спахија, и он оцртава такву слику њихове самовоље, да се сељачко ропство указује као једно мрско друштвено зло које трује и саме изворе државног живота. Заједно са новинарима који га плашљиво подражавају, он не тежи само политичкој слободи, него осећа потребу да смањи друштвену неједнакост заводећи одговорност свих пред законом и ограничавајући спахијску самовољу према мужицима. Он је на тај начин први гласник независног јавног мишљења, и његове идеје знатно превазилазе аристократски либерализам Шчербатова. Заборављајући да је у своме Упутству тврдила да је политичка слобода у сагласности са апсолутном монархијом, Катарини се не свиђа ово испољавање независног јавног мишљења. У својим безименим фељтонима у Всјакаја всјачина, она започиње са другим часописима полемику о природи и границама критиковања социјалних чињеница. Она се труди да сведе новинарство на невину и безопасну сатиру порока својствених целом човечанству и не одобрава да се оно обара само на један друштвени сталеж или на један одређени политички режим. Она не крије колико је противна социјалним критикама Новикова, и ускоро потом, у току те полемике, она наговештава тако провидне претње слободи штампе, да као и други новинари и Новиков сматра за паметније да ћути и да обустави своје публикације. Приморан да се одрекне политичке и друштвене сатире, он ће се после неколико година окренути слободном зидарству.

Слободнозидарски покрет. — Прве слободнозидарске организације пресађене из Немачке ушле су у Русију за време Ане Ивановне. После 1740 године, за време Јелисавете престоничко племство ушло је у маси у ложе. Али слободно зидарство остало је само као површна забава беспослених људи. Око 1775 године, оно дубоко продире у образовано друштво, које се интересује више за његову доктрину него за његове спољне обреде. Они који се не задовољавају ни верским православљем, ни „волтеријанизмом” са његовим рационалистичким деизмом траже у њему одговор на њихова морална и философска питања. Једни се надају да ће у њему наћи решење метафизичких проблема, а друге привлачи нада да ће продрети, помоћу алхемичарских опита, у тајну природе и да ће открити камен мудрости; али сви полазе од основног захтева на коме почива читаво слободнозидарско учење: да би се доспело до познања највиших истина и највиших тајни, треба најпре усавршити моралну људску природу. Овоме раду на моралном усавршавању одаје се, као најхитнијем задатку, група Ружичастих Крстова која, око 1780 године, окупља многе присталице: претставнике аристократије као што су Трубецки и Лопухин, писце као Хераскова, младе људе тек изишле са универзитета, као Кутузова, професоре универзитета као Шварца. Овај последњи постаје духовни старешина Московске Ложе. Његово учење, које он развија на својим јавним предањима као и на универзитетским предавањима нагиње ка тајанственој философији природе и стално захтева морално усавршавање човека. Његова личност и његова речитост стварају му над његовим слушаоцима огроман утицај, који он појачава групишући своје ученике у разна васпитна друштва. Он оснива, под окриљем Московског универзитета, један педагошки семинар за спремање, саобразно његовим схватањима, будућих учитеља: Он затим, организује и управља Друштвом универзитетских питомаца, које посвећује своје седнице претресању књижевних дела друштвених чланова. Најзад он ствара један семинар преводилаца где се млади људи баве превођењем на руски језик страних дела о моралној философији. Он на тај начин ствара једну фалангу педагога и преводилаца, чији је рад оставио дубок траг у духовном животу тадашње Русије.

Године 1775, Новиков приступа друштву Ружичастих Крстова у Москви и доноси му свој велики организаторски дар. Он искоришћује своје новинарско искуство да би посветио нове часописе, Московское Изданије, Утрениј Свет (Јутарња4 светлост, Вечерњаја Зарја (Вечерња светлост), развијању моралних и фолософских идеја слободног зидарства. Али, иако он дели општа схватања својих нових пријатеља, он им ипак одмах изјављује да се он не интересује ни за финесе слободнозидарске философије, ни за алхемиске системе, већ да он хоће да се посвети просвећивању — у најширем смислу те речи — рускога друштва. Он одржава своју реч. Он узима под закуп штампарију Московског универзитета и преузима уредништво његовог листа Московскаја Вједомосћи (Московски Весник). И штампарија и лист његовом заслугом добивају жив полет. У исто време кад објављује велики број сваковрсних књига, он доста брзо повећава број претплатника листа од 800 на 4.000. Поставши душа удружења, по смрти Шварцовој 1784, он напушта свако бављење мистичким или алхемиским питањима, да би се посветио заједно са својим пријатељима, помоћу приватних установа за васпитавање и милосрђе, подизању духовног нивоа руске јавности. Чим је указ из 1784 године одобрио приватним лицима да отварају штампарију, он убеђује своје удружење да треба да уздигне своје издавачко предузеће на дотле непознат степен. Основано је једно безимено штампарско друштво, које стиче једну штампарију, неколико зграда и једну апотеку. Налазећи се на челу свих ових предузећа, Новиков развија нечувену активност. Он преплављује тржиште новим књигама; у неколико вароши у унутрашњости има поверенике који растурају његова издања, те озбиљне књиге почињу да продиру у најзабаченије крајеве Русије. Пошто он тежи пре свега народном просвећивању, он не објављује искључиво, па чак ни првенствено, слободнозидарске књиге.

Нарочито доприноси он много буђењу интересовања јавности за прошлост. Под насловом Древњаја россијскаја Вивлиофика (Стара руска књижница), он издаје, најпре у својим часописима, многа историска документа, а затим читав низ збирки историјских докумената; он најзад објављује један покушај једног историског речника руских писаца. Године 1787, он се лаћа другог једног смелог потхвата. Када је рђава жетва изазвала глад, он храбри народ и убеђује га да треба да се бори противу тога народног зла. Он организује скупљање прилога у корист гладних, и новац пристиже са свих страна. Нису се само његовом позиву одазвали његови пријатељи, слободни зидари, већ и други. Један богат трговац и индустријалац Походјашин, ставио му је на расположење неколико десетина хиљада рубаља, што доказује његов све већи углед и његову велику популарност. Помоћу сума тако прикупљених, слободнозидарска ложа организује у великим размерама дељење хлеба, а затим ствара резерве жита.

Да једно приватно друштво, које располаже великим капиталима, и независно од владе, може да снабдева књигама по своме избору читаву Русију; да оно може, својим сопственим снагама, да се бори противу ужасне напасти као што је глад, — то су зацело биле новотарије које су морале изазвати подозрење владе и узбунити и саму Катарину. Царица није никада имала много симпатија за слободне зидаре. Све што је мистично и тајанствено противно је њеној природи. Као добра волтеријанка, она је исмевала слободне зидаре у позоришним фарсама у којима их слика час као сиромашне духом, час као шарлатане, час као варалице, што довољно доказује какво је лажно и површно схватање стекла она о слободнозидарском покрету. Али када је активност московских слободних зидара добила онако велики друштвени значај, њој више није до шале. Она у њима види сад само опасне заверенике, само једну „банду” која тежи да смањи углед државних власти у очима народа и да она заузме њено место. Она почиње да тражи у сваком њиховом поступку неку политичку побуду. Кружи глас да они одржавају потајне везе са законитим наследником престола Павлом — што је истина — и да они роваре противу ње — што је лаж, као што су то касније доказали аутентични документи. Кад је почела да се боји заразе француске револуције, коју је испрва потцењивала, она се више није устезала да их гони. И поред уверавања митрополита Платона, који је јемчио за верску исправност Новикова и његових пријатеља, и поред немоћи судских власти да открију и најмањи доказ њиховог политичког радикализма, она проглашава њихову активност за штетну, наређује да се затворе и растуре сва њихова предузећа и да се Новиков затвори у тврђаву Шлиселбург одакле ће он изићи тек после Павловог ступања на престо. Она на тај начин још једном доказује да је, и поред идеја изнесених у њеном Упутству, мало расположена да допусти да уживају политичку слободу они њени поданици који теже некој независној акцији.

Социјална књижевност. — Ни Новиков, ни Фрамасон нису смели да траже социјалну реформу. Новиков је само доказивао потребу да се односи између спахија и мужика доведу у већу сагласност са човечанским осећањима. Слободни зидари који очекују преображај друштва од моралног усавршавања човека, спремни су да одобре робовање неколико милиона сељака, само да они сами имају духовну слободу. При крају Катаринине владавине шири се једно радикалније учење које претставља не само укидање сељачког ропства и ослобођење мужика. Књижевни претставник овог учења је Радишчев. Године 1766, кад му је било осамнаест година, Радишчева је послала влада у Лајпциг, са неколико другова, да тамо заврши своје студије. Он се тамо бавио до 1771 године. Интересовање које су ови млади људи осећали према немачкој философији убрзо је уступило место одушевљењу за француске писце. У општој филофосији они се заклињу сада само Хелвециусом и Холбахом. У политици они не иду више за Монтескјеом чији је дух закона био јеванђеље за претходну генерацију, већ Мабли, чији их спис Државно право Европе одушевљава толико да напуштају предавања немачких професора само да би се посветили његовом темељном проучавању. И ако Радишчев не усваја чисто комунистичку Маблијеву теорију и остаје присталица личне својине, он ипак види у једнакости свих људи потребну подлогу праве слободе: „Људи”, пише он, „рађају се међусобно једнаки; према томе не може се сматрати за срећну она земља у којој 100 грађана пуних охолости пливају у изобиљу, док хиљадама недостаје обезбеђена храна и склониште од непогода.” Када се вратио у Русију и пошто је натенане проучио руски живот, сакупио је своја проучавања и расматрања у књизи Путовање из Петрограда у Москву, објављеној године 1790. Он сматра да друштвене недаће потичу из два узрока, чије му се последице чине подједнако кобне, а то су апсолутизам и сељачко ропство, и подвлачи важност једне политичке реформе која би била способна да успостави свемоћ закона и слободу засновану на праву. У алегоричној и сликовитој форми доказује он немогућност за апсолутног монарха, чак и кад је он веома добронамеран да сазна истину, коју преиначавају дворани и ласкавци, и показује у какве злоупотребе и у какве неправде ова немогућност одвлачи свакога тренутка јавне власти. У својој оди Слободи, он напада деспотизам још смелије: он велича Кромвела што је наредио да се погуби Карло I, али му замера да је срушио „тврђаву слободе”. У свом Путовању из Петрограда у Москву, он се изјашњава исто тако отворено противу сељачког ропства. Он расправља о његовом укидању са толико пажње и појединости, да се разни морални, економски и политички докази на које ће се касније позивати присталице укидања налазе већ сви под његовим пером. Не само да није апстрактна, већ се његова расправа ослања на описе истинитих догађаја, у којима указује на одвратну самовољу јавних власти и на тиранију спахија. Огроман успех његове књиге треба приписати свакако овом смелом описивању реалности рускога живота. Разуме се, Катарина се гнуша ове смелости, у којој она види само једну манифестацију револуционарног духа. Она наређује да се та књига заплени, а њен писац прогна у Сибир, одакле ће се вратити тек после ступања на престо Павла I.

Почеци националне књижевности. — У исто време када политичке и социјалне идеје постају све радикалније и демократскије, књижевност се развија полазећи од простог подражавања француских узора, што је остало као наслеђе из Јелисаветиног доба, ка проучавању стварног живота и изражавању народног осећања. Овај развој види се и у књижевном раду саме Катарине, која пише комедије из руског живота, драмске хронике о предметима из народне историје, пабирчи из летописа старе Русије и саставља приповетке за своје унуке. Тај развој се јасно осећа код највећих тадашњих писаца, Ђержавина и Фонвизина, у поезији а нарочито у комедији, Ђержавин је бољи као лирски песник него као драмски писац. И ако понекад у својим одама обрађује религиске и философске предмете као О Богу и у оди О смрти кнеза Мешчерског, он исто тако опева час неки народни догађај, као у Водопаду коју је написао под утиском Потемкинове смрти, час победе руске војске, час опет славу Катарине II. Истина, ове оде изгледају још вештачке, намештене и надмене у поређењу са песничким делима из почетка XIX века као што су оде Жуковског, Баћушкова, Пушкина, али је довољно да се оне упореде са одама Ломоносова, да би се увидела сва величина напретка што је учинило руско песништво, у току друге половине XVIII века. Оне су богатије у погледу песничке садржине, ма да оне не показују праву песничку природу, и оне су нарочито живље и самониклије; оне се одликују извесном веселом једноставношћу. Оне су природније и приближују се више животу, ма да још увек бојажљиво, и ако се не одричу потпуно старих традиција. Ђержанин чува још увек уско схватање поезије. Пошто јој он приписује само поучну вредност, он јој прибегава само кад хоће да обрађује узвишене предмете које с времена на време увесељавају сатирична отступања и доброћудне шале.

Склоност ка реализму увлачи се и у саму епску поезију. И ако Херасков, у Владимиру и Росијади и даље слепо иде за француским узорима и класичним правилима, Василиј Мајков, и поред свога великог дивљења према Сумарокову, ипак напушта песничку високопарност у Играчу и Јелисеју он искоришћује своје познавање народног језика и народних обичаја да би преставио прави народни живот, и у своме реализму иде чак дотле да наводи непристојне шале. Руска трагедија одупире се више новим тежњама. Најинтересантнији трагични писац из времена Катаринине владавине, Књажнин, иде за примером Сумарокова подражавајући трагедије Расина и Волтера; он се од свога претходника разликује само уметничкијом обрадом стиха и озбиљношћу тона.

На супрот томе, комедија већ показује јасну тежњу да проучава свакодневну стварност, у место да пресађује, као Сумароков, француске узоре у руску средину. Катаринине комедије садрже сцене из тадашњег живота. Комедије Фонвизина, Бригадир и Малолетник сликају у сјајним призорима живот тадашњега племства. И ако је он најобдаренији комични писац тога века, Фонвизин ипак још увек послушно поштује књижевну традицију; поред порочних карактера, који су помало претерани, он износи на сцену личности пуне врлина, које као аутомати декламују банална правила основног талента, надмашују га напротив у реализму. Такав је Лукин, који пише комедије нарави и буни се противу пресађивања француских узора у руску средину. Такав је Аблесимов, који у својој опери Млинар врачар, варалица и љубавни посредник, слика живот простог народа и постиже велики успех. Сатиричан елеменат заузима све више места у Комедији. Тако на пример Јабеда (Парничење), од Капниста, најзначајнији сатирични комад тога времена, оцртава неумитну слику судијске подмитљивости, глобљења, самовоље и спорости поступка.

Свуда се виде клице једне нове књижевности; али ће им требати још много времена да се потпуно развију.

БелешкеУреди

  1. Међу дивљачким свирепим казнама које они предвиђају за најбезначајније иступе, као и за тешке злочине, налазе се на првом месту телесне казне које често иду и до мучења.