Отвори главни мени

Викизворник β

Историја Русије (П. Миљуков) 0

Реч издавача.Уреди

Не само нашој историјској науци, већ нашој духовној култури и културној потреби недостајало је једно епохално научно историјско дело, какво је Историја Русије. Српски народ био је вековима везан својим надама и својом љубављу за Русију која се јавља као заштитница мањих словенских огранака, у које спада и Српски народ. Кроз велика историјска збивања у прошлости, српски народ је веровао у неизмерну снагу руског народа; величао и узносио њену моћ, као што то може само да учини мали о великом заштитнику. Али никаквог ближег сазнања, чак ни код многих школованих Срба, није било о Русији и њеној великој и занимљивој историји. Због тога сам одлучио стављајући за циљ својих скромних културних тежња да нашој читалачкој публици пружим на нашем језику Историју Русије, написану од највећих историчара савременог доба. Кроз ово епохално дело, које обухвата све периоде од постанка руске државе па до последње деценије нашег времена, читалац ће упознати не само Русију и њену велику интересантну прошлост, већ упоредо са њом и историју Европе. Немогућно је написати историју једног великог народа какав је руски, а да се не напише истовремено и део историје других народа са којима је Русија била у великим културним везама, са којима је ратовала, закључивала уговоре, трговала и т. д.

Ово велико научно дело, написано популарним стилом, а преведено мајсторски на српски језик, долази баш у згодан час: у периоди европске историје, где се многе ствари не могу правилно одгонетнути, ако се не преврну раније странице историје и не тражи тамо узрочност данашњим збивањима.

Имена великих руских, чешких и француских историчара који су радили ово дело најбоља су гаранција, да ће оно заиста остати за дуго и дуго последња реч у историји Русије. Ова ће књига пружити читаоцима тачне податке: шта значи Русија као географска целина; шта она значи као културни фактор човечанства; шта као политички европски и светски фактор, а шта као највећа словенска држава и заштитница Словена. Данас када изгледа да европски живот иде ка једном прелому, колико ће н какав он бити тешко је сада предвидети, сматрао сам да ће бити од великог интереса да се баш сада појави ово велико дело о Русији, које ће помоћи да се читалац што боље снађе и оријентише у данашњем сплету европских и светских питања.

Дело великих историчара које предајем нашој читалачкој публици, истинско је огледало, не само политичког живота и догађаја, већ и културног и интелектуалног живота руског народа. По томе је ово дело трајне вредности. Живот и судбина Балкана и доброг дела Европе у разним периодима европске историје зависила је од Русије. Да ли је та повезаност данас престала, и у колико је престала, пружају темељне и убедљиве научне податке творци овог великог дела.

На нашем језику публикована су до сада многа знаменита дела руске књижевности; са овим великим историјским делом заокругљује се приказивање руског народа, његовог духа, његове снаге и његове историје, без чега је цео досадашњи приказ био фрагментаран и непотпун.

Јован Р. Шарановић


Предговор.Уреди

Ова Историја Русије поникла је из сарадње неколицине руских историчара које је велика катастрофа изгнала из њихове отаџбине. Она је заједничко дело људи вичних историографском послу, који су хтели омогућити Француској да се користи њиховим знањем стеченим у Русији. Онај који је, заједно са г. Л. Езенманом и са мном, замислио ово дело и руководио његовим стварањем, г. Миљуков, чије су радове о рускоме друштву историчари већ раније високо ценили, носи име које је данас постало славно широм целога света због његове државничке улоге. Он лично написао је велики број одељака овога дела, често најоригиналнијих и најважнијих, а посебице главе о револуционарној кризи у XX веку којој је присуствовао као сведок и у којој је учествовао као суделовач. Писци овога дела хтели су да пруже француским читаоцима резултат проучавања вршених у Русији по архивским документима, приватним дневницима, мемоарима и препискама, проучавања која су већином скорашњега датума, мало позната у Француској, и из којих је руска историја изишла обновљена.

Није потребно наглашавати корисност оваквога дела. Француз, жељан да упозна прошлост овога великог народа, чија улога у човечанству расте из дана у дан, не може још и данас да нађе дело које би потпуно задовољило његову оправдану радозналост. Јер на француском језику постоји веома мали број књига о историји Русије. Најпоучнија Историја Русије од Рамбоа, оправдано цењена у своје време, претставља данас само историска знања са краја XIX века; она чак понекад пружа изопачену слику руске историје услед утицаја француско-руског савеза и тежње за претераним дивљењем царистичком режиму. Мала Историја Русије од Платонова, преведена на француски, може имати за циљ само да пружи укупан преглед, и она се зауставља на прагу савременога доба. Низ монографија Васиљевскога о најглавнијим руским владарима и њиховој околини сачињавају сјајну збирку, занимљиву и пријатну за читање, драмских и скандалозних анегдота; али она не може да претставља историју рускога народа. Много темељнија дела немачких писаца, Хермана, Брикнера, Шимана, Хечеа и Штелина, нису преведена на француски; она, уосталом, и не сачињавају повезану целину.

Да би попунили ту празнину, писци и издавачи овога дела одлучили су да објаве на француском језику једну целокупну историју рускога народа од њенога почетка. Они су желели да пруже историску слику свих видова рускога живота, унутрашњега политичког режима и спољне политике, кретања становништва и организовања друштва, земљорадње, индустрије и трговине, књижевности и уметности, науке и просвете. Покушаћу да објасним зашто ми се чини да су они у томе послу успели, и желео бих исто тако да расветлим разлику у гледиштима између руских историчара и оних које у Русији називају »западњацима«.

II

Општи план овога дела држи се колико год је могућно хронолошкога реда, што је природно за сваку историју. Кажем колико год је могућно, јер ма да је целина подељена на хронолошке периоде, ипак је било потребно да се у сваком од ових периода опишу одвојено и узастопно групе разнородних појава: политичких, социјалних, економских и духовних. Границе између периода узете су из унутрашње политике; она пружа оквир најмање произвољан, јер се једино дејство државних власти пружа кроз све области народнога живота, а утолико пре у једној земљи где је влада, имајући пред очима само један једини циљ, увек зависила од воље једне једине личности, и где су пресудни догађаји били промене на престолу.

Правилна сразмера одржана је између узастопних периода као год и међу разнородном грађом. Нико се неће изненадити што излагање догађаја постаје све обимније уколико се приближује нашем добу. Оправдано је што се брзо прелази преко свих почетних векова закључно са крајем XV века; јер они не само да су мало проучени због недостатка докумената, него су скоро без догађаја због недостатка људи. Та земља, где насељавање тек беше отпочело, имала је тада веома разређено становништво у коме се није још могао да испољи скоро никакав јавни живот. Исти случај био је и у свима европским колонијама у првим временима колонизације. Исто је тако оправдано дати много више места XIX веку, добу када је руски народ, поставши најмногобројнији народ читаве Европе и много већи од свих осталих, почео да живи снажним животом који је до ситница познат из огромне гомиле најверодостојнијих докумената. Читалац се неће пожалити, надам се, што види како се увећава обим излагања када се дође до последње револуције из које је непосредно потекао садањи режим у Русији, утолико пре што је писац те повести, као сведок и значајан суделовач, тада био на најбољем положају одакле је могао да посматра ту кризу и да упозна њене најтајније опруге.

Не треба се исто тако чудити што ће се наићи на више појединости из унутрашње него из спољне политике, а нарочито кад буде потребно да се објасни једна од најоригиналнијих појава у историји Русије: оне необичне иницијативе самодршца, оне непредвиђене самовоље које одлучују о будућности једнога великог народа. Крвава опричнина Ивана Грозног, револуционарни укази Петра Великог, законодавни прохтеви Катарине, мистична маштања Александра I, либерални покушаји Александра II, сва та дела руских самодржаца могу се објаснити једноме »западњачком« читаоцу само помоћу подробног проучавања животних прилика за време сваког појединог владара, док односи са другим државама, који претстављају грађу спољне политике, улазе у заједничку област историје Европе која је нашем читаоцу већ позната. У том подручју било је довољно изнети тачно посебна стремљења и поступке руске владе; и у том погледу обим излагања је веома проширен, нарочито од године 1876.

Најновији део за читаоца је, разуме се, историја друштвеног, економског и духовног живота. О кретању становништва, тако важном у тој земљи веома скорашњег и веома брзог насељавања, о стварању великих индустриских предузећа, о увећању производње и трговине читалац ће наћи велико изобиље обавештења, цифара и карата. Ту ће се видети колико Руси у статистику имају поверења (које је на Западу веома пољуљано) и колико им је у вољи израчунавање процената, у чему сада бољшевици иду до бесмислености, јер у десетним разломцима израчунавају проценат своје индустриске производње која је још у повоју.

Једно веома занимљиво откриће за Французе, који су тако мало обавештени о унутрашњем развитку рускога народа, биће објашњење двеју најоригиналнијих црта рускога друштва, а то је прелаз у племство владаревих службеника, и преображај сељака у робове; јер се у томе најјасније види обратни ток друштвенога развитка у Француској и у Русији. Док су у Француској, земљи која је веома давно почела да се обрађује, ратници као поседници великих области сами себе прогласили за племиће за време међусобних ратова, и док су се сељаци, веома давно везани за земљу као себри, постепено уздизали из ропства до слободног поседовања земље преображајем њихових односа са великим поседницима, при чему је краљева моћ могла да игра само споредну улогу, - у Русији је, напротив, владар силом своје свемоћи, а из потребе за заједничком одбраном од суседних народа, створио једну класу ратника који су за време своје службе награђивани уступањем земље у веома сиромашном и још необрађеном крају, где је земља, као једини извор богатства, добијала вредност само радом сељака. Да би издржавала ратнике, а тако исто да би прикупила потребан новац најпре за данак татарскоме хану а позније за државне издатке, државна управа је постепено везивала за земљу земљораднике без којих она не би давала ни дуг ратнику ни порез цару. Ратници, поставши најпре наследни поседници своје земље, а потом у XVIII веку ослобођени сваке обавезе и овлашћени да поступају по својој вољи са сељацима везаним за њихов посед, стекли су веома висок положај који их је најзад изједначио са племством осталих европских земаља. Сељаци, привезани за одређено земљиште и остављени на милост племића, спали су са положаја слободних земљорадника на ступањ себарства, које се једва мало разликовало од ропства античкога доба.

Духовни живот обрађен је у овој књизи оним хронолошким редом што га је наметнуо политички живот, са нарочитим истицањем различитих видова које је тај живот добијао у разним периодима, и то више са гледишта историје него са гледишта уметности. Важност једнога дела или једнога писца одмерена је према месту у развитку рускога духовног живота више него према његовој естетској вредности. Почетна натуцања рускога књижевног живота, ти покушаји незграпни за наше западњачке очи, обрађени су са исто толико обзира, а понекад и са више љубави кего ремек дела XIX века, чији су зраци обасјали читаво човечанство.

Научни живот, започет у Русији најпре у облику вежбања у техничким занатима, дуго времена био је само популарисање радова европске науке; он је морао да сачека другу половину XIX века да би се уздигао до висине оригиналних истраживања. Он је могао да заузме само скромно место у слици рускога живота. А напротив, дато је - и то оправдано - најшире место историји наставе, која је природна допуна историје наука.

III

Није само историска садржина овога дела поучна за читаоца, већ исто тако и гледиште са кога руски историчари посматрају историју своје отаџбине. Они довољно познају Русију и Европу, те запажају тесне везе које их спајају; они дакле нису долазили у искушење да особине својствене руском народу припишу азијатском пореклу или темпераменту. Они су се у довољној мери ослободили илузија свесловенског романтизма, те више не верују да је руски народ позван да препороди европске народе у име једнога новог схватања људскога живота. Они знају да је њихов народ по пореклу европски народ, створен као и други околни словенски народи уједињавањем неколиких стално настањених племена под влашћу једнога ратничког вође. Пошто је у историски период ушла много доцније него западна Европа, Русија је у XII веку достигла отприлике исти ступањ развића европских народа који је Француска достигла у VIII а Немачка у X веку. Било је то доба пре феудалног режима, када је земља била подељена између кнежева од којих је сваки имао око себе круг ратника. Два догађаја услед географског положаја Русије на границама Азије прелаз у православље крајем X века и најезда и господарење Татара од XIII века, најпре су је одвратили а потом сасвим одвојили од европске заједнице и бацили у усамљеност која је зауставила њен развитак. Она је поново дошла у додир с Европом тек после поновног закашњења, те је заостала за пет или шест векова, и није имала ни витешки сталеж, ни градску буржоазију, ни Ренесанс, ни Реформацију, већ је била потчињена свевласти једнога јединог владара, »самодршца руских земаља«, чија је власт била тиранска, јер је била лишена кочница аристократије и обласних зласти које су у Средњем веку поникле у Европи и ограничавале чак и власт апсолутних монархија. Довде су руски историчари сагласни с нама, сем што умањују важност татарскога господарства.

Али после народнога отпора у почетку XVII века противу покушаја Пољске и Шведске, и чим је Русија поново дошла у сталан додир са европским народима, који су били одмакли у просвећености, читав њен унутрашњи живот указује се нама западњацима само као копија режима, обичаја и схватања Запада. Петар Велики ствара војску и флоту по узору на Европу, Сенат, већа и финансиски систем по узору на Шведску, а Синод по угледу на протестантске цркве; кнежеви и кнегиње немачкога порекла у XVIII веку образују племство, племићске саборе, занатска удружења и буржоазију по немачком узору. Александар I угледа се на Наполеона, а Никола I управља својом војском по пруском начину; Александар II заводи у Русији француске судове и пороте, универзитете и гимназије као у Немачкој, а месне и покрајинске саборе као у Европи; па и Дума Николе II створена је по немачким узорима. За та два века називи установа, чинова и положаја су скоро увек западњачки; ту су одбори створени по западњачкој моди да припреме све реформе, и идеал руске државне управе остао је увек »просвећени деспотизам« из европског XVIII века.

Исти је случај и са опозицијом. У свима својим узастопним облицима она је увек тражила свој идеал у политичком и социјалном режиму позајмљеном од западњачких пракса и теорија. Декабристи из 1825 године тражили су уставну монархију по угледу на француску, а либерали из 1860 године парламентарну монархију по угледу на енглеску; револуционари после 1875 године радили су за европски социјализам, а комунисти за немачки марксизам, и највиши ступањ оригиналности што га је Русија постигла састоји се данас у томе да остварује једну теорију која је у Европи остала у стању утопије.

Није само у политици Европа служила као узор. У свим областима живота, у земљорадњи, индустрији, трговини, књижевности, уметности, науци, наставци, у начину одевања, друштвеним обичајима и забавама, Русија је добивала потстрек од Запада, усвојила његове праксе и следовала његовим модама. Њена књижевност је отпочела превођењем и прерађивањем западњачких списа, а њена наука популарисањем европске науке.

Такав утисак чини историја Русије на дух једнога западњака. Али, када се тај дугачки низ подражавања посматра са рускога гледишта, он добија сасвим други изглед. Пажњу руског историчара не привлачи више страни узор, него рад извршен у Русији да би се тај узор прилагодио приликама рускога живота. И управо тај рад на прилагођавању постаје за њега главни предмет проучавања; рекло би се да европски узор постоји тек од тренутка када је некоји сарадник руске владе сазнао за њега. Због тога руски историчар веома брижљиво проучава припремне радове за реформе, цареве личне утиске или маштања, утицаје који су вршени на његову вољу, супарништва у његовој околини, расправе у његовом кабинету или у одборима којима је стављено у дужност да испитају та питања, проучавања што су их вршили његови сарадници, измене унете у првобитни нацрт, облик коначних одлука и мере предузете за његову примену. Руски историчар се интересује чак и за неусвојене нацрте, јер они бацају светлост на схватања мале групе управљача и упознају нас са осећањима, предрасудама и отпором онога што се у Русији сматра за јавно мишљење.

Француски читалац може уосталом само да се радује оваквој склоности рускога духа, јер управо та непрекидна тежња да се подражавања Западу претставе као руски проналасци пружају читаоцу изобиље обавештења о делима и личностима досада скоро непознатим у Француској. Тако ће се упознати са онима који су стварали пројекте за Петра Великог, Катарину и оба Александра. Подробан преглед радова чувене Катаринине законодавне комисије показаће му јасно већ оштро изражен покрет противу себарства и помаман отпор повлашћених противу сваке реформе у томе погледу, чиме се објашњава неуспех тога покушаја. Проучавање дискусија и сплетака у комисији и око комисије којој је Александар II ставио у дужност да припреми ослобођење себара објасниће читаоцу како се влада могла одлучити на тако значајну реформу и зашто је унела у њу тако важна ограничења.

Са тога руског гледишта може се лако уочити како се једна тућинска установа пресађена у Русију преобразила толико да је постала као нека домаћа творевина. Земство, створено по угледу на покрајинске заједнице Запада, постало је у Русији орган политичког живота много снажнији него његов слабачки западњачки узор; оно је много дубље продрло у народну масу. Својим установама за лекарску помоћ, за основну наставу, за земљорадњу и статистику, земство је интелектуалце, лекаре, учитеље, статистичаре и агрономе довело у личну везу са сељацима; његова делатност пробудила је унутрашњост земље коју је бирократија била довела до обамрлости; оно је навикло људе различитог друштвеног нивоа да сараћују као међусобно равни, и оно је учинило да чак и у села продре осећање једнакости пред законом.

Сличним преображајем су се руске политичке странке, иака поникле из западњачких странака од којих су чак и називе позајмиле, измениле услед чисто руских прилика које су на њих утицале. Ни уставна странка, ни либерали, ни социјалисти, ни радничка странка нису поступали као њихови европски имењаци. Расцеп - чије су последице биле судбоносне за земљу -између парламентарних либерала и група са социјалистичким тежњама потекао је из супротности између двеју узастопних генерација, и њега су овде потпуно расветлили убедљиви наводи угледних писаца из оба табора. После 1875 године руску омладину одвратило је од парламентарне опозиције осећање несавладљивог неповерења према њеним старијим друговима либералима, осумњиченим да гаје потајне аристократске тежње. Тако се објашњава одушевљено стремљење ка екстремним решењима, које је у овој књизи означено као револуционаран покрет и које је, служећи се и даље западњачким обрасцима, напослетку наметнуло Русији један режим сасвим различит од режима осталих европских држава.

Разлика у гледиштима не ословљава уосталом и различитост у начину научног обрађивања. Писци овога дела, добро упознати са применом историске методе која се употребљава у читавој Европи, извежбали су се у проучавању извора и они знају за предострожности које критика захтева. Они су умели да очисте терен од лажних повести и анегдота које су нагомилала два века ћеретања на двору и по амбасадама, а такође и од погрешних запажања и тумачења туђинских путника. Тако су они успели да растуре опсену романтичних илузија о старој Русији (нарочито о миру и Сабору).

Практична потреба да се ограниче размере ове историје и врста читалаца којима је она намењена нису допуштале да се ово дело отроми многим објашњењима у облику напомена. Ипак ће један подробан одељак о критичним делима омогућити читаоцу да створи тачну слику извора за историју Русије и упознаће га са важним монографијама и исцрпним делима у којима су изнети резултати стечени проучавањем докумената.

Желим да завршим изражавањем своје захвалности за част која ми је указана да француским читаоцима претставим дело од тако велике вредности.

Ш. Сењобос