Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.22
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
Добродошао повод тим ратнички расположеним круговима да се Србији могне једном натурити борба дала је погибија Франца Фердинанда, аустро-угарскога наследника престола, и његове жене Софије Хоенберг. Он је у јуну год. 1914. дошао на велике војничке маневре, који су се вршили у Босни и Херцеговини, између Сарајева и Коњица. Ти маневри сматрани су као нека демонстрација према Србији, а тај се утисак нарочито повећао кад се дознало да ће свечани улазак престолонаследником у Сарајево бити баш на Видовдан. Стога су сви Срби били веома уздржани; мостарски Срби чланови градске општине нису чак хтели изићи ни на железничку станицу да поздраве престолонаследника. Омладини, у којој је иначе, како смо видели, све врило, и где су поједини чланови горели од жеље да учине неко велико дело, да заталасају целу средину, овај долазак је дао жељену прилику да се покажу. Што да понављају атентате на поједине безначајне поглаваре и комесаре, мислили су они, кад могу погодити много крупнија лица, она од којих зависи цела политика Монархије? Тако је међу омладинцима дошло до завере да се убије Франц Фердинанд. Завереници су били ове млади људи из Босне, њих десетак, који се о томе нису посаветовали ни са ким од старијих. Да су то учинили, они би сигурно чули како такав корак може имати грдно тешких последица, које би требало уштедети и Србији и српскоме народу у целини. Неки од тих завереника бавили су се једно време у Београду и имали су тамо, по њиховим признањима, извесних веза, али све са људима неодговорним и добрим делом неурачунљивим. Када се почело погдегде дошаптавати, сасвим неодређено, да се нешто спрема или да би се нешто могло догодити, српске власти су предузеле опсежне мере да спрече прелазак преко границе овима лицима без уредних исправа; али, неки су прешли кришом и пре те наредбе. Српски посланик у Бечу, у једном разговору са министром за Босну и Херцеговину, Билинским, дискретно је скренуо пажњу на могуће опасности; али, у томе надлежноме министарству одговорило се да је тај пут престолонаследников решен без споразума са босанским министром и да има чисто војнички карактер, па, према томе, и војничку надлежност. Завера је успела. Млади револуционари, међу којима је било ђака од петнаест-шеснаест година, чекали су на Видовдан распоређени дуж сарајевскога кеја, уз Миљацку. Први атентат, који је извршио, бацивши бомбу, типограф Недељко Чабриновић, није погодио престолонаследников аутомобил, него аутомобил његова ађутанта. Али, када се престолонаследник враћао из градске општине за нови Земаљски музеј, погодила су два револверска метка, која је испалио гимназист Гаврило Принцип, њега и, ненамерно, његову жену. Било је суђено да још један Видовдан постане датум историје; овај пут не само српске, него историје целога света.
За ту погибију оптужила је Аустрија без икаквих стварних доказа саму Србију и упутила јој је 10. јула ултиматум, који је намерно био састављен тако да га једна слободна држава не може примити без унижења и повреде својих суверених права. Овога пута је бечку владу не само подупирала, него је просто гурала у рат званична Немачка и сам цар, Вилхелм II. Цар Вилхелм је на једном службеном извештају својом руком написао: »Сад или никад!« Немачки посланик у Бечу, гроф Чиршки, говорио је да ће се изгубити сваки респект према Аустрији, ако она после овог не употреби крајње средство. Ни у Бечу ни у Берлину нису били потпуно свесни домашаја такве одлуке. Њихова је жеља била да се рат локализује на саму Србију и Аустро-Угарску; рачунали су са могућношћу да ће се Русија, ипак, заложити за Србију и, можда, ући у рат и повући за собом Француску; али, нису себи давали рачуна да рат може узети и крупније размере. У свакоме случају њима се рат чинио повољнијим сада него можда доцније: 1. стога што су њих две, Немачка и Аустро-Угарска, биле војнички потпуно спремне; 2. што се Русија још није била потпуно опоравила од јапанскога рата и револуције и припремила за нове борбе; и 3. што је Србија изморена и што између ње и Бугарске још зјапи свеж, недавно ископан, јаз. Са подмуклошћу, која одаје нечисте намере, Аустро-Угарска је све до краја крила своје планове. Шаљући на отсуство, после закључка да се спрема могућност рата, своја главна војна лица, министра војнога и шефа ђенералштаба, хтела је да обмане српску и европску јавност; а спремљени ултиматум није предала Србији док се претседник Француске Републике, Поенкаре, налазио у Русији, у посети код рускога цара, само да се не би одговорни француски и руски државници могли непосредно договорити о мерама које би се могле предузети у заштиту Србије. Аустриски ултиматум направио је у целој Европи лош утисак. Сер Едуард Греј, енглески државни секретар за спољне послове, изјавио је сам немачкоме посланику у Лондону: »Држава која би примила такве захтеве престала би да буде независна«. Ти тешки услови ултиматума били су: да аустриски чиновници воде истрагу на српскоме подручју и надзиру извршење извесних одлука; и да се отпусте српски чиновници и официри које Аустрија буде назначила. Србија је била вољна да прими све захтеве осим оних који су угрожавали њену независност, и дала је такав одговор бечкој влади. Видећи рат на помолу, српски престолонаследник Александар, који је замењивао болеснога краља Петра, обратио се за помоћ рускоме цару и талијанској краљици. Руски цар је на то саветовао Србији крајњу попустљивост, али је, у случају аустрискога напада, обећао и своју моћну заштиту.
У Русији се јасно видело да Аустрија хоће рат и да потпаљује целу Европу. То је изрично казао руски министар спољних послова Сазонов аустрискоме посланику, и ставио је и Аустрији и Немачкој до знања да Русија неће остати равнодушна према судбини Србије. У питању је била не само судбина Србије него престиж Русије на Балкану, пољуљан год. 1908./9. за време анексионе кризе, и њен утицај у решавању Источног питања. Енглеска и француска дипломатија, предвиђајући опасност Светскога рата, живо раде на томе да Аустрија мало ублажи своје захтеве, да прими српски одговор као основу за даље преговоре, да спор упути пред Међународни суд у Хагу, и да се сазове једна конференција сила; али, све то није имало никаква успеха. Енглеска је чак помишљала и на то да Аустрија узме Београд као неку врсту залоге. Али, Аустро-Угарска је хтела рат по сваку цену; 12. јула њен посланик изјављује да српски одговор не налази задовољавајућим и напушта то исто вече српску престоницу. Сам цар Вилхелм, прочитавши помирљиви и веома предусретљиви српски одговор, изјавио је: »После овога отпада сваки разлог за рат«; али, ипак није предузео ништа ни поводом тога одговора, ни на изричне позиве рускога цара, да задржи свога савезника, мада је било очигледно да се рат, ако почне, неће моћи ограничити на само балканско подручје. 15. јула год. 1914. објавила је Аустро-Угарска Србији рат. То је био почетак Светскога рата, највећега откако човечанство постоји и по броју зараћених држава, и по подручју на којем се водио, и по броју ратника који се пео на десетине милиона.
Да заштити Србију Русија је наредила делимичну мобилизацију својих корова на аустриској граници, на што је Немачка 19. јула одговорила ратном објавом Русији и потом Француској. Да би могла напасти Француску са незаштићене стране, Немачка је повредила неутралност Белгије, на чије се штовање, поред других сила, и она била обавезала, и изазвала је тиме 22. јула објаву рата Енглеске. Као савезник Енглеске ушао је у рат и Јапан. Са Србијом је одмах ушла у рат против Аустро-Угарске и Црна Гора. На страни Немачке, као њен савезник, нашла се од 31. октобра год. 1914. Турска. На руске позиве Бугарској, да уђе у савез против Беча и Берлина и да поправи свој положај и границе од прошле године, софиска влада је категорички одговарала да неће ни прстом макнути у корист Србије.
Против Србије кренуле су три аустриске армије: једна из Срема и Баната, друга из Посавине, трећа са Дрине. Врховни заповедник био је земаљски поглавар Босне и Херцеговине, ђенерал Оскар Потјорек. Аустриска војна снага против Србије износила је на 220.000 људи свеже, сјајно опремљене војске, састављене из чета сталнога кадра и прве резерве. Српска војска, међутим, равна аустриској по броју трула, била је прилично истрошена, нарочито је била веома оскудна у своој бојној опреми. Ипак је српска војска одмах на почетку рата, у крвавој Церској битци, од 2.—6. августа, под вођством ђенерала Степе Степановића, не само снажно одбила прву аустриску офанзиву посавске армије, него и целу њихову војску нагнала на повлачење. Осрамоћена поразом, аустро-мађарска војска се још ружније обележила нечовештвом и свирепим злочинима над голоруким становништвом Мачве и Подриња, над женама и децом. Морал српских трупа био је, међутим, сјајан; људи су осећали да су у питању највећа добра народа и отаџбине. Природно је стога што је после ове победе њихов глас одједном скочио и код пријатеља и код непријатеља. Дотад, Срби су тукли само две балканске војске, турску и бугарску; сада, премда заморени, они успевају да туку прворазредну армију једне велике силе са војничким традицијама од неколико векова.
На позив руске Врховне команде, да би се везало што више аустриске војске на јужноме бојишту, Срби су наскоро после те победе прешли у офанзиву, мада за њу нису имали ни довољно средстава ни свежег људскога материјала. Офанзива је 21. августа почела најпре према Босни, а три дана доцније и у Срему. Ова друга офанзива задржана је већ после осам дана, нешто због страдања једнога српскога пука при прелазу Саве на Чеврнтији, а нешто због снажне аустриске контраофанзиве преко Дрине, на фронту Рача-Љубовија, коју су изводиле две армије. Ова друга аустриска офанзива била је снажнија него прва и извођена са више искуства. Срби су под њеним ударцима морали да попуштају, нарочито стога што им је у најтежим борбама недостајало топовске муниције. Борбе су биле страшне. Гучево, Црни Врх, Чавчићи, Мачков Камен, Бобија, Мали Рожањ и друга места заливени су готово на сваком квадратном метру крвљу српском и аустриском; сваки корак напред плаћали су Аустријанци великим жртвама. И српски губици били су веома тешки. Стање код нас постајало је ове горе. »Трупе оперативне војске (извештава Врховна команда) трпе највећу оскудицу у оделу, обући, и логорској опреми ... Огроман број обвезника ратује у свом сељачком оделу које је дотрајало; често пута у самим гаћама и кошуљи... Има пукова који полубоси прелазе форсираним маршевима огромна отстојања и сасвим боси ступају у борбу«. Свесни своје физичке и материјалне надмоћности, а примећујући код Срба замор, Аустријанци живо настоје да их борбама, по дану и по ноћи, стално држе у приправности; да препадима онемогућују смене српских пукова и да прозебле и без зимских одела војнике задржавају на положајима у дугим јесењим ноћима, па да их, најпосле, сасвим клонуле, »кад ситуација сазре«, једнога дана новом офанзивом просто покосе.
Одлучнији притисак на српске положаје почели су Аустријанци од средине октобра, када им се чинило да се њихова предвиђања остварују. Српско повлачење хтели су да претворе у потпуно расуло. Ђенерал Потјорек издао је наредбу да се Срби гоне без престанка и да им се не да могућности за прибирање и одмор. У тој ситуацији Врховна команда именује ћенерала Живојина Мишића за заповедника прве и најугроженије армије. Ова је, повлачећи се испред непријатеља, дошла на Рудник и испред Милановца. На северу, после напуштања Београда, Срби су посели линију Варовница—Космај. У то критично време Србима пристиже нешто муниције. То, и борба на кућњем прагу Шумадије даје замореној војсци новог потстрека. Сам краљ Петар, да подигне дух у војске, улази у бојне редове. Људи потом прегоше на најтеже. Као што често бива, у часу највеће опасности развија се и највећа енергија. Српска контраофанзива почела је 20. новембра. Главни удар задала је непријатељу наша прва армија, која је грунула новом снагом. Аустриски фронт, на којем се вршило померање трупа за нове војничке циљеве, би пробијен и потпуно растројен. Њихова војска наже у панично бегство, немајући ни часа времена да се где спреми на нови отпор. Покушаји аустриске војске да од београдске стране удари Србима у бок, примећени су завремена и завршени су исто тако неуспехом. Ово је најсјајнија српска победа у Светском рату. Срби су заробили преко 100 топова и на 30.000 људи, и сву су земљу, до последње стопе, очистили од непријатеља.
После овога пораза Аустријанци више задуго нису смели да понове своје ударце против Србије. Било је стога извесних изгледа да ће се земља моћи опоравити и прикупити нове снаге. Али, тако не би суђено. Иза тих борби, када је добра трећина земље била прегажена, раскућена, и лишена услова за какав-такав сређенији живот, претрпана лешевима и рањеницима, изби у страховитој мери зараза пегавог тифуса, косећи подједнако и војску и грађане. Као што су жртве од колере у рату са Бугарима биле готово равне губицима у борби, тако је и сада био случај са пегавцем. Његове жртве пеле су се на хиљаде, и оне су знатно проредиле број већ и онако смањених српских оперативних јединица.
Година 1915. остаће најцрња у нашој историји. Тога пролећа здружене немачке и аустриске дивизије разбиле су Русе код Горлица и одбациле их, са тешким губицима, са Карпата чак до Припјата. Русија је сама преживљавала тешке дане и за нас је могла учинити мало или нимало. Енглеске и француске трупе водиле су безуспешне борбе са ј Турцима на Галипољу, хотећи да продру према Цариграду. Аустрија а нарочито Немачка хтеле су да добију непосредан додир с угроженим турским савезником. Сем тога Немци су се надали да ће преко турскога подручја моћи запретити Енглезима у Египту и Индији и присилити их на што брже склапање мира. Да се то постигне, морала е прегазити Србија.
Да би свој план могле извршити са више изгледа на успех, а са мање својих жртава, Немачка и Аустрија су ушле у преговоре са Бугарима, нудећи им не обилан плен у Србији, него стварно поделу Србије. За поделу је узимана у обзир не само Јужна Србија, за коју су Бугари одавно показивали велике прохтеве и где би им сада запао лавовски део, него чак и сва североисточна, све до Мораве. У својој мржњи на Србе Бугари су пристали на то, не увиђајући да тим раде двоструко против властитих ннтереса. У случају своје и германске победе они би као суседа добили једну моћну империјалистичку групацију, која би хтела да има несметан пролаз за Солун и Багдад и која би бугарску власт у Маћедонији трпела само дотле док би јој била покорна. Са друге стране, у случају победе Србије и њених савезника, излагала се опасности да изгуби и оно што је већ добила и имала. Заслепљена мржњом, Бугарска није пристала да за своју неутралност добије извесну отштету у Маћедонији, коју су јој, у име Србије, обећавали претставници великих савезничких држава и на коју је, најзад, пристала и сама Србија, него је хтела да уграби што више и да Србију не само ослаби већ уништи. Ради тога је, најпосле, у историски реткој неблагодарности, ступила чак и у редове непријатеља Русије, своје ослободитељке, којој је имала да захвали и за свој васкрс н за свој национални опстанак. Током год. 1914. Бугарска није ушла у акцију само стога што је општи положај на бојиштима био несигуран, и што су Руси снажно држали Аустрију за гушу. Сем тога, одмах на почетку рата год. 1914., централне силе, Немачка и Аустро-Угарска, нису још биле доспеле да утичу на Грке, односно на присталице њихова краља Константина, да случај бугарскога напада на Србију не сматрају као повреду Букурешкога мира, као што се то према савезном уговору између Србије и Грчке морало тумачити. После рускога пораза у Галицији и немачкога успешнога утицања у Атини Бугари су изменили своје држање и, верујући тврдо у победу централних сила, прешли су потпуно на њихову страну. Заплашена руским поразом, Румунија је остала неутрална, а грчки двор је погазио савезни уговор са Србијом. Србија се тако у јесен год. 1915. нашла потпуно сама, са једином Црном Гором као правим другом, изложена добро приправљеном, комбинованом нападу трију држава Немачке, Аустрије и Бугарске. Утицај Италије, која је отказала Тројни савез и 10. маја год. 1915. огласила рат Аустрији, није се готово ништа осећао на балканском бојишту; њена војска била је као прикована на Сочи и није продирала ни у једном правцу са успехом. За главног заповедника непријатељске савезничке војске против Србије би одређен ђенерал Макензен, онај исти који је у пролеће год. 1915. водио победничку немачко-аустриску офанзиву против Русије. Српска војна снага није била довољна да прими борбу на целој линији Дрине, Дунава, Тимока, Брегалнице и Струме, на неколике стотине километара; њена ратом и болешћу скоро преполовљена војска једва је дотицала да у великим размацима поседне границу. Српској влади није успело убедити савезничку дипломатију да је неопходно потребно силом спречити бугарску мобилизацију; ова се све до последњег часа надала, заваравана бугарским изјавама, да се Бугари ипак неће решити на нападе. Осећајући после добар део своје одговорности што је Србија запала у очајан положај, њени савезници су покушали да из Солуна, где су били почели организовати нову војну базу, дотуре нешто помоћи Србима; али, та помоћ била је тако мала да се на бојном пољу готово није ни примећивала, нити се смела кретати много даље на север од Ђевђелије.
Немачко-аустриска офанзива почела је 22. септембра год. 1915., а у исто време објавила је и Бугарска рат Србији. Овога пута напад није вршен, као код прошле две офанзиве, са дринске, него са савске и дунавске линије. Хтело се да се у Србију продре њезином најважнијом саобраћајном линијом, кроз широку и богату моравску долину. Ту је било и најлакше ухватити везе са Бугарима, чија је једна армија оперисала у северној, док су им друге биле упућене у Јужну Србију, да пресеку све везе Србима са Солуном и новом савезничком базом на тој страни. Један знатан део аустриске војске нападао је са Дрине, од Вишеграда. Укупна снага српских непријатеља ценила се на 350.000 људи; она је располагала и силним техничким средствима. Нарочито је била надмоћна тешка немачка артиљерија. Отпор Срба био је у почетку снажан; особито је јуначки брањен Београд не само с околних положаја, него и у самим улицама. Немачки извештаји са језивошћу описују борбе на ади Циганлији и признају, са штовањем, пожртвовање и јунаштво одбране. Али, толикој сили није се могло одолети. Почело је наскоро повлачење, које је постајало све хитније откако су Бугари ушли у акцију, нарочито на југу, иза леђа. После месец дана борбе, од 23. до 26. октобра, непријатељи су већ заузели Крушевац, Краљево и Ниш.
Српска Врховна команда носила се мишљу да се на Косову прибере целокупна српска војска и да ту, на легендарноме бојишту Кнеза Честитога, прими одлучну борбу, после које би се или некако одржали или повољније пробили према Солуну. Сви су врло добро осећали од колике би моралне снаге за трупе био такав подвиг. Али, многи су га се, и то са разлогом, и прибојавали. Та борба била би, несумњиво, силна; умирало би се, доиста, као у народној песми, и пас би пасу причао једну величанствену херојску епопеју. Али, непријатељ би ипак победио. Био је јачи, несравњено јачи, и, поред свих напора, одморнији и са бољим оружјем. Место те погибије или срамне предаје, која би могла наступити после пораза, мислило се, боље је да Срби спасу своју војску, о чијој вредности није било сумње. Ако спасу војску, макар и у туђини, Срби ће ипак значити нешто и, кад устреба, моћи ће опет ступити у акцију; без војске, они ће бити бродоломници, група молилаца, коју ће сви жалити, али о којој ће се, по сили прилика, водити рачуна само узгред. Ово реалније схватање је и превладало, и Врховна команда се решила на повлачење преко Албаније и Црне Горе. Тим пре што је претила опасност да јачи непријатељ не обухвати српску војску и не нагна је на капитулацију, пошто су Бугари били дубоко продрли у Јужну Србију и узели не само Велес и Прилеп него и Скопље.
Почетком новембра почело је повлачење остатака српске војске кроз снегом покривене планине и низ врлетне козје путеве. Албаније и Црне Горе. Војску је пратио велик број избеглица, мушких и женских, тешких страдалника. Били су болни призори кад је војни материјал, да не дође непријатељу у руке, био бацан у набујали Дрим или ложен на ватру. Људи су осећали да се са тим бацају последња оружја отаџбине и да се и она исто тако крха и ломи под ударцима непријатеља. Драга, крвљу натопљена Србија остајала је, да патнички проводи дане под непријатељском кнутом. Тај тако тешки час хтела је да искористи Италија за једну врсту политичке уцене Србије. Србија је имала да пристане на њене планове у погледу јадранске обале коју је она претежно тражила за себе, или да, окрхана и измрцварена, буде препуштена својој судбини. Чак према самоме краљу Петру, који је, тешко болестан, са своја класична четири вола превалио напоран пут кроз Албанију, поступало се без дужних обзира. Њега су Талијани присилили да напусти Валону у року који су они одређивали. Отезали су и са одашиљањем лађа за прихватање српских избеглица. Тек на енергично посредовање цара Николе, непоколебивога пријатеља Срба, убрзана је акција спасавања, и стигле су у већем броју француске и талијанске лађе за превоз и храна за тешко измучене и изгладнеле страдалнике преко Албаније.
Иза Србије није се могла одржати ни Црна Гора. Њена једна војска борила се храбро на Мојковцу и штитила је, колико је могла, српско отступање, али су зато, мимо свако очекивање, брзо подлегла одељења која су бранила Ловћен, толико слављени и опевани символ црногорске слободе. Црногорци су више него осетљиви кад се помене та чињеница, која није у јуначкој традицији њихове прошлости, и наводе у одбрану оскудицу муниције и опреме и пометен дух у залеђини. Али, ипак се не може лако схватити како је Ловћен, силна природна тврђава, онако брзо упуштен и како није ни покушано да се на њему пружи озбиљнији отпор. Синови краља Николе имали су извеснога додира са непријатељем, — сам престолонаследник Данило, немачки зет, одавно није крио својих симпатија за централне силе, — и ја мислим да у том треба тражити у првом реду кључ за објашњење. Црногорска влада, да би спасла земљу, понудила је Аустрији сепаратан мир, али јој је ова ставила тако понижавајуће услове (црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорскога подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве) да би и при евентуалном таквом миру Црна Гора уствари постала аустриска покрајина исто онако као и да је покорена. Сам цар Франц Јосиф тражио је да се Црној Гори очува само »привидни суверенитет«. Краљ Никола је, у последњи час, оставио Црну Гору не потписавши те услове, али је у земљи остао, да их изврши, његов син, тешко болесни кнез Мирко.
Остаци српске војске, у свему око 120.000 људи, били су крајем јануара са албанскога и црногорскога приморја пребачени на острво Крф. Ту су, помагани од савезника, извршили потребну реорганизацију, и већ год. 1916. били су способни за нова дела. Солунски фронт, који се неким савезницима после српскога слома чинио излишним, одржан је по живом настојању српске владе и на заузимање извесних француских војних и политичких лица. Нарочито се залагао за њ министар Аристид Бриан. Сам српски престолонаследник и регент Александар ишао је у Енглеску, Француску и Италију, да непосредно делује на тамошње кругове за одржавање тога фронта. Док је тога фронта, било је и наде да ће почети и непосредна акција за спас Србије; са тим фронтом, на домаку отаџбине, биле су и везе са њом ближе и непосредније. Али, да би се тај фронт одржао, Србија је морала принети нову жртву и упутити на њ и последње остатке своје војске.
Током год. 1915. и 1916. била се развила жива агитација мећу југословенским исељеницима, нарочито у Америци, да као добровољци попуне проређене србијанске пукове. Одзив је био врло леп, нарочито међу Херцеговцима и Личанима. У исто време јавио се покрет и међу југословенским заробљеницима у Русији, да и они, раније силом натерани у аустриоку војску, сада понуде услуге своме народу. Руски цар одобрио је рад на организовању југословенских војних јединица и наредио је да се опрема тих добровољачких одреда врши из руских средстава. У лето већ је била образована цела једна дивизија. Она је 13. јуна год. 1916. бројала 451 официра и 14.412 војника. Када је, најзад, августа год. 1916., и Румунија објавила рат централним силама, та југословенска дивизија била је упућена у Добруџу. 24. августа ушле су извесне чете те дивизије, која је нарасла на 18.510 људи, у борбу са Бугарима, код Добрича. У страшним борбама југословенски добровољци изгубили су 760 мртвих и 6250 рањених људи. После руске револуције известан део тих добровољаца кренуо је далеким и заобилазним путевима на солунски фронт и учествовао је у борбама од год. 1918. Број тих из Русије пребачених добровољаца износио је 12.694. Остали наши људи из заробљеничких редова расули су се у вртлогу револуције, која је избила у Русији год. 1917., и после са муком, преко Сибирије, налазили пут за отаџбину.
Пре него је Румунија отпочела рат, покушали су Бугари са својим немачким савезницима да пробију српске редове на солунскоме фронту, код Кеналиа, верујући свакако да ће са њима изићи лако накрај, као што је било местимично при растројству, у јесен год. 1915. Њихова офанзива, која је почела 4. августа, завршила се, међутим, брзо, без знатнијег успеха; напротив, изазвала је наскоро потом српско-француску контраофанзиву, којој је био циљ да потисне нападаче и да веже већи број непријатељске војске, како би Румуни могли добити више маха. У овој контраофанзиви обновљена српска војска показала је своју стару предност нарочито у ужасно крвавим борбама за предобијање високога Кајмакчалана, чији врх има 2.525 метара. Уз њих су са истом храброшћу срљали у ватрено крштење и нови батаљони добровољаца. Борбе су биле непоштедне и дуге; а трајале су од 12. до 30. септембра. Као главни успех ове офанзиве било је освајање Битоља, 6. новембра, и ослобођење првог дела српске отаџбине.
У поробљеној отаџбини вести о овом успеху српске војске нису остале без одзива. Тим више што је непријатељски притисак био неподношљив. Бугарска азијатска нечовештва била су невероватна, нарочито према народној интелигенцији, свештеницима и учитељима, које су систематски убијали. Аустријанци су са свога подручја Србије масама одводили људе у интернацију, где су, исто тако у масама, пропадали од глади и болести. Употребљаван је, поред тога средства, и онај још свирепији, са вешањем, пребијањем, силовањима. У народу је стога врило, и на прве вести о српским успесима око Битоља јавила се жеља да се и у северној Србији почну обрачунавања са непријатељем. Непосредан повод за устанак дало је регрутовање наших људи у Србији за бугарску војску. У фебруару год. 1917. избија устанак у топличкоме крају, који предводе Коста Пећанац, Коста Војновић и Раде Влаховић; први међу њима стигао је аеропланом са солунскога фронта у свој крај. Устаници су, без војвода, јуришем освојили Куршумлију и Прокупље. Устанак је брзо захватио целу Топлицу и Крушевачку жупу, али се није могао одржати, јер су против њега кренуте моћне снаге. Он је проузроковао око 15.000 нових жртава, људи, жена, деце, које су принесене сасвим бескорисно. И у Црној Гори био је кренуо четничку акцију ђенерал Р. Вешовић, али ни тамо, у црногорским врлетима, није успео да са њом издржи докраја.
Ослободивши се Русије, у којој је од год. 1917. беснела револуција, централне силе беху напрегле сву своју снагу, исцрпену иначе већ дотле до највеће мере, да на западном фронту сломију Французе и Енглезе пре него уђе у акцију војска Северне Америке, која је, изазвана безобзирним немачким подморничким ратом, ушла у ред њихових непријатеља. Три велике немачке офанзиве, извођене, од марта до јула год. 1918., с огромоном снагом, биле су заустављене; а од јула почела је дуго спремана контраофанзива савезника. Немачка гвоздена линија почела је да попушта; њихове дивизије уступају, клону, почињу да се буне; напушта се један по један положај. Са том офанзивом на западу спремала се постепено и савезничка офанзива на солунском фронту. Врховну команду над целом савезничком војском имао је ту француски ђенерал Франше д'Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра, већ прослављени војвода Живојин Мишић. Од 26 савезничких на томе фронту било је 6 прибраних српских дивизија.
Ујутро 1. септембра год. 1918. почела је савезничка офанзива на линији Соко—Добро Поље—Ветерник са страховитом ватром из 580 топова, а дан потом, пошто је артиљерија прокрчила пут, кренула је на јуриш српска и француска пешадија. Њеном снажном налету Бугари нису могли да одоле; њихов фронт би пробијен и после четири дана огорчене борбе њихова војска расута и разбијена. »Благодарећи муњевитој брзини ових операција пораз бугарски код Доброга Поља претворио се у слом«, казује један француски војни стручњак и учесник у борбама. Већ 13. септембра појавио се пред енглеским фронтом први бугарски парламентар, са белом заставом, тражећи примирје од два дана, а два дана доцније шаље Бугарска своје изасланство у Солун, да моли мир. Бугари су спочетка понудили ђенералу Епереу да пређу на њихову страну, као савезници. »Никако (гласио је енергични ђенералов одговор), ви сте побеђени и подносите закон победиочев.« После тога, они су повили главу и капитулирали потпуно, а њихов владар, један од најглавнијих криваца за овакве односе између Срба и Бугара и за обадва последња рата, Фердинанд Кобург, 21. септембра одрекао се престола и напустио је Бугарску.
Слом Бугарске био је последњи удар. за расуло централних сила. У већ сасвим исцрпеној Аустрији, где су наследник Франца Јосифа († 8. новембра год. 1916.), цар Карло, и нарочито његова жена царица Зита из породице Бурбон-Парма, тражили на више страна и преко разних лица неки начин да дођу у додир са савезницима и спасу своје подручје, катастрофа Бугарске изазвала је праву панику. Опште уверење било је да се ствари за њих више не могу окренути на боље и да треба спасавати што се може. Тада се почело говорити: бољи је и крај са страхотама, него страхоте без краја. У Немачкој, сутрадан по бугарској капитулацији, смењен је државни канцелар, а сам Хинденбург, шеф ђенералштаба, оправдавао је бугарским сломом потребу да се час пре почну преговори о миру. Немци су узалуд покушавали да хитним појачањима из Русије и Румуније, зауставе напредовање савезника са југа. Њихова снага није више била стара, ни морал трупа исти као пре. Пред Нишем 47 немачких батаљона, на утврђеним положајима, није могло да заустави 27 српских! После Ниша савезници су одбацили непријатеља и код Параћина и Крушевца, и онда, без већих запрека, 19. октобра ушли у Београд. Србија је била ослобођена, а непријатељ, скрхан и утучен, клецао је кроз војвођанску долину, не успевши да се одржи ни на старој историској линији Саве и Дунава.