Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.22
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
Dobrodošao povod tim ratnički raspoloženim krugovima da se Srbiji mogne jednom naturiti borba dala je pogibija Franca Ferdinanda, austro-ugarskoga naslednika prestola, i njegove žene Sofije Hoenberg. On je u junu god. 1914. došao na velike vojničke manevre, koji su se vršili u Bosni i Hercegovini, između Sarajeva i Konjica. Ti manevri smatrani su kao neka demonstracija prema Srbiji, a taj se utisak naročito povećao kad se doznalo da će svečani ulazak prestolonaslednikom u Sarajevo biti baš na Vidovdan. Stoga su svi Srbi bili veoma uzdržani; mostarski Srbi članovi gradske opštine nisu čak hteli izići ni na železničku stanicu da pozdrave prestolonaslednika. Omladini, u kojoj je inače, kako smo videli, sve vrilo, i gde su pojedini članovi goreli od želje da učine neko veliko delo, da zatalasaju celu sredinu, ovaj dolazak je dao željenu priliku da se pokažu. Što da ponavljaju atentate na pojedine beznačajne poglavare i komesare, mislili su oni, kad mogu pogoditi mnogo krupnija lica, ona od kojih zavisi cela politika Monarhije? Tako je među omladincima došlo do zavere da se ubije Franc Ferdinand. Zaverenici su bili ove mladi ljudi iz Bosne, njih desetak, koji se o tome nisu posavetovali ni sa kim od starijih. Da su to učinili, oni bi sigurno čuli kako takav korak može imati grdno teških posledica, koje bi trebalo uštedeti i Srbiji i srpskome narodu u celini. Neki od tih zaverenika bavili su se jedno vreme u Beogradu i imali su tamo, po njihovim priznanjima, izvesnih veza, ali sve sa ljudima neodgovornim i dobrim delom neuračunljivim. Kada se počelo pogdegde došaptavati, sasvim neodređeno, da se nešto sprema ili da bi se nešto moglo dogoditi, srpske vlasti su preduzele opsežne mere da spreče prelazak preko granice ovima licima bez urednih isprava; ali, neki su prešli krišom i pre te naredbe. Srpski poslanik u Beču, u jednom razgovoru sa ministrom za Bosnu i Hercegovinu, Bilinskim, diskretno je skrenuo pažnju na moguće opasnosti; ali, u tome nadležnome ministarstvu odgovorilo se da je taj put prestolonaslednikov rešen bez sporazuma sa bosanskim ministrom i da ima čisto vojnički karakter, pa, prema tome, i vojničku nadležnost. Zavera je uspela. Mladi revolucionari, među kojima je bilo đaka od petnaest-šesnaest godina, čekali su na Vidovdan raspoređeni duž sarajevskoga keja, uz Miljacku. Prvi atentat, koji je izvršio, bacivši bombu, tipograf Nedeljko Čabrinović, nije pogodio prestolonaslednikov automobil, nego automobil njegova ađutanta. Ali, kada se prestolonaslednik vraćao iz gradske opštine za novi Zemaljski muzej, pogodila su dva revolverska metka, koja je ispalio gimnazist Gavrilo Princip, njega i, nenamerno, njegovu ženu. Bilo je suđeno da još jedan Vidovdan postane datum istorije; ovaj put ne samo srpske, nego istorije celoga sveta.
Za tu pogibiju optužila je Austrija bez ikakvih stvarnih dokaza samu Srbiju i uputila joj je 10. jula ultimatum, koji je namerno bio sastavljen tako da ga jedna slobodna država ne može primiti bez uniženja i povrede svojih suverenih prava. Ovoga puta je bečku vladu ne samo podupirala, nego je prosto gurala u rat zvanična Nemačka i sam car, Vilhelm II. Car Vilhelm je na jednom službenom izveštaju svojom rukom napisao: »Sad ili nikad!« Nemački poslanik u Beču, grof Čirški, govorio je da će se izgubiti svaki respekt prema Austriji, ako ona posle ovog ne upotrebi krajnje sredstvo. Ni u Beču ni u Berlinu nisu bili potpuno svesni domašaja takve odluke. Njihova je želja bila da se rat lokalizuje na samu Srbiju i Austro-Ugarsku; računali su sa mogućnošću da će se Rusija, ipak, založiti za Srbiju i, možda, ući u rat i povući za sobom Francusku; ali, nisu sebi davali računa da rat može uzeti i krupnije razmere. U svakome slučaju njima se rat činio povoljnijim sada nego možda docnije: 1. stoga što su njih dve, Nemačka i Austro-Ugarska, bile vojnički potpuno spremne; 2. što se Rusija još nije bila potpuno oporavila od japanskoga rata i revolucije i pripremila za nove borbe; i 3. što je Srbija izmorena i što između nje i Bugarske još zjapi svež, nedavno iskopan, jaz. Sa podmuklošću, koja odaje nečiste namere, Austro-Ugarska je sve do kraja krila svoje planove. Šaljući na otsustvo, posle zaključka da se sprema mogućnost rata, svoja glavna vojna lica, ministra vojnoga i šefa đeneralštaba, htela je da obmane srpsku i evropsku javnost; a spremljeni ultimatum nije predala Srbiji dok se pretsednik Francuske Republike, Poenkare, nalazio u Rusiji, u poseti kod ruskoga cara, samo da se ne bi odgovorni francuski i ruski državnici mogli neposredno dogovoriti o merama koje bi se mogle preduzeti u zaštitu Srbije. Austriski ultimatum napravio je u celoj Evropi loš utisak. Ser Eduard Grej, engleski državni sekretar za spoljne poslove, izjavio je sam nemačkome poslaniku u Londonu: »Država koja bi primila takve zahteve prestala bi da bude nezavisna«. Ti teški uslovi ultimatuma bili su: da austriski činovnici vode istragu na srpskome području i nadziru izvršenje izvesnih odluka; i da se otpuste srpski činovnici i oficiri koje Austrija bude naznačila. Srbija je bila voljna da primi sve zahteve osim onih koji su ugrožavali njenu nezavisnost, i dala je takav odgovor bečkoj vladi. Videći rat na pomolu, srpski prestolonaslednik Aleksandar, koji je zamenjivao bolesnoga kralja Petra, obratio se za pomoć ruskome caru i talijanskoj kraljici. Ruski car je na to savetovao Srbiji krajnju popustljivost, ali je, u slučaju austriskoga napada, obećao i svoju moćnu zaštitu.
U Rusiji se jasno videlo da Austrija hoće rat i da potpaljuje celu Evropu. To je izrično kazao ruski ministar spoljnih poslova Sazonov austriskome poslaniku, i stavio je i Austriji i Nemačkoj do znanja da Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije. U pitanju je bila ne samo sudbina Srbije nego prestiž Rusije na Balkanu, poljuljan god. 1908./9. za vreme aneksione krize, i njen uticaj u rešavanju Istočnog pitanja. Engleska i francuska diplomatija, predviđajući opasnost Svetskoga rata, živo rade na tome da Austrija malo ublaži svoje zahteve, da primi srpski odgovor kao osnovu za dalje pregovore, da spor uputi pred Međunarodni sud u Hagu, i da se sazove jedna konferencija sila; ali, sve to nije imalo nikakva uspeha. Engleska je čak pomišljala i na to da Austrija uzme Beograd kao neku vrstu zaloge. Ali, Austro-Ugarska je htela rat po svaku cenu; 12. jula njen poslanik izjavljuje da srpski odgovor ne nalazi zadovoljavajućim i napušta to isto veče srpsku prestonicu. Sam car Vilhelm, pročitavši pomirljivi i veoma predusretljivi srpski odgovor, izjavio je: »Posle ovoga otpada svaki razlog za rat«; ali, ipak nije preduzeo ništa ni povodom toga odgovora, ni na izrične pozive ruskoga cara, da zadrži svoga saveznika, mada je bilo očigledno da se rat, ako počne, neće moći ograničiti na samo balkansko područje. 15. jula god. 1914. objavila je Austro-Ugarska Srbiji rat. To je bio početak Svetskoga rata, najvećega otkako čovečanstvo postoji i po broju zaraćenih država, i po području na kojem se vodio, i po broju ratnika koji se peo na desetine miliona.
Da zaštiti Srbiju Rusija je naredila delimičnu mobilizaciju svojih korova na austriskoj granici, na što je Nemačka 19. jula odgovorila ratnom objavom Rusiji i potom Francuskoj. Da bi mogla napasti Francusku sa nezaštićene strane, Nemačka je povredila neutralnost Belgije, na čije se štovanje, pored drugih sila, i ona bila obavezala, i izazvala je time 22. jula objavu rata Engleske. Kao saveznik Engleske ušao je u rat i Japan. Sa Srbijom je odmah ušla u rat protiv Austro-Ugarske i Crna Gora. Na strani Nemačke, kao njen saveznik, našla se od 31. oktobra god. 1914. Turska. Na ruske pozive Bugarskoj, da uđe u savez protiv Beča i Berlina i da popravi svoj položaj i granice od prošle godine, sofiska vlada je kategorički odgovarala da neće ni prstom maknuti u korist Srbije.
Protiv Srbije krenule su tri austriske armije: jedna iz Srema i Banata, druga iz Posavine, treća sa Drine. Vrhovni zapovednik bio je zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine, đeneral Oskar Potjorek. Austriska vojna snaga protiv Srbije iznosila je na 220.000 ljudi sveže, sjajno opremljene vojske, sastavljene iz četa stalnoga kadra i prve rezerve. Srpska vojska, međutim, ravna austriskoj po broju trula, bila je prilično istrošena, naročito je bila veoma oskudna u svooj bojnoj opremi. Ipak je srpska vojska odmah na početku rata, u krvavoj Cerskoj bitci, od 2.—6. avgusta, pod vođstvom đenerala Stepe Stepanovića, ne samo snažno odbila prvu austrisku ofanzivu posavske armije, nego i celu njihovu vojsku nagnala na povlačenje. Osramoćena porazom, austro-mađarska vojska se još ružnije obeležila nečoveštvom i svirepim zločinima nad golorukim stanovništvom Mačve i Podrinja, nad ženama i decom. Moral srpskih trupa bio je, međutim, sjajan; ljudi su osećali da su u pitanju najveća dobra naroda i otadžbine. Prirodno je stoga što je posle ove pobede njihov glas odjednom skočio i kod prijatelja i kod neprijatelja. Dotad, Srbi su tukli samo dve balkanske vojske, tursku i bugarsku; sada, premda zamoreni, oni uspevaju da tuku prvorazrednu armiju jedne velike sile sa vojničkim tradicijama od nekoliko vekova.
Na poziv ruske Vrhovne komande, da bi se vezalo što više austriske vojske na južnome bojištu, Srbi su naskoro posle te pobede prešli u ofanzivu, mada za nju nisu imali ni dovoljno sredstava ni svežeg ljudskoga materijala. Ofanziva je 21. avgusta počela najpre prema Bosni, a tri dana docnije i u Sremu. Ova druga ofanziva zadržana je već posle osam dana, nešto zbog stradanja jednoga srpskoga puka pri prelazu Save na Čevrntiji, a nešto zbog snažne austriske kontraofanzive preko Drine, na frontu Rača-Ljubovija, koju su izvodile dve armije. Ova druga austriska ofanziva bila je snažnija nego prva i izvođena sa više iskustva. Srbi su pod njenim udarcima morali da popuštaju, naročito stoga što im je u najtežim borbama nedostajalo topovske municije. Borbe su bile strašne. Gučevo, Crni Vrh, Čavčići, Mačkov Kamen, Bobija, Mali Rožanj i druga mesta zaliveni su gotovo na svakom kvadratnom metru krvlju srpskom i austriskom; svaki korak napred plaćali su Austrijanci velikim žrtvama. I srpski gubici bili su veoma teški. Stanje kod nas postajalo je ove gore. »Trupe operativne vojske (izveštava Vrhovna komanda) trpe najveću oskudicu u odelu, obući, i logorskoj opremi ... Ogroman broj obveznika ratuje u svom seljačkom odelu koje je dotrajalo; često puta u samim gaćama i košulji... Ima pukova koji polubosi prelaze forsiranim marševima ogromna otstojanja i sasvim bosi stupaju u borbu«. Svesni svoje fizičke i materijalne nadmoćnosti, a primećujući kod Srba zamor, Austrijanci živo nastoje da ih borbama, po danu i po noći, stalno drže u pripravnosti; da prepadima onemogućuju smene srpskih pukova i da prozeble i bez zimskih odela vojnike zadržavaju na položajima u dugim jesenjim noćima, pa da ih, najposle, sasvim klonule, »kad situacija sazre«, jednoga dana novom ofanzivom prosto pokose.
Odlučniji pritisak na srpske položaje počeli su Austrijanci od sredine oktobra, kada im se činilo da se njihova predviđanja ostvaruju. Srpsko povlačenje hteli su da pretvore u potpuno rasulo. Đeneral Potjorek izdao je naredbu da se Srbi gone bez prestanka i da im se ne da mogućnosti za pribiranje i odmor. U toj situaciji Vrhovna komanda imenuje ćenerala Živojina Mišića za zapovednika prve i najugroženije armije. Ova je, povlačeći se ispred neprijatelja, došla na Rudnik i ispred Milanovca. Na severu, posle napuštanja Beograda, Srbi su poseli liniju Varovnica—Kosmaj. U to kritično vreme Srbima pristiže nešto municije. To, i borba na kućnjem pragu Šumadije daje zamorenoj vojsci novog potstreka. Sam kralj Petar, da podigne duh u vojske, ulazi u bojne redove. Ljudi potom pregoše na najteže. Kao što često biva, u času najveće opasnosti razvija se i najveća energija. Srpska kontraofanziva počela je 20. novembra. Glavni udar zadala je neprijatelju naša prva armija, koja je grunula novom snagom. Austriski front, na kojem se vršilo pomeranje trupa za nove vojničke ciljeve, bi probijen i potpuno rastrojen. Njihova vojska naže u panično begstvo, nemajući ni časa vremena da se gde spremi na novi otpor. Pokušaji austriske vojske da od beogradske strane udari Srbima u bok, primećeni su zavremena i završeni su isto tako neuspehom. Ovo je najsjajnija srpska pobeda u Svetskom ratu. Srbi su zarobili preko 100 topova i na 30.000 ljudi, i svu su zemlju, do poslednje stope, očistili od neprijatelja.
Posle ovoga poraza Austrijanci više zadugo nisu smeli da ponove svoje udarce protiv Srbije. Bilo je stoga izvesnih izgleda da će se zemlja moći oporaviti i prikupiti nove snage. Ali, tako ne bi suđeno. Iza tih borbi, kada je dobra trećina zemlje bila pregažena, raskućena, i lišena uslova za kakav-takav sređeniji život, pretrpana leševima i ranjenicima, izbi u strahovitoj meri zaraza pegavog tifusa, koseći podjednako i vojsku i građane. Kao što su žrtve od kolere u ratu sa Bugarima bile gotovo ravne gubicima u borbi, tako je i sada bio slučaj sa pegavcem. Njegove žrtve pele su se na hiljade, i one su znatno proredile broj već i onako smanjenih srpskih operativnih jedinica.
Godina 1915. ostaće najcrnja u našoj istoriji. Toga proleća združene nemačke i austriske divizije razbile su Ruse kod Gorlica i odbacile ih, sa teškim gubicima, sa Karpata čak do Pripjata. Rusija je sama preživljavala teške dane i za nas je mogla učiniti malo ili nimalo. Engleske i francuske trupe vodile su bezuspešne borbe sa j Turcima na Galipolju, hoteći da prodru prema Carigradu. Austrija a naročito Nemačka htele su da dobiju neposredan dodir s ugroženim turskim saveznikom. Sem toga Nemci su se nadali da će preko turskoga područja moći zapretiti Englezima u Egiptu i Indiji i prisiliti ih na što brže sklapanje mira. Da se to postigne, morala e pregaziti Srbija.
Da bi svoj plan mogle izvršiti sa više izgleda na uspeh, a sa manje svojih žrtava, Nemačka i Austrija su ušle u pregovore sa Bugarima, nudeći im ne obilan plen u Srbiji, nego stvarno podelu Srbije. Za podelu je uzimana u obzir ne samo Južna Srbija, za koju su Bugari odavno pokazivali velike prohteve i gde bi im sada zapao lavovski deo, nego čak i sva severoistočna, sve do Morave. U svojoj mržnji na Srbe Bugari su pristali na to, ne uviđajući da tim rade dvostruko protiv vlastitih nnteresa. U slučaju svoje i germanske pobede oni bi kao suseda dobili jednu moćnu imperijalističku grupaciju, koja bi htela da ima nesmetan prolaz za Solun i Bagdad i koja bi bugarsku vlast u Maćedoniji trpela samo dotle dok bi joj bila pokorna. Sa druge strane, u slučaju pobede Srbije i njenih saveznika, izlagala se opasnosti da izgubi i ono što je već dobila i imala. Zaslepljena mržnjom, Bugarska nije pristala da za svoju neutralnost dobije izvesnu otštetu u Maćedoniji, koju su joj, u ime Srbije, obećavali pretstavnici velikih savezničkih država i na koju je, najzad, pristala i sama Srbija, nego je htela da ugrabi što više i da Srbiju ne samo oslabi već uništi. Radi toga je, najposle, u istoriski retkoj neblagodarnosti, stupila čak i u redove neprijatelja Rusije, svoje osloboditeljke, kojoj je imala da zahvali i za svoj vaskrs n za svoj nacionalni opstanak. Tokom god. 1914. Bugarska nije ušla u akciju samo stoga što je opšti položaj na bojištima bio nesiguran, i što su Rusi snažno držali Austriju za gušu. Sem toga, odmah na početku rata god. 1914., centralne sile, Nemačka i Austro-Ugarska, nisu još bile dospele da utiču na Grke, odnosno na pristalice njihova kralja Konstantina, da slučaj bugarskoga napada na Srbiju ne smatraju kao povredu Bukureškoga mira, kao što se to prema saveznom ugovoru između Srbije i Grčke moralo tumačiti. Posle ruskoga poraza u Galiciji i nemačkoga uspešnoga uticanja u Atini Bugari su izmenili svoje držanje i, verujući tvrdo u pobedu centralnih sila, prešli su potpuno na njihovu stranu. Zaplašena ruskim porazom, Rumunija je ostala neutralna, a grčki dvor je pogazio savezni ugovor sa Srbijom. Srbija se tako u jesen god. 1915. našla potpuno sama, sa jedinom Crnom Gorom kao pravim drugom, izložena dobro pripravljenom, kombinovanom napadu triju država Nemačke, Austrije i Bugarske. Uticaj Italije, koja je otkazala Trojni savez i 10. maja god. 1915. oglasila rat Austriji, nije se gotovo ništa osećao na balkanskom bojištu; njena vojska bila je kao prikovana na Soči i nije prodirala ni u jednom pravcu sa uspehom. Za glavnog zapovednika neprijateljske savezničke vojske protiv Srbije bi određen đeneral Makenzen, onaj isti koji je u proleće god. 1915. vodio pobedničku nemačko-austrisku ofanzivu protiv Rusije. Srpska vojna snaga nije bila dovoljna da primi borbu na celoj liniji Drine, Dunava, Timoka, Bregalnice i Strume, na nekolike stotine kilometara; njena ratom i bolešću skoro prepolovljena vojska jedva je doticala da u velikim razmacima posedne granicu. Srpskoj vladi nije uspelo ubediti savezničku diplomatiju da je neophodno potrebno silom sprečiti bugarsku mobilizaciju; ova se sve do poslednjeg časa nadala, zavaravana bugarskim izjavama, da se Bugari ipak neće rešiti na napade. Osećajući posle dobar deo svoje odgovornosti što je Srbija zapala u očajan položaj, njeni saveznici su pokušali da iz Soluna, gde su bili počeli organizovati novu vojnu bazu, doture nešto pomoći Srbima; ali, ta pomoć bila je tako mala da se na bojnom polju gotovo nije ni primećivala, niti se smela kretati mnogo dalje na sever od Đevđelije.
Nemačko-austriska ofanziva počela je 22. septembra god. 1915., a u isto vreme objavila je i Bugarska rat Srbiji. Ovoga puta napad nije vršen, kao kod prošle dve ofanzive, sa drinske, nego sa savske i dunavske linije. Htelo se da se u Srbiju prodre njezinom najvažnijom saobraćajnom linijom, kroz široku i bogatu moravsku dolinu. Tu je bilo i najlakše uhvatiti veze sa Bugarima, čija je jedna armija operisala u severnoj, dok su im druge bile upućene u Južnu Srbiju, da preseku sve veze Srbima sa Solunom i novom savezničkom bazom na toj strani. Jedan znatan deo austriske vojske napadao je sa Drine, od Višegrada. Ukupna snaga srpskih neprijatelja cenila se na 350.000 ljudi; ona je raspolagala i silnim tehničkim sredstvima. Naročito je bila nadmoćna teška nemačka artiljerija. Otpor Srba bio je u početku snažan; osobito je junački branjen Beograd ne samo s okolnih položaja, nego i u samim ulicama. Nemački izveštaji sa jezivošću opisuju borbe na adi Ciganliji i priznaju, sa štovanjem, požrtvovanje i junaštvo odbrane. Ali, tolikoj sili nije se moglo odoleti. Počelo je naskoro povlačenje, koje je postajalo sve hitnije otkako su Bugari ušli u akciju, naročito na jugu, iza leđa. Posle mesec dana borbe, od 23. do 26. oktobra, neprijatelji su već zauzeli Kruševac, Kraljevo i Niš.
Srpska Vrhovna komanda nosila se mišlju da se na Kosovu pribere celokupna srpska vojska i da tu, na legendarnome bojištu Kneza Čestitoga, primi odlučnu borbu, posle koje bi se ili nekako održali ili povoljnije probili prema Solunu. Svi su vrlo dobro osećali od kolike bi moralne snage za trupe bio takav podvig. Ali, mnogi su ga se, i to sa razlogom, i pribojavali. Ta borba bila bi, nesumnjivo, silna; umiralo bi se, doista, kao u narodnoj pesmi, i pas bi pasu pričao jednu veličanstvenu herojsku epopeju. Ali, neprijatelj bi ipak pobedio. Bio je jači, nesravnjeno jači, i, pored svih napora, odmorniji i sa boljim oružjem. Mesto te pogibije ili sramne predaje, koja bi mogla nastupiti posle poraza, mislilo se, bolje je da Srbi spasu svoju vojsku, o čijoj vrednosti nije bilo sumnje. Ako spasu vojsku, makar i u tuđini, Srbi će ipak značiti nešto i, kad ustreba, moći će opet stupiti u akciju; bez vojske, oni će biti brodolomnici, grupa molilaca, koju će svi žaliti, ali o kojoj će se, po sili prilika, voditi računa samo uzgred. Ovo realnije shvatanje je i prevladalo, i Vrhovna komanda se rešila na povlačenje preko Albanije i Crne Gore. Tim pre što je pretila opasnost da jači neprijatelj ne obuhvati srpsku vojsku i ne nagna je na kapitulaciju, pošto su Bugari bili duboko prodrli u Južnu Srbiju i uzeli ne samo Veles i Prilep nego i Skoplje.
Početkom novembra počelo je povlačenje ostataka srpske vojske kroz snegom pokrivene planine i niz vrletne kozje puteve. Albanije i Crne Gore. Vojsku je pratio velik broj izbeglica, muških i ženskih, teških stradalnika. Bili su bolni prizori kad je vojni materijal, da ne dođe neprijatelju u ruke, bio bacan u nabujali Drim ili ložen na vatru. Ljudi su osećali da se sa tim bacaju poslednja oružja otadžbine i da se i ona isto tako krha i lomi pod udarcima neprijatelja. Draga, krvlju natopljena Srbija ostajala je, da patnički provodi dane pod neprijateljskom knutom. Taj tako teški čas htela je da iskoristi Italija za jednu vrstu političke ucene Srbije. Srbija je imala da pristane na njene planove u pogledu jadranske obale koju je ona pretežno tražila za sebe, ili da, okrhana i izmrcvarena, bude prepuštena svojoj sudbini. Čak prema samome kralju Petru, koji je, teško bolestan, sa svoja klasična četiri vola prevalio naporan put kroz Albaniju, postupalo se bez dužnih obzira. Njega su Talijani prisilili da napusti Valonu u roku koji su oni određivali. Otezali su i sa odašiljanjem lađa za prihvatanje srpskih izbeglica. Tek na energično posredovanje cara Nikole, nepokolebivoga prijatelja Srba, ubrzana je akcija spasavanja, i stigle su u većem broju francuske i talijanske lađe za prevoz i hrana za teško izmučene i izgladnele stradalnike preko Albanije.
Iza Srbije nije se mogla održati ni Crna Gora. Njena jedna vojska borila se hrabro na Mojkovcu i štitila je, koliko je mogla, srpsko otstupanje, ali su zato, mimo svako očekivanje, brzo podlegla odeljenja koja su branila Lovćen, toliko slavljeni i opevani simvol crnogorske slobode. Crnogorci su više nego osetljivi kad se pomene ta činjenica, koja nije u junačkoj tradiciji njihove prošlosti, i navode u odbranu oskudicu municije i opreme i pometen duh u zaleđini. Ali, ipak se ne može lako shvatiti kako je Lovćen, silna prirodna tvrđava, onako brzo upušten i kako nije ni pokušano da se na njemu pruži ozbiljniji otpor. Sinovi kralja Nikole imali su izvesnoga dodira sa neprijateljem, — sam prestolonaslednik Danilo, nemački zet, odavno nije krio svojih simpatija za centralne sile, — i ja mislim da u tom treba tražiti u prvom redu ključ za objašnjenje. Crnogorska vlada, da bi spasla zemlju, ponudila je Austriji separatan mir, ali joj je ova stavila tako ponižavajuće uslove (crnogorska vojska imala je biti razoružana i delom internirana; Austrija će preko crnogorskoga područja voditi dalje rat; upravu u zemlji vršiće Austrijanci, koji će posesti pristaništa, železnicu i tvrđave) da bi i pri eventualnom takvom miru Crna Gora ustvari postala austriska pokrajina isto onako kao i da je pokorena. Sam car Franc Josif tražio je da se Crnoj Gori očuva samo »prividni suverenitet«. Kralj Nikola je, u poslednji čas, ostavio Crnu Goru ne potpisavši te uslove, ali je u zemlji ostao, da ih izvrši, njegov sin, teško bolesni knez Mirko.
Ostaci srpske vojske, u svemu oko 120.000 ljudi, bili su krajem januara sa albanskoga i crnogorskoga primorja prebačeni na ostrvo Krf. Tu su, pomagani od saveznika, izvršili potrebnu reorganizaciju, i već god. 1916. bili su sposobni za nova dela. Solunski front, koji se nekim saveznicima posle srpskoga sloma činio izlišnim, održan je po živom nastojanju srpske vlade i na zauzimanje izvesnih francuskih vojnih i političkih lica. Naročito se zalagao za nj ministar Aristid Brian. Sam srpski prestolonaslednik i regent Aleksandar išao je u Englesku, Francusku i Italiju, da neposredno deluje na tamošnje krugove za održavanje toga fronta. Dok je toga fronta, bilo je i nade da će početi i neposredna akcija za spas Srbije; sa tim frontom, na domaku otadžbine, bile su i veze sa njom bliže i neposrednije. Ali, da bi se taj front održao, Srbija je morala prineti novu žrtvu i uputiti na nj i poslednje ostatke svoje vojske.
Tokom god. 1915. i 1916. bila se razvila živa agitacija meću jugoslovenskim iseljenicima, naročito u Americi, da kao dobrovoljci popune proređene srbijanske pukove. Odziv je bio vrlo lep, naročito među Hercegovcima i Ličanima. U isto vreme javio se pokret i među jugoslovenskim zarobljenicima u Rusiji, da i oni, ranije silom naterani u austrioku vojsku, sada ponude usluge svome narodu. Ruski car odobrio je rad na organizovanju jugoslovenskih vojnih jedinica i naredio je da se oprema tih dobrovoljačkih odreda vrši iz ruskih sredstava. U leto već je bila obrazovana cela jedna divizija. Ona je 13. juna god. 1916. brojala 451 oficira i 14.412 vojnika. Kada je, najzad, avgusta god. 1916., i Rumunija objavila rat centralnim silama, ta jugoslovenska divizija bila je upućena u Dobrudžu. 24. avgusta ušle su izvesne čete te divizije, koja je narasla na 18.510 ljudi, u borbu sa Bugarima, kod Dobriča. U strašnim borbama jugoslovenski dobrovoljci izgubili su 760 mrtvih i 6250 ranjenih ljudi. Posle ruske revolucije izvestan deo tih dobrovoljaca krenuo je dalekim i zaobilaznim putevima na solunski front i učestvovao je u borbama od god. 1918. Broj tih iz Rusije prebačenih dobrovoljaca iznosio je 12.694. Ostali naši ljudi iz zarobljeničkih redova rasuli su se u vrtlogu revolucije, koja je izbila u Rusiji god. 1917., i posle sa mukom, preko Sibirije, nalazili put za otadžbinu.
Pre nego je Rumunija otpočela rat, pokušali su Bugari sa svojim nemačkim saveznicima da probiju srpske redove na solunskome frontu, kod Kenalia, verujući svakako da će sa njima izići lako nakraj, kao što je bilo mestimično pri rastrojstvu, u jesen god. 1915. Njihova ofanziva, koja je počela 4. avgusta, završila se, međutim, brzo, bez znatnijeg uspeha; naprotiv, izazvala je naskoro potom srpsko-francusku kontraofanzivu, kojoj je bio cilj da potisne napadače i da veže veći broj neprijateljske vojske, kako bi Rumuni mogli dobiti više maha. U ovoj kontraofanzivi obnovljena srpska vojska pokazala je svoju staru prednost naročito u užasno krvavim borbama za predobijanje visokoga Kajmakčalana, čiji vrh ima 2.525 metara. Uz njih su sa istom hrabrošću srljali u vatreno krštenje i novi bataljoni dobrovoljaca. Borbe su bile nepoštedne i duge; a trajale su od 12. do 30. septembra. Kao glavni uspeh ove ofanzive bilo je osvajanje Bitolja, 6. novembra, i oslobođenje prvog dela srpske otadžbine.
U porobljenoj otadžbini vesti o ovom uspehu srpske vojske nisu ostale bez odziva. Tim više što je neprijateljski pritisak bio nepodnošljiv. Bugarska azijatska nečoveštva bila su neverovatna, naročito prema narodnoj inteligenciji, sveštenicima i učiteljima, koje su sistematski ubijali. Austrijanci su sa svoga područja Srbije masama odvodili ljude u internaciju, gde su, isto tako u masama, propadali od gladi i bolesti. Upotrebljavan je, pored toga sredstva, i onaj još svirepiji, sa vešanjem, prebijanjem, silovanjima. U narodu je stoga vrilo, i na prve vesti o srpskim uspesima oko Bitolja javila se želja da se i u severnoj Srbiji počnu obračunavanja sa neprijateljem. Neposredan povod za ustanak dalo je regrutovanje naših ljudi u Srbiji za bugarsku vojsku. U februaru god. 1917. izbija ustanak u topličkome kraju, koji predvode Kosta Pećanac, Kosta Vojnović i Rade Vlahović; prvi među njima stigao je aeroplanom sa solunskoga fronta u svoj kraj. Ustanici su, bez vojvoda, jurišem osvojili Kuršumliju i Prokuplje. Ustanak je brzo zahvatio celu Toplicu i Kruševačku župu, ali se nije mogao održati, jer su protiv njega krenute moćne snage. On je prouzrokovao oko 15.000 novih žrtava, ljudi, žena, dece, koje su prinesene sasvim beskorisno. I u Crnoj Gori bio je krenuo četničku akciju đeneral R. Vešović, ali ni tamo, u crnogorskim vrletima, nije uspeo da sa njom izdrži dokraja.
Oslobodivši se Rusije, u kojoj je od god. 1917. besnela revolucija, centralne sile behu napregle svu svoju snagu, iscrpenu inače već dotle do najveće mere, da na zapadnom frontu slomiju Francuze i Engleze pre nego uđe u akciju vojska Severne Amerike, koja je, izazvana bezobzirnim nemačkim podmorničkim ratom, ušla u red njihovih neprijatelja. Tri velike nemačke ofanzive, izvođene, od marta do jula god. 1918., s ogromonom snagom, bile su zaustavljene; a od jula počela je dugo spremana kontraofanziva saveznika. Nemačka gvozdena linija počela je da popušta; njihove divizije ustupaju, klonu, počinju da se bune; napušta se jedan po jedan položaj. Sa tom ofanzivom na zapadu spremala se postepeno i saveznička ofanziva na solunskom frontu. Vrhovnu komandu nad celom savezničkom vojskom imao je tu francuski đeneral Franše d'Epere, a nad srpskom, pored prestolonaslednika Aleksandra, već proslavljeni vojvoda Živojin Mišić. Od 26 savezničkih na tome frontu bilo je 6 pribranih srpskih divizija.
Ujutro 1. septembra god. 1918. počela je saveznička ofanziva na liniji Soko—Dobro Polje—Veternik sa strahovitom vatrom iz 580 topova, a dan potom, pošto je artiljerija prokrčila put, krenula je na juriš srpska i francuska pešadija. Njenom snažnom naletu Bugari nisu mogli da odole; njihov front bi probijen i posle četiri dana ogorčene borbe njihova vojska rasuta i razbijena. »Blagodareći munjevitoj brzini ovih operacija poraz bugarski kod Dobroga Polja pretvorio se u slom«, kazuje jedan francuski vojni stručnjak i učesnik u borbama. Već 13. septembra pojavio se pred engleskim frontom prvi bugarski parlamentar, sa belom zastavom, tražeći primirje od dva dana, a dva dana docnije šalje Bugarska svoje izaslanstvo u Solun, da moli mir. Bugari su spočetka ponudili đeneralu Epereu da pređu na njihovu stranu, kao saveznici. »Nikako (glasio je energični đeneralov odgovor), vi ste pobeđeni i podnosite zakon pobediočev.« Posle toga, oni su povili glavu i kapitulirali potpuno, a njihov vladar, jedan od najglavnijih krivaca za ovakve odnose između Srba i Bugara i za obadva poslednja rata, Ferdinand Koburg, 21. septembra odrekao se prestola i napustio je Bugarsku.
Slom Bugarske bio je poslednji udar. za rasulo centralnih sila. U već sasvim iscrpenoj Austriji, gde su naslednik Franca Josifa († 8. novembra god. 1916.), car Karlo, i naročito njegova žena carica Zita iz porodice Burbon-Parma, tražili na više strana i preko raznih lica neki način da dođu u dodir sa saveznicima i spasu svoje područje, katastrofa Bugarske izazvala je pravu paniku. Opšte uverenje bilo je da se stvari za njih više ne mogu okrenuti na bolje i da treba spasavati što se može. Tada se počelo govoriti: bolji je i kraj sa strahotama, nego strahote bez kraja. U Nemačkoj, sutradan po bugarskoj kapitulaciji, smenjen je državni kancelar, a sam Hindenburg, šef đeneralštaba, opravdavao je bugarskim slomom potrebu da se čas pre počnu pregovori o miru. Nemci su uzalud pokušavali da hitnim pojačanjima iz Rusije i Rumunije, zaustave napredovanje saveznika sa juga. Njihova snaga nije više bila stara, ni moral trupa isti kao pre. Pred Nišem 47 nemačkih bataljona, na utvrđenim položajima, nije moglo da zaustavi 27 srpskih! Posle Niša saveznici su odbacili neprijatelja i kod Paraćina i Kruševca, i onda, bez većih zapreka, 19. oktobra ušli u Beograd. Srbija je bila oslobođena, a neprijatelj, skrhan i utučen, klecao je kroz vojvođansku dolinu, ne uspevši da se održi ni na staroj istoriskoj liniji Save i Dunava.