Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.3
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Прве државне организације код Словенаца. — 2. Словенци и Баварци. 3. Бугарска држава и Словени. — 4. Карло Велики и Југословени.
Од југословенских племена најпре су била изложена нападима она која су се налазила на крајњим границама новог племенског подручја. То су Словени у алписким областима и они на обалама дунавског ушћа и Црнога Мора.
Крајем VI и на почетку VII века офанзивни елеменат у алписком подручју претстављали су Обри са Словенима; Обри као елеменат власти, а Словени као велика маса која је имала да им крчи путеве и поседа положаје. Извори о тим временима приписују понекад нешто иницијативе и Словенима, свакако у локалним акцијама против баварских суседа на западу и лангобардских на југу, који су их можда сами изазивали извесним својим поступцима или им служили, у мањој мери, као предмет пљачке. Највећи део сукоба долазио је несумњиво услед словенске експанзије, која је била узела широке размере. Кад је избио словенски устанак против Обара, и кад је створена Самова држава, словенска агресивност слаби, јер се мора да дели; требало се одупрети Обрима, који су, мада знатно поколебани, још имали довољно снаге, и не устукнути пред сусе-дима, који хоће да искористе тежину словенског положаја.
Први словенски кнез који се помиње међу карантанским Словенима био је Валук, савременик вођа словенског устанка против Обара — Сама, и, колико изгледа, његов савезник. Извори помињу чак и посебну област Валукову,marca Vinedorum. Валук је показао своје непријатељство према Обрима и тим што је, по извесним вестима, дао склоништа једном делу Бугара, њихових поданика, који су морали да напуштају панонско подручје и који су се склонили најпре у Баварску, где су веома настрадали. По Самовој смрти положај Словенаца постаје тежи. Међу њима и код суседних зена нема новог човека његове енергије, који би снажном руком држао словенска племена на окупу. А и Обри се беху поново прилично прибрали и око год. 663. опет су активни и, пролазећи кроз словенске области или насеља, ратују по Фријаулу. Љубљанска долина са путевима који су водили у Италију дошла је тада поново под обарску власт.
Словенских домаћих кнезова, или војвода, било је вероватно и после Валука, мада им ми за више година не знамо имена. У извесним рукописима Фредегарове хроишке, у којој је очуван помен о Валуку, његово се име пише и Walducus, што је дало повода за мене неубедљивој комбинацији да ни Валук није лично име, него да је Валдук метатеза од Владук — владика, т. ј. поглавар. Несумњиво је да су се Словени у Карантанији, т. ј. у Корушкој и горњој Штајерској, одржали за дуже времена као независни и да су, чак, посредовали са мање или више среће у распрама својих фурланских суседа. Око год. 705. они су однели велику победу над Лангобардима, у којој је погинуо фурлански намесник Фердулф, и, како пише Павле Ђакон, »и све племство фурланско«. Тај свој пораз осветили су побеђени око год. 720. Лангобардски извештач каже како се отад »Словени све то више почеше прибојавати фурланског оружја«; отад вероватно застаје и њихово ширење у том правцу.
Год. 743. позвали су Баварци у помоћ суседне Словене, по свој прилици ове из Карантаније, кад су хтели да се одвоје од франачке државе. Тај баварски покрет није успео; они су заједно са својим савезницима били савладани. Овај пораз изгледа да су искористили Обри, који ударише на Словене са знатном снагом. Словенски војвода Борут замоли сад Баварце за помоћ. Ови се одазваше и сузбише нападаче, али затражише од Словена да као цену за ту помоћ признају врховну власт франачку. Борут је морао пристати на то, а за већу сигурност предаде Баварцима као таоце свога сина Горазда (Какација) и нећака Хотимира. Горазд је међу Баварцима био покрштен, и као хришћанин наследио је оца око год. 750. После три године, иза Гораздове смрти, постао је војводом Хотимир. За његове владе освештана је црква Св. Госпе близу крнскога града, у којем је, највероватније, било седиште словенског кнеза или војводе.
На госпосветском пољу, на једном каменом престолу, какав нам је очуван и у Херцеговини као »херцегова столица«, вршен је од давнина чин устоличавања словеначког војводе, са доста симболичних церемонија. Веома карактеристично је за тај чин да је војвода долазио у сељачком оделу, водећи са собом коња и вола, пред једног претставника слободних сељака и да је, пре ступања на тај стари престо, морао да даје одговоре на утврђена питања о својим моралним управним начелима која му је сељак постављао. Предајући му место на престолу, сељак би, као за опомену, лако ударио војводу по образу, препоручујући му да буде праведан судија. Војвода се на то и заклињао. Извесни словеначки научници мисле да у том акту има трага старом уверењу да је извор власти у народу и да је читава церемонија једна врста поштовања сељачког, тежачког сталежа. У немачкој науци постоји, међутим, мишљење да је јавно испитивање војводе пре његова устоличавања, са питањем да ли ће бити праведан судија, уведено тек од времена Карла Великог и то као јавни испит војводе у погледу његова хришћанства. Испит су вршили оружани, слободни сељаци, чији је углед тиме знатно добијао. Тај обичај одржавао се све до год. 1414., са обредом на словенском језику.
Одан новој вери, Хотимир се везује уз активну салцбуршку бискупију, основану на периферији франачке државе са верским и државним задатком да делује на суседне Словене, који на том подручју беху допрли до под Високе Туре. Тако, уз политичку зависност од Франачке, односно германске Баварске, долази и црквена од германске Салцбуршке. Словенци тако улазе постепено у дух нове германско-хришћанске културе, пре од свих Јужних Словена и више од свих њих. То, наравно, није прошло без отпора. Конзервативни елементи бунили су се против измена које су затирале стара наслеђа, а други су добро увиђали да тиме ове више постају зависни од франачких суседа и да нова вера значи спону више у учвршћивању новоствореног стања покорности. Око године 765. избила је у земљи права буна. У први мах победио је Хотимир са својом странком, али после Хотимирове смрти (око год. 770.) надјача опозиција и прогна све хришћанске свештенике, који су и иначе били већином туђинци. Баварски војвода Тасило, увиђајући опасност од тога покрета, уђе год. 772. у Карантанију и покори је коначно под своју власт.
Граница словенске и баварске етничке групације била је отприлике међу Линцом и Инихеном. Запустели тај крај дао је Тасило опату цркве Св. Петра, да би »неверни род Словена довео на пут истине«. Северније и североисточније допирали су Словени, већ разређенији, на извесним местима до Дунава. Ту су се већином у то време бавили земљорадњом и крчевином запустеле земље. Дарујући манастиру Кремсминстеру год. 777. извесна места са људима, Тасило му предаје једну словевску жупу и неке Словене у Дитаху. Ту се помиње како тим Словенима управљају неке поглавице које стоје под влашћу једног жупана, у посебној жупи. Овде је словенско насеље, дакле, потпуно у својој племенској организацији и очевидно са јачим кореном. То се утврђује и обилатим словенским називљем места и поменима о њима. Са продирањем и јачањем германске државе, а уз живу сарадњу германске хришћанске цркве, те су сувише изложене словенске колоније временом однарођене и претопиле су се у Немце. Немци су уопште своје етничке границе ширили од VIII века унапред поглавито на рачун Словена, северних, западних и јужних. У данашњој Немачкој Словени су допирали до Мајне, Штајгервадда и Кведлинбурга; »источно од Гере и Илма (пише К. Кречмер) није било ниједног немачког места«; данас је словенска граница померена одатле готово у недоглед, до иза политичке границе Чехословачке Републике.
На истоку су словенска племена, настањена на доњем делу Дунава, дошла под власт Бугара. »Бугари страшни целом свету«, како за њих каже стари Касиодор, беху после свог сукоба с Обрима ушли у везе са Византијом. Један њихов део, средином VII века, беше се груписао на подручју североисточне Добруче, са релативно малим бројем од какве две три десетине хиљада људи. Бугари, који су иначе држали много веће подручје даље на истоку, били су сада поново потискивани на дунавску линију, понајвише од турског племена Хазара, и морали су да делимично траже нову постојбину. Добро организовани, као ратничка група, са вођом Аспарухом, човеком веће вредности, претстављали су снагу која је могла бити од утицаја. Византија их је раније помагала против Обара и више је волела на дунавској граници њих него њихове противнике, не познавајући још праву бугарску природу као ни њихову вредност. Кад је цар Константин III прешао у Италију и на Сицилију, где је и живот изгубио (год. 668.), и када је год. 665. избио несрећни рат Византије с Арабијом, употребише Бугари ту прилику да почну ширење свог првобитног подручја и да нападају и пустоше грчке градове. То изазва цара Константина IV Погоната да крене војску против њих, год. 679. Али, тај поход заврши несрећно. Бугари одмах по том, охрабрени, пређоше дубље у Византију и око Варне основаше своју прву државу на Балканском Полуострву. У Плиски или Плискови, близу данашњег села Абобе, разви се њихова прва престоница, на великом утврђеном простору од 23 км². Словенска племена, која су се била сместила у том крају, нису могла да одоле војнички боље организованим освајачима и признаше њихову власт. Бугари их, вели један грчки извор, кренуше са дотадањих насеља и померише их према западу и југу, као неку врсту својих претстража.
Словени су у својим племенским организацијама живели прилично одвојено од Бугара, који су били малобројни и у ставу војничких господара. Разлике између њих биле су велике и по спољном облику лица и стаса, и по боји коже, и по оделу, и по језику, и по добром делу културе. Монголског типа, с испупченим јагодицама и кривим очима, делимично одржаним све до данас, са турбанима и шарварама, окићени коњским реповима, у војној формацији, претежно коњаници, Бугари су одударали већ на први поглед од Словена. У државној организацији они имају врховног господара, азиског кагана, кана, хана, и чиновничку хијерархију кафкане, саветнике владареве, и таркане, намеснике у покрајинама, са нижим и вишим племством, бољарима и багаинима, док Словени нису имали правих власти ни много смисла за државну организацију. Требаће више од два века да се та релативно мала група бугарских дошљака крвним мешањем са Словенима, заједничким животом и утицајем цивилизације, а посебно хришћанства, колико толико изједначи са масом свог становништва. Резултат је познат: Бугари су примили језик својих словенских поданика, а Словени су добили бугарско име и бугарску државну организацију. Несумњиво да тај процес не би ишао ни у два три века са приметнијим резултатима, да већ одраније није било извесних мешања између Словена и тих азиских племена, нарочито у заједничком ропству под Обрима. Из језика тих старих Бугара остао нам је свима приличан број речи, као: капишче, кумир, белег, пашеног, бисер, тојага, чртог и др.
Византиски цар Јустинијан II (685.—711., са прекидом) доста је допринео својом невештом политиком да још више приближи Словене Бугарима. Словени, који су преплавили околину Солуна и угрожавали тај град, претстављали су свакако извесну опасност за њ и цар је дигао на њих војску да их казни и расели. Неке делове словенских племена пребацио је чак у Малу Азију, и то у приличном броју. Бугари су стигли у помоћ Словенима, са јасном намером да их придобију за себе. Тако је, сасвим природно, дошло до тешње везе између њих, подједнако угрожених. Колико су Словени мрзели цара види се најбоље по томе што су њихови сународници у Малој Азији ушли у везе са Арапима против Грка и одлучили грчки пораз код киликиског Севастопоља, год. 692. Када је цар био срушен са престола, он се, у невољи, обратио за помоћ дојучерањим противницима. После победе, бугарски хан Тервел, год. 705., би проглашен ћесаром, добивши највећу част и титулу после царске, а проширио је, вероватно, и своје подручје. После таквог успеха углед Бугара нагло се диже, и словенска племена, којима су они у борби против Грка притицали у помоћ, теже природно њиховој држави. Тај углед подиже им се још више после год. 708., кад је Јустинијан, увиђајући да је погрешио у политици према Бугарима, кренуо нову војну против њих и био страховито поражен и кад је, после тога, дошло до грађанског рата у Византији, у којем је настрадао и сам цар.
У борби са папом, изазваној због више узрока, међу којима је забрана штовања икона била један од највиднијих, енергични цар Лав III, који је тргао Византију из клонулости, својом одлуком од год. 732. изузео је од папине јурисдикције, поред извесних западних области, још и читаво подручје западног Балкана, цео Илирик, и подвргао га власти Цариграда. Ово је била једна од најкрупнијих одлука у историји Балкана уопште. Њу као несумњиву тековину источне цркве и грчког духа није повукао ниједан грчки цар, чак ни најогорченији противници Лавови, ни после свих измирења са Римом. Том одлуком упућивао се Балкан на утицај и културу Цариграда, која дотле ни у Солуну, у другом граду Царевине, није била апсолутна. Чак дијецезе Коринта и Атине потпадаху дотле под власт Рима. После те одлуке грчки утицај долази до израза и почиње да осваја еве више, а романски се задржава уз Приморје, по Далмацији, Зети и Албанији. Сада се тек стварају услови да се Јужни Словени цепају с обзиром на духовни утицај који има да се врши на њих. Словенци ускоро потпадају под власт франачку; код Хрвата се у Далмацији одржава латинска традиција и преовлађује са Приморја утицај романских градова; а код Срба, на свом њиховом подручју, укршта се отсад утицај Рима и Цариграда, док овај други не превлада. Први, дакле, видан и јасан чинилац у разједињавању Јужних Словена јесте ова одлука од год. 732., која их је поделила међу две сфере духовне оријентације, у сферу Цариграда и сферу Рима.
Кад је цар Константин V Копроним (741.—775.) почео, из предострожности, да колонизује доста поуздане Сирце и Јермене по Тракији, изазва то код Бугара огорчење и протесте. Рат који је избио поводом тога трајао је око двадесет година и имао је са грчке стране као циљ да сломије Бугарску што осетније. У рат су, природно, били увучени и Словени, и то као савезници Бугара. Поводом тих борби помиње се год. 763. једна велика сеоба Словена у Малу Азију; број исељеника износио је 208.000. Та сеоба дошла је као последица словенског незадовољства са Бугарима и услед криза које су код њих привремено настале због претрпљених пораза. После те сеобе спремали су се Бугари да опустеле своје области поново населе, и то, по могућности, и опет словенским елементом. Помишљали су у првом реду на Брсјаке, византиске поданике, и хтели су да их на сеобу у своју земљу нагнају чак и силом. Обавештен о том, цар у јесен год. 773. упаде у Бугарску и спречи тај наум.
Словенска насеља, која су допрла далеко на југ, нису се, наравно, могла одржати поред све њихове етничке жилавости. Отишли су сувише далеко у туђе области, а непосредне везе са својим сународницима било им је током времена све теже одржавати. Један велики устанак Словена, од Маћедоније до Пелопонеза, угушен је год. 783. Борби и метежа и упада било је у тим областима доста често, нарочито онда када би се Византија налазила у каквој неприлици. Почетком IX века, при новом устанку Словена у Пелопонезу, јављају се као њихови помагачи чак и гусарски Арапи. Да су Грци, колико год су могли, настојали да те Словене ослабе, разуме се само по себи; једно од главних средстава било је свакако расељавање и пребацивање мањих словенских јединица у веће грчке. Тако се словенски елеменат губио и на тој страни, као и на северозападној, не само претапањем у Грке и појачавањем бугарских редова него и тим, махом присилним, пресељавањима у Малу Азију, где им се кроз недуго време изгубио готово сваки траг.
Од почетка VIII века развијала се све снажније франачка држава Каролинга. Од Карла Мартела, чувеног победника Арапа и спасиоца Западне Европе од њихова залета, млада франачка држава постаје све више један од главних чинилаца у историји Европе. Већ Карлов наследник, препредени Пипин, има пресудну реч у питањима Италије и папина положаја, и подвргава својој врховној власти, међу осталима, Лангобарде и Баварце. Пипинов син, а Карлов унук, популарни Карло Велики постаје централна личност Европе свога времена.
Карло Велики има знатна удела и у историји Јужних Словена. Год. 774. он је коначно покорио Лангобарде; а две године доцније скршио је и фурланског војводу. Освајајући лангобардске и византиске области, Карло је, вероватно год. 788., посео Истру, најсевернију византиску покрајину. Исте те године Карло је покорио и Баварце, изазван поступцима њиховог војводе Тасила. Покоривши Лангобарде и узевши Истру, Карло је са југа обухватио и Словене, а освојивши Баварску он их је непосредно добио под своју власт.
У помоћ Баварцима беху се кренули у два маха Обри, са којима Тасило беше ушао у ближе везе. То, и питање осигурања граница између Франака и Обара, даде повода Карлу да почне и против њих велику и добро организовану офанзиву. Карлов биограф Ајнхард изрично каже да је Карло тај рат спремао са много више интереса него друге и са »далеко већим апаратом«. Први упад Карлове војске био је год. 791. и изведен је са три стране. Није потпуно успео само стога што је због коњске куге настао огроман губитак коња. Али, међу Обрима офанзива Франака изазва силне метеже. Један део нудио се Цак Францима да им постане вазал и прими хришћанство. Други је био ратоборнији. Приликом унутарњих борби између тих странака погибе и сам обарски хаган. Францима после тога није било тешко да их покоре. Са франачком војском ишао је и један део Словена под вођом Војномиром или Звонимиром (Vuonomiro, Wonomyro). Они су продрли дубоко у обарску земљу, међу Дунавом и Тисом, све до њиховог широког »хринга« као главног средишта, ограђеног са девет опкопа, и ту су уграбили велики, вековима слагани плен, год. 795./6.
Франачки поступак у освојеним областима није био добар; нарочито није био добар поступак свештенства, које је имало да шири Христову реч. Одмах по слому Обарске, упутио је чувени Карлов помагач Алкуин салцбуршког бискупа Арна да иде тамо, и то, наравно, у пратњи војске. Њему се дало под власт цело панонско подручје од Рабе и Блатног Језера до утока Драве у Дунав. Када је салцбуршка бискупија године 798. подигнута на надбискупију, образована је за Карантанију и Панонију (до ушћа Драве) посебна бискупија. Франачка је, у то доба, имала карактер средњовековне »божје државе«, и (како је Лампрехт тачно нагласио) у њој је свештенички елеменат вршио једним делом и дужности владиних органа. Акција Франака брзо изазва незадовољство не само међу Обрима него и међу Словенима, јер су их, чини се, Франци подједнако сматрали као ниже расе. Почеше избијати устанци. У једној борби са Хрватима, код Ловрана под Учком, погибе чак и победник Обара, фурлански франачки војвода Хенрик. Франци предузеше веома оштре мере да угуше те покрете. Колико је било клања и убијања, нарочито код последње одбране Обара, пише Ајнхард, сведоче најбоље пуста панонска поља, у којима се чак изгубио и траг људских насеља; »у овом рату изгибе све племство хунско, пропаде сва слава«. Тако је крајем VIII века нестало некад моћне Бајанове државе, која је имала толико утицаја на судбину Јужних Словена, а обарски народ расу се и претопи делом међу сродним Бугарима, а делом међу Мађарима, који ће доћи на њихова седишта и обновити хунске успомене.
Франци Карла Великога нису ове походе сматрали као обичне ратничке авантуре, него као потребна средства за утврђивање своје државне власти и обезбеђење њених граница. Цело ово источно подручје би подељено у две велике области: у Фурланску Марку с Истром и подручјем Доње Паноније (јужно од реке Раба) и у Источну Марку, која је обухватала подручје источно од Аниже до Бечке Шуме, Горњу Панонију и Карантанију. На подручју Источне Марке и у Горњој Панонији заметак је касније Аустрије (Ost-reich).
Франачка експанзија, чији траг имамо, можда, још отада у имену Фрушке Горе (јер Фруг значи Франак у старом нашем језику), захватила је и хрватско подручје у старој Либурнији и Далмацији. Карло је дошао у сукоб са Византијом и није штедео њеног подручја. На почетку IX века, до год. 803., Франци су имали под својом влашћу сву Далмацију до Цетине. Цар је те године предао на управу фурланском војводи Кадолаху, остављајући у земљи на управи домаће кнезове. Једино су остали под Византијом приморски градови, које Карло, немајући флоте, није могао савладати; али, и они су се колебали. У закону о подели своје државе, Карло Велики је год. 806. одредио сину Пипину краљевство које је обухватало Италију са Млецима, Истру и Далмацију, чији му се градови и острва сами предадоше. Важна је чињеница да су Франци вршили колонизацију извесних области, као на пример Истре, словенским елементом, и то из чисто привредних разлога. Словени су ту били земљорадници и као такви веома употребљиви. На једном истарском збору, на почетку IX века, пребацивало се једном поглавару како је »населио Словене по нашим земљама: они ору наше земље и наше ледине, косе наше ливаде, пасу стоку по нашим пашњацима.« Византија није могла да спречи ово продирање Франака у Далмацију, јер је била заузета тешким борбама са Бугарима, које је од почетка IX века водио одлучни Крум. Год. 809. отели су Бугари важну Софију, једну од главних тачака на војничком путу од престонице према Дунаву. У борби са Бугарима погинуо је год. 811. сам цар Нићифор. Његов наследник, Михаило I, уплашен поразом, помири се год. 812. у Ахену са Карлом; признаде му царску титулу и главне територијалне тековине, да би само добио слободне руке према Бугарима. Византија је спасла за себе само Млетке и неке далматинске градове и острва, који су се могли с успехом бранити бољом и већом грчком флотом. Унутрашњост, односно право хрватско подручје дође под Франке. Сплит уђе у франачку област, док се Задар одржао Византији и постао чак седиште византиског намесника. Има једно мишљење да је ових времена, ради борбе са Францима, основана которска морнарица, по примеру равенске и млетачке, која је имала да створи нову поморску базу и стражари у својој области средњег Јадрана. То је дошло после губитка Равене и несигурног држања Млетака у овом рату са Францима, кад је било преко потребно за византиску флоту наћи поуздано уточиште и исходиште.
Цар Михаило није имао среће. Он је у лето год. 813., у борби са Бугарима, изгубио битку и престо. Победници долазе после тога под сам Цариград, и Крум чак тражи грчки пристанак да у Златна врата забоде своје копље. За освајање престонице он окупља око себе и Обре и »све Словене«, на које су његови успеси учинили неодољив утисак. Византију је од његова добро спреманог похода спасла само нагла Крумова смрт, 13. априла год. 814.