Ипсипиле/ЧИЊЕН’ЈЕ ТРЕЋЕ

Ипсипиле
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН’ЈЕ ТРЕЋЕ




ЧИЊЕН’ЈЕ ТРЕЋЕ

ЈАЗОН И ДРУЖИНА С ВИЈЕНЦИМА ОД ДОБИТЈА И ОД ИГАРА

ЈАЗОН:
 
     О витези племенити,
лијепо сте се ви поднили,
и дан ови свим честити 1045
лијепијем играм прославили.
     Разлика је била мала
од једнога до другога,
ну је неумрла свијех хвала
с бојна играња витешкога. 1050
     Сваки од вас тога цијећа
врху части не изречене
лијепијем дарим, ко се обећа,
дарован је сада од мене.
     Ви дарове, ке носите, 1055
и с даровим добру вољу,
лијепијем редом изредите
по равному сему пољу.
     Пак ви, ки сте одредјени
паметари свачије дике, 1060
у достојној свакој цијени
прогласите добитнике.
     Разложно је и праведно,
да у бесједи свијех језика
дјеловање бојно и вриједно 1065
слове славнијех заточника.
     Али Елкион и Несторе
поклисари греду овамо;
почекајте, њих говоре
да најприје послушамо. 1070

                            ЕЛКИОН И НЕСТОРЕ ПОКЛИСАРИ, ЈАЗОН И ДРУЖИНА, ЕРКУЛЕ

НЕСТОРЕ:

     О војевода наш примили,
ко тва жеље влас висока,
помњиво смо ми ходили
прико свега сега отока.
     Мјесто се ово Лемно зове, 1075
огњенога стан Вулкана,
за небеске гди богове
оружја су сакована.
     Ни сред града, ни русага,
како знамо да би прије, 1080
мушке у њему главе и трага
ни за чудо видјет није,
     од осветнијех за што жена
цијећ злочинства и зле ћуди
људска врста сва побијена 1085
у начин је веоми худи.
     Лијепа кћерца Тоантова,
Ипсипиле дикла млада,
краљица је сад њихова
и мудро их веоми влада. 1090
     Она у гњиву опћеному
тиха срца и памети
сама драгом ћаћку свому
није живот хтјела узети;
     цијећа тога блага и мила 1095
колико се боље море
и нас јутрос јес примила
у краљевске своје дворе,
     и хотећи за једно с нами,
ки желимо, мир склопити, 1100
с осталијем се дружицами
није могла погодити.
     Све колике тим справљају
витешки се оружане,
да одовле нас тјерају, 1105
и да земљу своју бране.
     Самовољнé, плахе, обијесне,
диклице су сеј храбрене,
али здраком слике уресне
љувено ти срце плијене; 1110
     ну краљица Ипсипиле
јак божица од небеси
драгоћом се крви миле
над све ине гизда и реси.
     Ране у лицу русе и лире, 1115
она од злата има коси,
из уста јој мед извире,
у погледу сунце носи.
     Племенита заточница,
за све у ријечи љубежљива, 1120
с мноштвом бојнијех од диклица
свијех на смртни рат позива;
     за то или се одијелимо
прико мора с нашом плави,
или чинит приправимо 1125
с пласијем диклам бој крвави.

ЈЕДАН ОД АРГОНАУТА:

     Не знам, ка је час и дика,
да ми, који свуд словемо
ко најбољијех цвијет бојника,
с младијем диклам бој бијемо? 1130
     Тим за руке у њихову
крв нејаку не окрвавит,
потреба је земљу ову
и ова мјеста нам оставит.
     Сад се на плав уклонимо, 1135
за не стећи сеј нехвале,
докле вријеме изпрежимо,
за моћ бродит морске вале.

ЕРКУЛЕ:

     Кад се на плав уклонити
ко му драго ми будемо, 1140
глас прикоран по свем свити
овијем бијегом добитћемо,
     да ми, ки смо свуд држани
за најбоље заточнике,
који срде и немани
сатирамо врле и прике,
     и ки силнијех множ јунака
добили смо и посјекли,
исприд младијех дјевојака
срамотно смо да утекли.
     Цијећ потјере паче ове
оне би се свеђ хвалиле,
да најбоље витезове
на боју су придобиле.
     Тим никако њим не дамо, 1155
да се диче овој части,
нег их оди дочекамо,
за у прикор не упасти.
     Ну ако нас жеља није,
да се нашијех од десница 1160
на тле руса крв пролије
од млађахнијех заточница;
     кад им познат учинимо,
да у јунаштву ми смо први,
назад руке њим свежимо 1165
без убојства и без крви,
     тер свезанијех тач руками
прико морске воде сиње
нашијема их љубовцами
одведимо за робиње. 1170
     Већој ћемо бит у цијени,
кад овако њих стечемо,
нег ли када рун злаћени
Ети силном краљу отмемо.
     Ну стражани с горе греду 1175
што год ново нам казати,
чујмо њих глас и бесједу,
за боље се моћ владати.
 
ИСТИ И ГЛАСНИК С ГОРЕ.

ГЛАСНИК:

     С мачем, с копјем, и стријелами,
о вíтěзи, силна и јака 1180
греде војска супроћ нами
оружанијех дјевојака.
     У глас један све викају:
да побије, да се исијече,
брањеному нашем крају 1185
немир носит тко дотјече.
     Све су стаса јуначкога,
све храбрене, нигда прије
чуда видјет овакога
згодило се мени није. 1190
      За бријегом су једне овезирн,
сад ће на овом мјесту бити,
с најбољијема ко витезим
справимо се шњима удрити.
     Једне гњевне и немиле 1195
пут корабље наше славне
с огњем су се упутиле
ужећи је хрле и справне.
     А прем ево од онуда
један гласник с плави греде, 1200
дихајући једва од труда,
рањен, крвав, слике блиједе.
 
ДРУГИ ГЛАСНИК С МОРА:

     Вријеме заман што трајете?
Погинут смо сви готови;
о храбрени витезови, 1205
амо у луку сви теците.
     Заточница бојнијех сила
с бриткијем гвоздјем, штęтнијем плами,
уграбит је нарипила
и ужећи Арга нами. 1210
     Поморци су једва утекли
од њихова прика гњева,
и усиљени с краја одсјекли
све колике везе од дријева.
     Али једне њих срдите, 1215
како није изријет моћи,
јак лавице скачу и прите
на њ по мору пловом доћи.
     Навалиле једне с краја
без пристанка стриљелат јесу; 1220
мирна у плави није ступаја,
по њој стријеле неизбројне су.
     Ја, на вријеме ки се био
нијесам с дружбом сахранити,
ови сасма глас немио 1225
дотеко сам вами рити,
     и бјежећи прико бријега
бјех од оштре рањен стриле,
да не дођем без биљега
од врлине њих немиле. 1230

ЈАЗОН:

     Ход’мо на плав, дружбо, уреда
педепсати дикле смионе;
али охоле пуне иједа
с бријега греду на нас оне.
     Сви се стране уклоните, 1235
да чујемо што ће рити,
витешки се пак справите
од њих силе осветити.

                                КРАЉИЦА ИПСИПИЛЕ С ВОЈСКОМ ОД ДИКЛИЦА, ЈАЗОН И ДРУЖИНА.
 
ЈЕДНА ДИКЛИЦА:

     Тужни млаци, ка жестока
чес и срећа вас доније 1240
врх нашега шега отока,
гди човјеку стана није?
     Не знате ли, да сред њега
ми покласмо без забаве
од дјетета најмањега 1245
до најсјеђе мушке главе?
     Тако и русе главе ваше,
за све оклопјем утврдјене,
од руке ће бојне наше
пастит с трупом раздијељене. 1250
     Тим за не бит сви побијени,
на тле оружја сва врзите,
тер одовле поднижени
с вашијем Аргом тја бјежите.
     Ваше ћемо маче и копја 1255
посред цркве објесити,
и уграбјена вами оклопја
овијем писмом наресити:
     ова копја, ове маче,
с оклопима бојнијем овим, 1260
дикле отеше од свијех јаче
нај јачема витезовим.

ПЈЕВА СЕ:

     Тужни млаци, ка жестока
чес и срећа и т. д.
 
ЈЕДАН ОД БОЈНИКА:

     Ка непамет вас потаче 1265
крит оклопјем свијетло лице,
и владати копје и маче,
о разблудне заточнице.
     Дајте оружје витезима,
а, чијем срца заносите, 1270
одјећам се уреснима
и бисерим наресите.
     Свионо рухо мјеште оклопја
има бити ваша жеља,
а у мјесто мача и копја 1275
танка игłа и ку дјела.
     Ну за све сте прси бијеле
без разлога без ниједнога
тврдијем гвоздјем наресиие
бојна оклопја јуначкога, 1280
     ниједна не мој посумњити,
ни промисли у памети,
да ће убијена óд нас бити
и од нашега мача умријети;
     свезатћемо назад вами 1285
руке, ком вас добудемо,
да вас нашијем љубовцами
робињице поведемо.

ПЈЕВА СЕ:

Ка непамет вас потáче и т. д.
 
ДРУГА ОД ДИКЛИЦА:

     Прије ће нашу сву колику 1290
црна земља крв попити,
него ћемо сужне вику
и робиње ваше бити.
     Али у кому јаду и труду
битће ваше мајке и љуби, 1295
узазнати када буду,
да вас женски мач погуби.
     Још да ви нас добудете,
како сте се захвалили
малу славу тијем стећ ћете, 1300
што сте жене придобили;
     а ми кад вас добијемо,
по све свијета четр стране
похваљене бити ћемо,
и од свакога припијеване; 1305
     гласит ће се по сва лита,
ко најбољијех множ јунака
би срамотно придобита
од млађахнијех дјевојака.

ПЈЕВА СЕ:

    Тужни млаци и т. д. 1310

ДРУГИ ВИТЕЗ:

     Ви љепотом свијетла лица
нас можете придобити,
а у јунаштву од десница
све се нами поклонити.
     Нашом руком придобита 1315
свака се од вас срећна зови,
ер најбољи свега свита
добитће вас витезови.
     Али што ће ташле ријечи?
Помагате ви се њима; 1320
крепостан се витез дичи
бојнијем дјелим, не ријечима.

ПЈЕВА СЕ:

     Ка непамет вас потаче и т. д.

ТРЕЋА ДИКЛИЦА:

     Од вас ми се не страшимо
ни у ријечих, ни у дилу; 1325
приступите, да се удримо,
и кушамо вашу силу.

ЈАЗОН:

     Сва се војска не ударамо;
изабер'мо међу нами
стране по пет, ки се имамо 1330
за свијех инијех удрит сами.

ИПСИПИЛЕ:

     Ми смо справни, ко хоћете
јуначки се с вами удрити,
ну се веле ви не ћете
овијем бојем похвалити.
     О храбрена Иполите,
о крипосна Дејидамија,
о бојнице гласовите
Антиопе, Марпелија,
     кад свом ином дружбом смионом, 1340
ваша младос са мном има
бој с храбренијем бит Јазоном
и с његовијем витезима;
     укажите, ако икада,
на јуначко ваше лице 1345
да јуначке буду сада
одговорит и деснице.

ЈАЗОН:

     О храбрени Теламоне,
о Еркуле, о Пелео,
о крепости пун смионе 1350
гласовити свуд Тидео,
     с бој нијем ћете диклицами
поред са мном ви се удрити;
витези сте, друго вами
није потреба бесједити. 1355
     Ипсипиле, свијех краљица,
јаке ријечи и деснице,
битће моја заточница;
ваше бојне ње дружице.

ИПСИПИЛЕ:

     Драго је нами свиј ем колицим 1360
и многе су наше среће
бој бит с такијем заточницим;
на јуначка дјела веће.

Оди чину међу њима морешку с мачима.

ЈАЗОН:

     О краљице племенита,
ја неумрле славе ради 1365
у разлицијем странам свита
с небројном се бих чељади,
     ну такога заточника
незамјерих нигда прије,
ко витешка твоја дика 1370
јуначки се сијече и бије;
     за то, ако посред рати
благе молбе мјеста имају,
и главни се веће крати
непријатељи умаљају: 1375
     и ти нам се достој оди,
и храбрене тве дружице,
љубежливој у слободи
одкрит свијетло ваше лице,
     нека очито сви гледамо, 1380
чије од руке, или умрити
на витешком пољу имамо,
или кога придобити;
     а ми одкријмо, дружбо моја,
наше образе тога прије, 1385
страх и сумња да никоја
диклицами вриједнијем није.

ЈЕДНА ДИКЛИЦА:

     Не само смо ми справјене
тврдо оклопје дигнут с чела,
нег направе све гвоздене, 1390
кијем се свака нас одјела,
     тер ниједнога без оклопја
кад будете нас познати,
и на маче и на копја
јуначки се с вам рвати; 1395
     и ако доста није један,
и срца је прем страшива,
тер се ћути мало вриједан
     доћи свакој нас протива,
не штед'те се на свакоју 1400
доћи два, три, четворица,
крепосна је наша у боју
одољети свијем десница

ИПСИПИЛЕ:

     Таште ријечи оставимо,
о љувене ме дружице, 1405
тер без ниједне смеће одкријмо
славнијем млацим наше лице.
     Одкривам се ја најпрва,
краљевићу племенити,
нека будеш, с кијем се рва, 1410
у прилику сад пазити.

ЈАЗОН :

     Која се ово свјетлос рађа
из сунчанијех твојијех очи,
мому срцу дража и слађа
нег ли сунце од источи? 1415
     Што није могла тва десница
о краљице лијепа и мила,
здрак дјелова твога лица,
кијем си младос му добила.
     Од руке се тве не браним, 1420
ево т' на дар мача мога;
да ја тебе њиме раним,
ранио бих мене истога.
     Или главу одсијеци ми,
моја лијепа заточнице, 1425
или благо укази ми
и смирено твоје лице.

ИПСИПИЛЕ:

     Да одсијечем главу теби
у бојному приком иједу?
Не бјеше је казат тријеби, 1430
драг витеже, мом погледу.
     Образ и ријеч тва медена
већма ме је придобила,
нег јуначка и храбрена
без изгледа твоја сила. 1435
     Тим не само боја овога
подавам ти ја добитје;
нег краљество срца мога
и све остало моје битје.
     Гросподар си ти љубјени 1440
моје главе и живота,
заповиједај што хоћ' мени,
свезала ме тва доброта.
     О бојнице племените,
изабрана дружбо моја, 1445
на тле оружје тја врзите,
оди веће није боја;
     једовито срце опако
за једно са мном свака остави,
тер витезе лијепе овако 1450
љуби, двори, хвали, слави.

ДИКЛИЦА ПРВА:

     Мудро велиш, о краљице,
дјело твоје све слиједимо,
мисли наше и деснице
с вриједнијем млацим садружимо, 1455
     који ако се нам достоје
бит љубјени вјереници,
час највећа наша то је,
паче у вјечној ми смо дици.
 
ЈЕДАН ОД АРГОНАУТА:

     Тко је од тврда гвоздја и стијене, 1460
о гиздаве заточнице,
да вас не ће за љубјене
и за драге вјеренице?
     Рајскијем лицем и добротом
сви смо вашом придобити, 1465
са свијем срцем и животом
приправни смо вас љубити.
 
ИПСИПИЛЕ:

     Складна овако свијех одлука
није без вишње заповиједи,
оди ради божија рука, 1470
овако се гори одреди;
     тим покли сте одлучили,
о краљевски заточници,
бити друзи наши мили
и љубјени вјереници, 1475
     све вам скупно захваљамо
са свијем срцем и памети,
и наше вас узимамо
господаре на сем свијети.

ЈАЗОН:

     О диклице племените, 1480
свакога је од нас жеља,
да ви нами господите,
како узроци свијех весеља.
    Ти краљице лијепа и знана,
противнице лијепа моја, 1485
од сада ћеш бит избрана
ма краљица и госпоја,
     а дружице твоје миле
битће драге вјеренице
истијех младац, кијех биле 1490
до сада су заточнице.
     Дружбу осталу моју и твоју,
како срећа њих допаде,
садружимо у покоју
с вриједнијем млацим дикле младе. 1495
  
ИПСИПИЛЕ:

     Ко желите све ће бити
у подпуну миру и складу,
вјере ћемо теј свршити
брзо у Лемну лијепу граду.
     Једна од млађијех дворкиница 1500
Пођ’ наш ови мир објави
дружби осталијех заточница,
ке бој бију с Аргом плави,
     тер им реци да уставе
једовите мисли прике, 1505
и дворити да се справе
лијепе и младе вјеренике.

ЈАЗОН:

     Такођер ће, дружбо моја,
на плав један вас отити,
и нашега сврху боја 1510
свијем поморцем навијестити,
     да се смире, да не имају
од ничеса сумње и страха,
и да само плав чувају
од силнога мора плаха. 1515
     А и ми ћемо брзо к њима,
чијем ће сасма мирни остати,
с вјереницам љубјенима
на корабљу дошетати.
     А ви остали, дружбо, сада 1520
и нас и вас прославите,
и за биљег мира и склада
с диклам танац изведите.
     Ти Хироне, и Орфео,
и Анфионе гласовити, 1525
кроз глас, меден и весео
настојте нас веселити.
     Нашу срећу и намјеру
слав'те све што боље знате,
и витешку нашу вјеру 1530
складнијем пјесни припијевате.
 
  ИПСИПИЛЕ:

     О дружице моје избране,
и ви појте ваше пјесни,
нека је радос с обје стране
и весеље и љувезни. 1535

Аргонаути и диклице воде танчац и пјевају на измјену.
 
АРГОНАУТИ:

     О бојнице,
заточнице
урешене рајском диком,
Лемнијаде
дикле младе, 1540
свијетле дјелим и приликом,
     ви немиле
приправиле
бјехоте се дана овога
нас добити 1545
и побити
посред града јуначкога;
     сад се справи
у љубави
наше од дружбе вас свакоја 1550
придобита
сред честита
љувенога бити боја.

ДИКЛИЦЕ:

     О храбрени,
о хваљени 1555
краљевићи племенити,
припијевани
и познани,
гди год жарко сунце свити,
     с бојном власти 1560
у охоласти
ви данаске посред рати
придобијене
заробљене
хотјахоте нас везати; 1565
     сада сваки
кроз вез јаки
наше вјере темељите
у радости
и у драгости 1570
свезани се бит справите.

АРГОНАУТИ:

     Тихоћа је,
драгоћа је,
и љепота ваша мила,
нашу дружбу 1575
вам на службу,
лијепе дикле, уловила;
     с не изреченом
за то сцијеном
остаћете славне свуди, 1580
ер јунаке
јесте оваке
придобиле тихом ћуди.

ДИКЛИЦЕ:

     И ви благом
сликом драгом 1585
и бесједом вашом милом
нас добили
и смирили,
не јуначком јесте силом.
     Међу остале 1590
ваше хвале
ни ова мала не ће бити,
што с милином
и тишињом
бисте јаци нас добити. 1595

У ЈЕДНО АРГОНАУТИ И ДИКЛИЦЕ:

      Ствари слађе
не изнађе
мајка нарав на сем свиту
драга од веза,
кијем витеза 1600
вјера и диклу племениту;
узмножнима
градовима
крепосне су вјере стража,
вјере чине 1605
драже опћине,
вјерами се свијет узмнажа.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.