Из једне шетње
Горе сјај сунца, чар зеленога крша,
Доле из крила суморне дивљине
Отргнут Тимок бруји, и искаче
Из црне хладне, мемљиве пећине.
Хајд’мо – ја рекох – Тимоковом врелу!
Ено окомка крај обале ове!
Ту ћемо сести окружени водом,
Слушати жубор и сањати снове!
Не – рече она – страшим се тог врела!
Ко гробни задах да из њега пири!
Но хајд’мо горе, где је светлост сунца
Где лете орли, ветар и лептири!
Ал’, драга, – рекох – пут је тамо стрмен
И док ја нисам у селу још био,
Да л’ те је, реци, мој супарник срећни
Путањом оном горе изводио?
Ах, лудо моја! – зачух прекор нежни –
Том вечном сумњом што жалостиш мене?
Да, пут је стрмен, ал’ хајде, да видиш
Да не премаша снагу једне жене!
И тада стиште с камена на камен,
У хитром скоку – кô лака газела.
Очи јој сјаху. Један блистав прамен
Беше јој расут преко лепог чела.
Пред њом се уз пут сплетаху стоструко
Вињага, павит и бујад зелена;
Купина трњем задираше грубо
У њене скуте танушне ко пена.
Залуд је враћах! Гвоздено упорство
Сјаше из њеног зажареног ока;
Док, на по пута, јогуница лепа,
Суста и клону... и даље ни крока.
Ветар се титро хаљиницом њеном,
И златном косом меканом ко свила;
Сунце се баш тад спустило за брда,
И сва се шума ућутала била.
Доста! Не треба! – ја рекох, а срце
Тад ми је било да прса раскине!
Један је славуј баш тад прижељкив’,
У томе часу вечерње тишине;
А Тимок јец’о, тешко заогрнут
Мраком, кô адском злокобном хаљином.
Над чим уздишеш! – упита ме она
– Над својом срећом и твојом врлином!
