Iz jedne šetnje
Gore sjaj sunca, čar zelenoga krša,
Dole iz krila sumorne divljine
Otrgnut Timok bruji, i iskače
Iz crne hladne, memljive pećine.
Hajd’mo – ja rekoh – Timokovom vrelu!
Eno okomka kraj obale ove!
Tu ćemo sesti okruženi vodom,
Slušati žubor i sanjati snove!
Ne – reče ona – strašim se tog vrela!
Ko grobni zadah da iz njega piri!
No hajd’mo gore, gde je svetlost sunca
Gde lete orli, vetar i leptiri!
Al’, draga, – rekoh – put je tamo strmen
I dok ja nisam u selu još bio,
Da l’ te je, reci, moj suparnik srećni
Putanjom onom gore izvodio?
Ah, ludo moja! – začuh prekor nežni –
Tom večnom sumnjom što žalostiš mene?
Da, put je strmen, al’ hajde, da vidiš
Da ne premaša snagu jedne žene!
I tada stište s kamena na kamen,
U hitrom skoku – kô laka gazela.
Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen
Beše joj rasut preko lepog čela.
Pred njom se uz put spletahu stostruko
Vinjaga, pavit i bujad zelena;
Kupina trnjem zadiraše grubo
U njene skute tanušne ko pena.
Zalud je vraćah! Gvozdeno uporstvo
Sjaše iz njenog zažarenog oka;
Dok, na po puta, jogunica lepa,
Susta i klonu... i dalje ni kroka.
Vetar se titro haljinicom njenom,
I zlatnom kosom mekanom ko svila;
Sunce se baš tad spustilo za brda,
I sva se šuma ućutala bila.
Dosta! Ne treba! – ja rekoh, a srce
Tad mi je bilo da prsa raskine!
Jedan je slavuj baš tad priželjkiv’,
U tome času večernje tišine;
A Timok jec’o, teško zaogrnut
Mrakom, kô adskom zlokobnom haljinom.
Nad čim uzdišeš! – upita me ona
– Nad svojom srećom i tvojom vrlinom!
