19.
Изгубљен
I
Зашто срце моје свуд осјећа пустош
У дваестом љету?... Гдје су мили снови,
Гдје младост пуста? Камо љубав жарка, –
Прољеће живота, мјесто тмина ови ?!...
Ја журих у свему!... Ах, и живот сами
Трошио сам нагло, крвнички и страсно;
Ја нијесам имô сажаљења ником
Ни себи, ни Богу, ни природи часно.
Бијах кô богаташ махнити, обијесан,
Очевину своју што расипа страсно,
Докле једног дана на улици паде
Просећи за милост јадно и ужасно...
... Ја сам просјак худи;
... Ја плачем и тражим
Од живота живот, кога бацих лудо
И све што ме силним чињаше у њему:
Огњеве и буре, моје срце худо!...
II
Шта ћу ја овдје, о, ви вјечне моћи,
У бурној вреви борбе и мегдана?!
Куда да идем? Куда ли ћу поћи
Путањом оштром сред суморних дана?
Да л’ ме ко тражи? Да л’ ја коме требам?
И шта ће мени ова хука клета?
Сâм сам и јадан, изгубљен и згажен,
Кроз пустош ступам без вође и мете:
Вјеру и љубав закопô сам давно,
Срушио срећу а и снове свете...
Што ћу ја овдје?!... О, ви вјечне моћи,
У бурној вреви борбе и мегдана
Куда да кренем? Куда ли ћу поћи
Са потоком крви из дубоких рана?...
Leysin, у марту 1904.
