Иво и Маруша
Разболи се челебија Иво.
Од главице понајнафалице.
Све комшије Иву облазиле,
А најкашње лиепе Маре мајка.
Дојде, пројде, виш главе му сједе. 5
„Иво сине, боли ли те глава?
„„Боли мајко и срдце и глава,
Да ми дојде твоја кћерка Мара,
Чини ми се лакше би ми било."“
Иде двору лиепе Маре мајка. 10
Далеко је Мара угледала,
Па је млада пред мајку шетала:
„Мајко моја, а како је Иви?"
Да ми дојде твоја кћерка Мара,
Чини ми се лакше би ми било.“" 15
Иде двору лиепе Маре мајка.
Далеко је Мара угледала,
Па је млада пред мајку шетала:
„Мајко моја, а како је Иви?"
„„Кћери моја врло мучно Иви, 20
Хајде кћери, па обајди Иве.“"
„„Не ћу боме моја мила мајко,
И досад су момци боловали,
Па их ниесн цуре обходиле.“
„„Хајде кћери, па обајди Иве.“" 25
Иде Мара у високу кулу,
И облачи братово одиело,
Сави косе метну калпак на се,
И одкиде двие зеленике,
И узима братова ђогата, 30
Иде млада да обајде Иве.
Кад је дошла на Ивина врата,
Алком куца на Ивина врата.[1]
Тко се крије нека се сакрије,
Тко не крије нек мени отвори, 35
Иде јаран обићи јарана.
Сакрише се сестре Иванове,
А отвори Иванова мајка,
Право здраво Иви у чардаке.
„Кардаш Иво боли ли те глава?" 40
„„Боли кардаш и срдце и глава.
Да ми дојде јауклица Мара.
Чини ми се лакше би ми било.“"
„Мами кардаш неби ли примамио."
„„Мамио сам, примамит не могу."" 45
„На ти Иво двие зеленике,
Што су расле у Марину двору."
Прими Иво двие зеленике,
Кад је била чардаку на врата,
Коју хоте, коју и нехоте, 50
И обори себи калпак с' главе;
Просуше се ситне плетенице.
Кад је Иво познавао Мару,
Иво скочи на ноге лагане,
Он на ноге, а Мара низ кулу, 55
Он низ кулу, а Мара ђогину.
Оде Мара преко поља равна,
Кано звиезда преко неба сјајна.
Оста Иво за њом гледајући.
