Ивањско цвеће
| Ивањско цвеће Писац: Јован Грчић Миленко |
I.
»На дрвету мог живота
Пожутеле вите гране,
Ка’но жуто цвеће твоје,
Да мој лепи Иван-дане!
Гране вену, лишће спада,
Гине дрво негда густо;
Да мој лепи Иван-дане,
Остануће скоро пусто!...«
Тако цура речцу води,
Па бисерне сузе лева;
А у груд’ма тужне мајке
Болна реч јој изумрева.
»О, не тужи, смиље моје!
Речца така сет ми креће!
Већ оплети венца млада,
Најде, чедо, младо цвеће!«
И плете га дикла сетна.
Залева га сузом сјајном:
Да што лепше дома краси
У спомену обичајном.
»Лане сам га, мајко, плела,
На колену драгог мога,
Уз песмицу разиграну,
Без уздаха жалоснога.
»А данас ми цветак сваки
О терету приповеда...
Ви’ш, и мирис лековити
Доноси ми срцу вреда.
»Па и како не би, мајко!
Кад у њега тугу девам,
Кад јаотно с њиме зборим,
А никад се не осмевам...«
II.
»Оj, мој венче, мој пеленче!
Прни сада крову моме«
Тако рече, па га хитну
У замаху слабачкоме.
Хитну, ал’ гле, с крова паде...
Кроз срце јој слутња прође...
Мајка бледи... oj, а она
Уздишући венцу пође.
»Нано мила! Још к’о дете
Слушала сам то што значи;
Ал’ још једном хитнућу га,
Па нек ми се наоблачи!...«
Венац оде... Опет пада...
Но, гле, заста, Богу хвала!
Задржа га у падању
На окрајку — трска мала.
»Ето, ’рано, сад заоста!«
»Јесте, нано, али како?!
Први ветрић, ти ја ле̑та,
Згурнуће га лако, лако!«
Мајка стрепн... кћи се смеши...
Ал’ осмејак шта јој значи?
Да л’ на драгог мисли свога?
Ко ће осмех да тумачи!
*
На кровови трепте венци,
Ка’но цвећа неузбрана,
Свак мирисом чило здравља
Осванула Иван-дана!
На кровови мире венци,
Ал’ сви венци туде нису:
На земљу је један спао,
Па јадује у мирису!...
Иван-дане слутио је
Да се дому жалост спрема,
Слутио је, шапнуо је:
Да цурице више нема!...
Иван-дане, тужни бране!
Кобно ли је твоје цвеће:
Знадем мајку што га више
Мирисати никад неће!...
У Черевићу, 1868.
Извор уреди
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 82-85
|