Ivanjsko cveće
| Ivanjsko cveće Pisac: Jovan Grčić Milenko |
I.
»Na drvetu mog života
Požutele vite grane,
Ka’no žuto cveće tvoje,
Da moj lepi Ivan-dane!
Grane venu, lišće spada,
Gine drvo negda gusto;
Da moj lepi Ivan-dane,
Ostanuće skoro pusto!...«
Tako cura rečcu vodi,
Pa biserne suze leva;
A u grud’ma tužne majke
Bolna reč joj izumreva.
»O, ne tuži, smilje moje!
Rečca taka set mi kreće!
Već opleti venca mlada,
Najde, čedo, mlado cveće!«
I plete ga dikla setna.
Zaleva ga suzom sjajnom:
Da što lepše doma krasi
U spomenu običajnom.
»Lane sam ga, majko, plela,
Na kolenu dragog moga,
Uz pesmicu razigranu,
Bez uzdaha žalosnoga.
»A danas mi cvetak svaki
O teretu pripoveda...
Vi’š, i miris lekoviti
Donosi mi srcu vreda.
»Pa i kako ne bi, majko!
Kad u njega tugu devam,
Kad jaotno s njime zborim,
A nikad se ne osmevam...«
II.
»Oj, moj venče, moj pelenče!
Prni sada krovu mome«
Tako reče, pa ga hitnu
U zamahu slabačkome.
Hitnu, al’ gle, s krova pade...
Kroz srce joj slutnja prođe...
Majka bledi... oj, a ona
Uzdišući vencu pođe.
»Nano mila! Još k’o dete
Slušala sam to što znači;
Al’ još jednom hitnuću ga,
Pa nek mi se naoblači!...«
Venac ode... Opet pada...
No, gle, zasta, Bogu hvala!
Zadrža ga u padanju
Na okrajku — trska mala.
»Eto, ’rano, sad zaosta!«
»Jeste, nano, ali kako?!
Prvi vetrić, ti ja lȇta,
Zgurnuće ga lako, lako!«
Majka strepn... kći se smeši...
Al’ osmejak šta joj znači?
Da l’ na dragog misli svoga?
Ko će osmeh da tumači!
*
Na krovovi trepte venci,
Ka’no cveća neuzbrana,
Svak mirisom čilo zdravlja
Osvanula Ivan-dana!
Na krovovi mire venci,
Al’ svi venci tude nisu:
Na zemlju je jedan spao,
Pa jaduje u mirisu!...
Ivan-dane slutio je
Da se domu žalost sprema,
Slutio je, šapnuo je:
Da curice više nema!...
Ivan-dane, tužni brane!
Kobno li je tvoje cveće:
Znadem majku što ga više
Mirisati nikad neće!...
U Čereviću, 1868.
Izvor uredi
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 82-85
|