Иван Сењанин и Мара Мостаркиња
Мили боже, чуда големога!
Ашикује момак и дивојка.
Ко-л' ће бити момак, ко-л' дивојка?
Момак ти је од Сења Иване
А дивојка из Мостара града, 5
Из Мостара Маре Мостаркиња.
Ал' како је ото на далеко,
Сваку трећу ноћ се састајали.
Ал' говори Марица дивојка:
„Ој Иване, драга душо моја! 10
„Јал' ме води Сењу каменому,
„Јал' ме води, јал' ме се окани;
„Тежки јесу рати на крајини,
„Због мене ћеш изгубити главу,
„Па ће мене твоја клети мајка; 15
„А тежка је суза материна.“
Онда вели Сењанин Иване:
„О Маријо, драга душо моја!
„Чекај мене до петнаест дана,
„Докле, драга, ја поновим дворе, 20
„И покупим кићене сватове,
„Доћ' ћу одмах по тебе дивојку.“
То рекоше, па се растадоше. –
Оде Иве Сењу каменому.
Кад је Иве од куд долазио, 25
Ишо вавик у одају к мајци;
Тада нећи у одају мајци,
Ван отишо у своју одају,
На десну се подбочио руку.
Гледала га остарила мајка, 30
Јер с' на руку Иве поднимио,
Па је мајка сину говорила:
„Што с' се, сине, на ме разљутио?
„Ако си се на ме разљутио,
„Што те јоште ја неженим мајка: 35
„Ев' у Сењу кршних дивојака,
„Хоћеш, сине, да те оженимо,
„Јали Сењком с лијепом дивојком,
„Јал'с Латинком прекршном дивојком?–
„Нећу, мајко, никакве дивојке.“ – 40
„Хоћеш, сине, Јелицу дивојку,
„Липу селу диздар'Југовића.“ –
„Нећу, мајко, ја Јеле дивојке.“ –
Кад му мати те разум ричи,
На солдате ршум учинила, 45
Тер Ивану савезаше руке.
На њег' вргли двоје букагије,
На њег' двоје, а на коња двоје.
То се чудо на далеко чуло,
За то чула Маре Мостаркиња 50
У Мостару граду бијеломе.
Од јада је глава заболила,
Брез болести од љуте жалости,
Јад јадује, ником' неказује. –
Иванова мајка књиге пише, 55
И на књизи Јелу изпросила.
Она купи кићене сватове;
Кад покупи кићене сватове,
Онда Иву пушта из затвора,
И отишли по Јелу дивојку. 60
Здраво јесу до ње долазили,
И натраг се здраво повратили,
И довели Јелицу дивојку.
Веселе се кита и сватови,
Винце пију, писме попивају. 65
Када била нека доба ноћи,
Дошла доба да сведу младенце.
Скочише се куме и дивере,
У одају с дивојком уђоше.
Па се свлачи Сењанин Иване, 70
Себе свлачи а Јели додаје,
Само ошта у танкој кошуљи.
Па говори Јелици дивојки:
„Дофати ми са чивије ћорду.“
Дофати му са чивије ћорду, 75
Удари је себи у срдашце.
Паде њему глава без узглавља.
Кад то видја Јелица дивојка,
Из њега је изтргнула ћорда,
Па удара себе у срдашце, 80
Паде једно покрај другог' младо.
Дан освану а сунце ограну,
Неустају млади младијанци.
Кад немогли они дочекати,
Од одаје врата развалили. 85
Кад-ли тамо, ал' обоје мртвих!
Ту је стара зацвилила мајка:
„Бог убио сваку стару мајку,
„Што раставља младо и нејако!“
Ту сењани раке проградише. 90
Погледали низ сијење море,
Видиле се лагане кочије.
Мили боже, тко је у кочијах!
У кочијах Маре Мостаркиња,
Од жалости бише преминула. 95
На смрти је говорила мајци:
„Некопајте м ' у Мостарско гребље
„Већ ме возте Сењу каменому,
„Копајте ме у Сењу каменом,
„Копајте ме прам Ивиним дворим, 100
„Нека гледа, нека јад јадује.“
Када дошла Сењу каменому,
С једне стране укопали Мару,
С друге стране укопали Јелу,
А у сриди Сењанина Иву. 105
Мари из гроба бршљан трава расте,
Из Ивина зелен борић ниче,
Из Јелина трава тратурина,
Које неће ни сама говеда,
Камо-л' да се њом ките дивојке. 110
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
