Иванбеговичино врело
(на Цетињу)
На Цетињу, мрком пољу,
Изнад двора књажевскије'
Огроман се крш подиже,
Испод њега врутак врије,
Хладни врутак слатке воде,
Слатко струји, миран лежи
У својему кориташцу,
Нит' одатлен икуд бјежи:
Ту сјетује и почива,
Времена је томе доста;
Не зна с' откад, — али прича
У народу дивна оста:
Да је на том тужном мјесту
У свом б'јегу починула
Иван-бега вјерна љуба
И сузам се обасула:
Пошто клети Турци бјеху
Тврди Жабљак заузели,
Што но с' и сад над Морачом
Ка' поносни соко б'јели:
Па од оних топлих суза
Да се стекло то врелашце —
Суза, које горко проли
Увр'јеђено ту срдашце. —
Ох! заиста чудотворна
Мора да је пуста сила
Вреле сузе — што потече
Над злом коби рода мила! —
Свједок нама прича ова,
Коју памти народ врли:
Па га таки споменици
Буде на чин неумрли. —
