Зулумћар/3
| ◄ II ЧИН | III ЧИН | ► |
III ЧИН
(Сумрак се расипа кроз башту и црнином умотава јорговане, дивље руже у плоту, обијељене зидове, лозу поред њих и поносни, гиздави шедрван, чији се танки млазеви још и сад прелијевају час у угасито - љубичасту час у свијетло - плаву боју. Широке, гранате сјенке рашириле се испод шандуда и смокава, по трави, и ту као да се повијају, таласају. На сокаку, покрај плота, пропињу се, вриште и ржу оседлани, опремљени парипи, копајући земљу ногама и стрижући шиљастим ушима, а талисмани, објешени им о врату, засвијетле покаткада и ситно, ситно звекећу. На мунарској шерефи већ жмиркају кандила, трепере, а мека им свјетлост прелијева се преко мунара све до полумјесеца на врху, који облијешти, дрхће и као да поиграва. И у кућама комшиским, испод нагнутих стреха, подрхтава и зализује слаба свјетлост, знак да су и тамо лојанице упаљене. Недалеко од шандуда, на трави, стари, побожни Ариф-ага, опремљен путнички, клања дову, ширећи руке према небу и полугласно шапћући молитве. Свјетлост са шерефе као да се понекад прокраде и у башту, те га залије по лицу, које изгледа још блеђе, мршавије, готово светитељско. Око њега, са обје стране, лежи оружје. У дну баште, поред плота, стоје четири момка, мрка, стасита, јака, потпуно оружани и опремљени, огрнути дугачким струкама, које им се спустиле до тала. Емина и Зиба, покрај капиџика, наслониле се једна на другу, загрлиле се и тихо се шаптају).
ЕМИНА (гледајући око себе): Почело се смркавати.
ЗИБА: А саме женске остати у кући. ..
ЕМИНА: Зар се бојиш?
ЗИБА: Не бојим се, али...
ЕМИНА (некако сјетно, замишљено): А ја бих најволила да сам сама, сасвим сама...
ЗИБА: Ех?
ЕМИНА: Сама, па сједим, па размишљам, наслоњена главом на демире, а струци карамфила мијешају ми се са косом, миришу и шкакље ме по лицу...
ЗИБА (милујући је по коси): Па... кад је тако. .. ја бих могла ићи... Шта ћу ти?. ..
ЕМИНА: Немој. .. Нећеш ићи... Ти ми ипак требаш...
АРИФ-АГА (свршио молитву, па мирно, спокојно подиже се. Узима оружје и окренувши се према слузи, пита): Ћамиле, је ли све готово за пута?...
ЋАМИЛ (један од оних момака што су стајали у дну, поклони се и мирно одговори): Све.
АРИФ-АГА (Емини): Емина, ја полазим... Чувај ми кућу...
ЕМИНА (притрчи и пољуби га у руку): Чуваћу, бабо.
АРИФ-АГА (обгрливши је): Не мичи никуд, не излази из ње док се не вратим.
ЕМИНА (подигне очи, гледа га): Рашта, бабо?. ..
АРИФ-АГА (отегнуто): Све слутим, страхујем нешто... Ноћас сам снио сан, како се мрк облак надвио над нашу кућу и спустио се све до покрова. Прекрилио је, загрлио... Алах нек нас чува, а таки сан добра не доноси... (Пољуби је у чело).
ЕМИНА (узела му руку и глади је): Не иди на пут, бабо, ако слутиш ... Остани! ...
АРИФ-АГА (осмјехне се): Срамота је одустати од пута због сна једнога... Шта би ми људи казали?... (Извади кесу с новцима и даје јој). Ето за ашлука, да имаш... Збогом. (Пође).
ЕМИНА (прати га): Збогом, бабо...
АРИФ-АГА (застао крај отвора на плоту): Ћамиле, гдје је дорат?
ЋАМИЛ (понизно): Ево га, ага ... (Држи узенгију, док Ариф-ага узјахује на коња... Затим узјашу сви и одјуре за њим. Прамен прашине извије се и узмота до под стрехе, лелујајући се. Тутањ, испочетка јак, све се више губи, ишчезава. Емина стоји и гледа за њима).
ЗИБА (тихо): Отишли су... Хајдемо у кућу!
ЕМИНА: Хајдемо... (осврће се).
ЗИБА (пошла пред њом, па застала): Шта тражиш?. . . Шта чекаш?...
ЕМИНА (збуњено, постиђено): Ништа... Ето... Онако...
ЗИБА: Нешто си ми невесела данас?...
ЕМИНА: Невесела?... Нијесам... (Тихо, као да сама себе пита). Рашта бих била невесела?...
ЗИБА (пецкајући): Рашта?... Не знаш?...
ЕМИНА (осорно): Пакоснице! ... Ти као да би желила да будем невесела...
ЗИБА: Не знам зашто бих то желила! ...
ЕМИНА (оштрије). А што ми вазда говориш о томе?... Рашта? (Нервозно са сузама у очима). Ако сам и невесела шта то коме смета?... Треба ли то и спомињати?... Треба ли... ух ... (Хтјела нешто да каже, па прешутила. Одсјечно). Читав је свијет пакостан, па си и ти пакосна... (Пође у кућу).
ЗИБА (пристајући за њом): Емина! ... Шта ти је?.. .
ЕМИНА: Шта ми је?... Хоћеш ли да се вазда сми- јем, да цичим, попијевам, поигравам... (Ватрено). Шта хоћеш од мене?...
ЗИБА (готова и сама да заплаче). Ништа ја нећу... Што се љутиш?...
ЕМИНА (жешће): Ти... ти... ти... ух... ја знам да се подсмјехујеш, подругујеш!! ... Ти... ти... (Кушља јаглук у рукама и ошине је њим по лицу). Хоћеш ли да ми кажеш да мислим о њему... Пакоснице! ...
ЗИБА (измичући се): Сама си га, ето, споменула.. .
ЕМИНА (кида јаглук, чупа): Споменула сам, па шта?... Ако сам споменула, зар морам вазда и размишљати о њему и бити невесела?... Ко ми је он?... Ко је, па да се због њега сневеселим?... Пхи! ...
ЗИБА: Зашто сама измишљаш оно, што ти нијесам ни рекла?
ЕМИНА: Нијеси рекла али... али си мислила овако... Знам ја тебе... Хтјела си да пецнеш, да убодеш ... (Затресе чупима). А нећу да мислим о њему... Нећу! ...
ЗИБА (гледа је забринуто): Можеш ли?...
ЕМИНА (раздражено): Нећу... нећу! ... Хоће ли ината, гонићемо инат!... Да видимо ко ће бити јачи! ... (Осман, који је провиривао иза плота, шушне. Она цикне). Ух! ...
ЗИБА (брзо): Шта је?...
ЕМИНА: Чини ми се да је неко био.
ЗИБА: Ко је био?...
ЕМИНА (живље, веселије): Јест... Био је неко... Чула сам га... (Осврће се). Био је...
ЗИБА (осврће се, гледа): Нема никога!
ЕМИНА (упорно): Али ја сам чула... Био је... Неко... (Тражи). Како можеш рећи да нема никога кад сам га чула...
ЗИБА (пристаје за њом): Ко би могао бити?...
ЕМИНА (узбуђено): Ко би могао бити?... Па... па он... Он је био овдје! ... Дошао! ... Покорио се! .. .
ЗИБА (уздахнувши): Причинило ти се! ...
ЕМИНА (сјетно, невесело): Причинило ми се... (Погледа је). Веселиш ли се и томе, пакоснице?...
ЗИБА (увријеђена, готово кроз плач говори): С тобом се више не може говорити!... Зла си ми данас!... Зла!... (Отрчи у кућу).
ЕМИНА (потрчи за њом): Зибо!... Зибо!... Стани!... Не иди! ... Не љутим се ја!... Стани! ... (Отрча).
(Чим је затворила капиџик, улази Осман. Осврће се, пази, гледа... Даје преко плота некакве знакове. Мало затим улази и Селим-бег, мрк, суморан).
СЕЛИМ-БЕГ: Добро смо удесили ... Ариф-ага је отишао... У кући остала само женскадија ...
ОСМАН: Сама женскадија!... Све некакве цуре и цуретци!
СЕЛИМ-БЕГ (као да сам себи говори): Нијесу ли оне?... Хм ... Лијепо... Кад су видиле оно, нека виде и ово...
ОСМАН (измакне се, понизно): Имаш ли још што наредити, беже?...
СЕЛИМ-БЕГ (мрко): Пази! ... Окупи све момке! ... Ни један да не изостане! (Недалеко се зачује труба; звук јој се некако жаловито разлијеже кроз помрчину).
ОСМАН: Ено их... Сазивају се ...
СЕЛИМ-БЕГ: И разреди их лијепо! ...
ОСМАН: Разредићу и прикрићу.
СЕЛИМ-БЕГ: Чим он дође и чим зазовем, да прискоче.
ОСМАН: Све ће бити како наредиш!
СЕЛИМ-БЕГ: Добро је... (Сједне замишљен).
— Почивка. —
ОСМАН ''(за све вријеме почивке гледао га пажљиво. Понизно): Смијем ли те нешто запитати, беже?...
СЕЛИМ-БЕГ: Шта је, Османе?
ОСМАН: Чему овај читав кијамет?... (Опет труба).
СЕЛИМ-БЕГ (мукло): Видићеш ...
ОСМАН (слегнувши раменима): Па лијепо... Видићу...
СЕЛИМ-БЕГ: Поштен човјек не смије никада погазити ријечи. Је ли тако, Османе?...
ОСМАН: Тако је, беже ...
СЕЛИМ-БЕГ: А ја сам једанпут рекао да ме она више никад намамити неће ...
ОСМАН: Па добро... Нек те не намами ...
СЕЛИМ-БЕГ (с подсмјехом): Нека ме не намами?...
ОСМАН: Не дај јој се!
СЕЛИМ-БЕГ (снуждено): Лако је то рећи ...
ОСМАН: Теби је лако и учинити ... Ти све можеш ако хоћеш ...
СЕЛИМ-БЕГ (наслонио главу на цијев од пушке. Ломи се, бори): Не знам ни сам шта ми је, али ме све нешто гони да јој опет одем... И што се више отимам, све ме више гони ... И мучи ме, мучи, гризе ...
ОСМАН: Хм ...
СЕЛИМ-БЕГ: Никад у животу нијесам погазио ријечи, а сад бих је, чини ми се, погазио...
ОСМАН: Ти би, зар, погазио?... Ти?
СЕЛИМ-БЕГ (јаче). Ако још ноћас све мушки не пре- сијечем, погазићу је...
ОСМАН: А ти пресијеци! ...
СЕЛИМ-БЕГ: Чудна је то, чудна дјевојка! ... Што је више познајем, све више власти узима нада мном ...
ОСМАН: Жена?... Над тобом?...
СЕЛИМ-БЕГ: Почела је, чини ми се, да ме надјачава! ... Испочетка сам се забављао с њоме, инатио се, борио и савлађивао је, покоравао, а сада ...
ОСМАН: С ђаволом тикве садио, па почеле пуцати о главу...
СЕЛИМ-БЕГ (не слушајући га): Сад је окренула друкчије и ... (Одмахне руком). Нико јој се не би могао опријети ...
ОСМАН: Хм ...
СЕЛИМ-БЕГ (ватреније): Још откако јој не долазим, откако је не гледам, излази ми пред очи све јача ... све јача... И крши ме, крши, ломи, мами ... Слика њезина гони ме вазда, — кад сам будан и кад спавам, — расте преда мном онако плаха, једра, кршна, са голим њедрима, разасутом косом и широко раствореним очима из којих сипају варнице ... Глас њезин звони ми у ушима, дах јој пржи ме по образу, пали, опија... И хоћу да бјежим, а не могу... Отимам јој се, а све више малаксавам ... (Мукло). Сад истом *видим колико је моћна и колико ме уловила...
ОСМАН (уздахие): То, богме, видим и ја ...
СЕЛИМ-БЕГ: И, ако овако остане, освојила би ме сасвим, саломила ... Још дан, два, па бих погазио ријеч коју зададох пред свима, полетио њојзи, пао јој пред ноге и — обрукао се као нико до сада ...
ОСМАН: Душе ми, крупна работа! ...
СЕЛИМ-БЕГ: И мучна, Османе ... Волио бих бој бити са десетином људи, него овако остављен са самим собом. (Раскопчавајући копаран). Аман! ... Да ми је овако да раскопчам и прси, па да је ишчупам из њих!...
(Долазе четири момка, опремљени, оружани).
МОМАК: Хоћемо ли опколити кућу, беже, да нико из ње не смије?...
СЕЛИМ-БЕГ. Опколити?... Зашто?...
МОМАК: Могли би што опазити па зазвати у помоћ, јер ...
ДРУГИ МОМАК (упада): Видили смо нешто, што нам се не свиђа ...
СЕЛИМ-БЕГ: Видјели сте?... Шта сте видјели?
МОМАК: Двије слушкиње, умотане у чаршаве, одоше некуда, хитно...
ДРУГИ МОМАК: Готово трчећи одоше ... Можебити да траже индат...
СЕЛИМ-БЕГ. Нека их нек иду... Нека зову... Не сметајте их! ... Што их више буде и окршај ће бити јачи. (Измахне руком и момци се уклоне, оду).
ОСМАН (тихо): Мени се чини, беже, да твоме дерту има само један лијек.
СЕЛИМ-БЕГ: Лијек?... Какав?...
ОСМАН: Да узмеш ту цуру; да се ожениш ...
СЕЛИМ-БЕГ: Тооо?
ОСМАН: Ништа љепше од тога!
СЕЛИМ-БЕГ (снуждено): Зар сам се само за то родио, да се свежем за једну жену, макар ми била дража и од очију, па да управља са мном?... Зар се не може волити дјевојка, болан, а да се и не помишља о женидби?... Зар је и то забрањено?
ОСМАН: По моме хесабу не треба ни петљат’ с њом, ако је узети нећеш ...
СЕЛИМ-БЕГ (као да сам себи говори): Ја, који никоме робовао нијесам, да робујем жени, кући, дјеци?... Да се одречем слободе, славе, јунаштва и везирства свога?... Ја?...
ОСМАН: Ти би био господар, а она робиња.
СЕЛИМ-БЕГ: Не знаш ти њу, Османе, не знаш је!... Лукавство је женско без мјере и владала би са мном како хоће ... Милујући, окретала би ме као лутку, савијала ме, везала ... Ие знаш ти ... Ономадне сам окушао како је то... (Сјетивши се Еминине окладе сијевне очима и љутито се удара по кољену. Ипак се стиди да о томе прича Осману. Пригушено, мукло избаци). Брука за јунака!...
ОСМАН: Али честити беже, лако ти је жену умирити (показује као да би требало истући) чим ти у кућу дође.
СЕЛИМ-БЕГ: Остави море! ... Ја осјећам, ево овдје осјећам, да би ме она преломила и натјерала: и да пазим на свијет, на родбину, на име, на адете и на све беспослице! ... На то да пазим, а да се одрекнем свега рашта ме Алах и дао!... Зар моје највише дјело да буде — женидба! ...
ОСМАН: Тако је беже, дина ми!
СЕЛИМ-БЕГ: Није љепота, болан, узети жену, па се здружити с њоме, оковати се и водити кућу... Љепота је у пјесми, у севдаху, у ашиковању, у борби с њоме, па у оној вјечитој чежњи и у дерту овом, који је голем и бескрајан и који никад не слаби, нити малаксава... То... то ваља! ... Је ли тако, Османе?...
ОСМАН: Тако је и није друкчије.
СЕЛИМ-БЕГ (устане): Ја се баш и бојим, Османе, таке женидбе и ропства такога!... Зар је тако ропство за јунака?... Бојим се, бојим и ...
ОСМАН: И ...?...
СЕЛИМ-БЕГ: И ... казао сам већ ... не знам бих ли се могао отети, бих ли могао издржати и одољети јој, ако би се отегло овако, ако сам себе не савладам и све не раскинем ...
ОСМАН: А ти кидај!...
СЕЛИМ-БЕГ (јаче): Не био ја човјек, ако не бих могао однијети побједу над женом једном! ...
ОСМАН: Додај још: и над срцем својим ...
СЕЛИМ-БЕГ: И над срцем својим, ако хоћеш! ... Згазити га, ишчупати, а предати се нећу!
ОСМАН: То је јуначки, мушки ...
СЕЛИМ-БЕГ: Је ли, Османе?
ОСМАН: Али је и манито!
СЕЛИМ-БЕГ: Макар и манито.
ОСМАН (прене се): Чујеш ли неку лупу, беже?
СЕЛИМ-БЕГ: Лупу?
ОСМАН (ослуша): Чини ми се око капиџика.
СЕЛИМ-БЕГ (ослухује): Јест... Има неко... Да се сакријемо! ... (Повлачи се, па застане). А ако је она?
ОСМАН: Па ако је и она ... Није ђаво...
СЕЛИМ-БЕГ: Рад бих да је видим... Само мало...
ОСМАН: Остави се тога, беже ...
СЕЛИМ-БЕГ: Одавно је, болан, видио нијесам... (Застаје).
ОСМАН: Је ли и то јуначки?... Зар опет да те преломи?
СЕЛИМ-БЕГ (као да се прибира): Опет?... (Сјети се окладе и сав задрхта. Брзо) Хајдемо, Османе! ...
ОСМАН (пође и опази како је у башту уљегла стара, изнемогла, погрбљена Циганка и, опирући се о дебели штап, пипа унаоколо, тражи нешто): Хахаха! ... Беже! ... Ти чекао своју, а ено се појавила моја цура!... Хахаха!... (Оду смијући се).
ЦИГАНКА (мутне, големе као у совуљаге, очи избуљила и непрестано тражи, пипа. И глас јој као у совуљаге, кријештав, промукао, па кад дозива, чини се као да хукће, злокоби). Гдје сте?... Има ли икога?... Што сте ме звали?... Гдје сте?... (Тражи). Ништа не видим... Никога не видим ... Гдје сте?...
СЛУШКИЊА (брзо улази држећи запаљену цјепку луча у руци): Шта ти је?... Сад ће Емина доћи ...
ЦИГАНКА: Ништа се не види . .. Ништа ... Принеси луч ближе! ... Дођи! ...
СЛУШКИЊА: Не хукћи ... не вичи! ... Ево ме ... (Окрене се). А ево и Емине! (Уклања се и пропусти Емину и Зибу да прођу. Затим се, са другом слушкињом, која такођер држи упаљену цјепку повуче у дно, покрај плота).
ЕМИНА (Циганки): Дошла си, зар?... Једва једном!... (Хвата је за руку, гура). Дај сједи! ... Казуј ми! ... Казуј каква ће ми судбина бити! ...
ЦИГАНКА (промукло): Наша је судбина у рукама Алаховим!...
ЕМИНА (нестрпљиво, брзо): Кажу да се на трави, под отвореним небом, најбоље погађа ... (Дрмуса је). Збори! ... Казуј! ... Причај! ...
ЦИГАНКА (отегнуто): Чекај, чекај цурице! ... Не могу ја тако брзо!... Стара сам ...
ЕМИНА Чекаћу... Чекаћу... Ево... (Нервозно). Само казуј! ... (Јаче). Казуј!..
ЦИГАНКА (пипа по џепу, по димијама): Док најприје грах разбацим... Док видим... (Вади шаку граха, приноси устима и дуне у њега). Не види се ништа ... Виђело дајте ближе!... Виђело!...
ЕМИНА (слушкињама): Чујете ли?... Виђело! ... Виђело!... Виђело дајте!...
ЦИГАНКА (клекне и разбаци грах по тлима. Слушкиње, са запаљеним цјепкама, клекну око ње. Емина и Зиба наслониле се једна на другу и, наслоњене, наднијеле се над Циганку као да би и саме да виде: шта ће грах предсказати).
ЕМИНА: Видиш ли шта?... Познајеш ли?... Причај!...
ЦИГАНКА (склопила руке, клима се и нешто шапуће не гледајући никуд око себе, не слушајући шта говоре).
ЗИБА (некако поплашено, тихо): Шта је?
ЦИГАНКА (суво, промукло, пригушено) Мрак!... Мрак!... Мрак! ... Свукуд мрак! ... Мрак око нас, мрак на граху, мрак на твојој души! ... Мрак! ... Мрак! ... Мрак! ...
ЕМИНА (приљубила се уз Зибу и стреса се као од студени, подрхтава): Причај! ...
ЦИГАНКА (мукло): Имала си га и нијеси га знала! ... Изгубићеш га и познаћеш га! ...
ЕМИНА (опружила руке према њој. Нестрпљиво): Кога?
ЦИГАНКА (не дижући очију са граха): Кога?... Ја га не знам, ти га знаш ... Кога?... Због кога се омрачила душа твоја.
ЕМИНА (отргне се од Зибе, цикне): Лажеш! ...
ЦИГАНКА (јаче): Имала си га и нијеси га знала ... Изгубићеш га и познаћеш га! ...
ЕМИНА (бјешње): Лажеш! ... Лажеш! ... (Расипа јој грах, баца, гази га). Лажеш, злослутнице, лажеш! ...
ЦИГАНКА (с муком се придиже и хоће да пође): Ништа не видим! ... Ништа! ... (Осврће се). Присвијетлите боље! ... Виђело дајте! ... (Полази). Мрак!... Мрак!... Мрак! ...
ЕМИНА: Стани! ... Не иди! ... Стани! ... (Хвата је за руку и привлачи, стеже). Кажи ми јеси ли лагала! ... Кажи! ... Реци ...
ЦИГАНКА (суво): Лагала сам некад ... Лагала ... И себи и другима лагала ...
ЕМИНА: Али сад... сад?... (Јогунасто). Кажи да си лагала! ... Кажи! ...
ЦИГАНКА: Сад старост неда да се лаже ... Не могу више лагати, јер је смрт за вратом ... Смрт и мрак!... (Одлазећи). Свукуд мрачно! ... Свукуд! ... У животу мрак, у гробу мрак! (На капиџику). Виђело дајте! Посвијетлите! ... (Оде праћена слушкињама).
ЕМИНА (гледала за Циганком нијема, сатрвена. Затим се нагло окрене Зиби и пане јој на прса. Проплака).
ЗИБА (њежно, милујући је): Ја сам ти давно рекла да ти игра не ваља.
ЕМИНА (кроз сузе): Ах, лијепа је игра била! ...
ЗИБА. Вртоглава је била, а није лијепа ... Зато ћеш се и кајати ...
ЕМИНА (исправљајући се, живо): А ја бих се опет кладила да ће ми доћи! ... Сад бих се окладила.
ЗИБА: А зар нијеси видјела колико се наљутио?
ЕМИНА: Нека се наљутио!... Љутио се и прије и поново би долазио... (Нестрпљиво). Само се чудим што га још нема!
ЗИБА (смјешкајући се): Нијеси ни мислила да ћеш толико жалити за њим!
ЕМИНА: Па... па слагала бих, кад бих и сада, као мало прије, рекла да не мислим на њега, да не жалим... (Љутито). Трећи је дан како ми не долази! ... а то ме мучи, љути ...
ЗИБА (тихо): Сад барем знаш колико ти је драг!
ЕМИНА (шути, шета и нервозно чупка лишће).
ЗИБА (јаче): Играла се ватром, па ватра почела пржити.
ЕМИНА (удара руком о руку. Раздражена): Што га нема?... Гдје је?...
ЗИБА: Поручи му нека ти дође.
ЕМИНА: Зар ја да поручим?
ЗИБА: То је и најлакше и најпаметније ... Боље би било и малоприје да си поручила по њега него по Циганку.
ЕМИНА (пркосно): Нећу му поручити ... Нећу!
ЗИБА: И патићеш више!
ЕМИНА: Никад га прва нећу замолити.
ЗИБА: Чудновато!...
ЕМИНА: Хоћу да сам дође, да се повуче, да се покори.
ЗИБА (пријекорно): Па да му се и опет смијеш, да га понижаваш! ...
ЕМИНА (бацајући истргану гранчицу): Дође ли, скупО' ће платити ово чекање! ...
ЗИБА: А ако не дође?
ЕМИНА: Ако не дође?... Ако не дође?... (Љутито). Што ми говориш да неће доћи?... Што си злослутница као и Циганка, као проклетница она?... Ја ... ја га чекам, очекујем, зовем, а... а ти проричеш да неће доћи ... (Јаче). А ево и опет кажем: неће ми одољети!... Вратиће се! ... Мора се вратити ...
ЗИБА: Ко зна?
ЕМИНА (бјешње): Ево кућу у окладу, ево живот, ево себе ако хоћеш!... Доћи ће ми он!... Доћи ће!... Хоће! ... (Окрећући се од ње готово кроз плач узвикне) Ух!..„ Рашта ме толико дражиш! ... Рашта си рекла да неће доћи!...
ЗИБА (брзо, мећући прст на уста): Пст... Ето...
ЕМИНА (брзо): Шта?
ЗИБА: Весели се!... Ето га!...
ЕМИНА (живље): Он?... Гдје је?
ЏАФЕР-АГА (унишао у башту и пажљиво гледа унаоколо).
ЕМИНА: Гдје је?... Аман, гдје је?...
ЗИБА: Ено...
ЕМИНА (позна Џафер-агу. Разочарана): Џафер-ага! ... Није он ...
ЗИБА (сјетно, невесело): Није он... (Склони се на капиџик).
ЏАФЕР-АГА (весело): Ни данас нсма Селим-бега... Ни данас није долазио...
ЕМИНА (суво): Радујеш ли се што није долазио?...
ЏАФЕР-АГА: Радујем се што сам га уклонио с пута!...
ЕМИНА: Така радост још би ти могла бити узалудна.
ЏАФЕР-АГА (зачуђено): Зар му се и сад надаш?
ЕМИНА (пркосно): И сад ...
ЏАФЕР-АГА (јаче): Зар нијеси и сама тражила да се надмећемо, па да се види који је бољи и ко те воли више?...
ЕМИНА: Тражила сам ... Јесам ... (Јогунасто). Па шта је ако сам тражила ...
ЏАФЕР-АГА: Он те мање волио чим је први побјегао с мегдана ...
ЕМИНА (подругљиво): Он побјегао?... Он?...
ЏАФЕР-АГА. Побјегао је, а ја сам остао чврст и ста- лан као и вазда ...
ЕМИНА (пакосно): Благо мени са таким јунаком!
ЏАФЕР-АГА (весело): А јунаку са таком дјевојком!...
ЕМИНА: Ти би да се шалиш ... Теби је до шале, а ја ... а ја... (Мучи се, кида) не знам ни шта радим, ни шта говорим. (Молећи). Остави ме. Пусти... Иди!...
ЏАФЕР-АГА (пркосно): Нећу! ...
ЕМИНА. Иди! Остави! . ..
ЏАФЕР-АГА. Зар да те оставим сад, кад ни њега нема да ми смета?... Да те оставим у часу, кад сам дошао да те зовем себи?. . . (Ватреније). Ја нећу кући без тебе!... Нећу!...
ЕМИНА (окрене се од њега, осорно): Несносан си! ...
ЏАФЕР-АГА (меко): Емина, џанум, хајде са мном! ... Хајде, јер кућа моја чека на те! ... Пуста ми кућа без тебе!... Цвијеће је свехнуло по собама чекајући на те... Немој да свехнем и ја од чежње и јада големога! ... Емина, џанум, хајде! ...
СЕЛИМ-БЕГ (који се полако прикрадао, сад се исправи пред њима): Не зови више! Доћи ће ти! ...
ЕМИНА (цикне): Ух! ...
(Труба, у близини, затруби).
ЏАФЕР-АГА (изненађен, устукне): Шта је ово?... Бусија?... (Вади нож).
СЕЛИМ-БЕГ: Небој се, Џафер-ага, нијесам ти душманин! ... (Оштро). Врати нож! ...
ЏАФЕР-АГА (узбуђен): Не враћам га ноћас и не мичем се одавле! ... Хоћемо ли да се огледамо?... Ево ме! ...
СЕЛИМ-БЕГ (јаче). Врати нож)!
ЏАФЕР-АГА: Нипошто! ... Не мисли да сам рђа и да се плашим мегдана! ...
СЕЛИМ-БЕГ: И по трећи пут кажем: врати нож! ...
ЏАФЕР-АГА: Јок! ...
СЕЛИМ-БЕГ (мирно): Онда ... моли се Алаху нека ти помогне!... (Прихвати за сабљу. Момци Селим-бегови искоче и напере пушке. Неки прилазе Џафер-аги, иза леђа).
ЕМИНА (усплахирена утрча међу њих, раздваја их): Немојте у крв! ... Немојте! ...
ЏАФЕР-АГА (изазивачки): Пусти ме! ... Пусти! ... Ноћас или никада!...
ЕМИНА (усплахирена): Нећеш! ... Немојте! ... Шта је вама?...
СЕЛИМ-БЕГ (измакне се и наслања на дрво): Џафер-ага, севдишеш ли Емину поштено?
ЏАФЕР-АГА (бијесан, распаљен, као да се једнако спрема на навалу): Теби, зар, да кажем, крвниче? Теби?...
СЕЛИМ-БЕГ: Ако је севдишеш срцем колико језиком, ја ти дајем ... Сретно ти било! ...
ЕМИНА (готово блесасто): Ти?... Ти?...
СЕЛИМ-БЕГ (Џафер-аги): И тешко теби ако икада зажали на те!...
ЕМИНА (у чуду. Гледа од једнога до другога): Шта?... Селим-бег (оштро). Води је! ...
ЏАФЕР-АГА (забленуто): Шта?
СЕЛИМ-БЕГ (јаче): Води је! ...
ЕМИНА (измакне се): Нека ми се нико не примиче! ... Изгребаћу га! Искидаћу!...
СЕЛИМ-БЕГ (оштро): Водите! ... (Осман са неколико момака, хоће да јој се приближи).
ЕМИНА (трчи, измиче се): Мичите се! Не прилазите! Идите! ...
ЏАФЕР-АГА (све бјешњи): Не приступајте јој! ... Не дирајте, поганови! (Потрчи с ножем према њима). Погинућу за њу!
(Селим-бег га ухвати за руку и отме му нож. Остали момци прискоче и хрву се с њиме, савлађују га).
ЕМИНА (притрчала Селим-бегу, дрхтећи). Зар ти?... Беже?... На ме?...
СЕЛИМ-БЕГ (промукло). Тако нам суђено! ... Иди! ...
ЕМИНА: Беже!...
СЕЛИМ-БЕГ. Не зови ме, не спомињи више!
ЕМИНА (трчи према Џафер-аги, кога су већ савладали и свезали му руке): Какав је ово зулум?... Шта ово бива? (Потрчи према капиџику). Помозите! ... (Капиџик се отвара и Зиба, блиједа и зреплашена, врисне Помозите!)
ЏАФЕР-АГА (онако свезан трза се, отима): Убите мене, зликовци, а њу оставите!... Њу не дирајте! ... Зликовци!
СЕЛИМ-БЕГ. Водите! ... (Момци понесу Џафер-агу).
ЏАФЕР-АГА (промукао, изнемогао): Зликовче! ... Још ћемо се огледати! ... Још ћемо... (Запуше му уста и брзо га одвуку).
ЕМИНА (опет притрчала Селим-бегу. Очајно): Недај ме!... Беже! ... Недај другоме! ... (Готово врисне). Ја нећу другога! ...
СЕЛИМ-БЕГ (мрко, не гледајући је): Водите! ... (Момци опколе Емину).
ЕМИНА (отима се, брани, удара): Не! ... Немојте! ... Беже мој! (Понесу је, повуку). Крвниче! ... Лупежу! ... Разбојниче!
(И пошто је изнесу једнако се чује пако куне, проклиње).
ОСМАН (отпратио их и враћа се): Оде ...
СЕЛИМ-БЕГ (неко вријеме гледао за њима; затим се одупире о пушку и обори главу. Као потмуо одјек одговара Осману): Оде ... (Чује се тутањ кола, која одоше, одзврјаше).
ОСМАН: И сад је са Џафером.
СЕЛИМ-БЕГ: И једва јој одолих!
ОСМАН: Зачудиће се Ариф-ага кад се врати с пута, па не нађе Емину...
СЕЛИМ-БЕГ (пошао па опет застао; прислони се леђима уз трешњу): Ни ја је више овдје наћи нећу! ... Ех ... (Гледа унаоколо). Пуста је кућа . . . Празно мјесто ње- • зино...
ОСМАН (тихо, отегнуто): Хајдемо! ...
СЕЛИМ-БЕГ (мукло): Хајдемо! ... И њезиним сокаком хајдемо! ... Опет! ... (Одбаци пушку и, затуривши фес, удара се по челу). Е, сретан ли је Џафер, јади га убили!...
— Завјеса пада. —
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|