Zulumćar/3

III ČIN

►

III ČIN

(Sumrak se rasipa kroz baštu i crninom umotava jorgovane, divlje ruže u plotu, obijeljene zidove, lozu pored njih i ponosni, gizdavi šedrvan, čiji se tanki mlazevi još i sad prelijevaju čas u ugasito - ljubičastu čas u svijetlo - plavu boju. Široke, granate sjenke raširile se ispod šanduda i smokava, po travi, i tu kao da se povijaju, talasaju. Na sokaku, pokraj plota, propinju se, vrište i ržu osedlani, opremljeni paripi, kopajući zemlju nogama i strižući šiljastim ušima, a talismani, obješeni im o vratu, zasvijetle pokatkada i sitno, sitno zvekeću. Na munarskoj šerefi već žmirkaju kandila, trepere, a meka im svjetlost prelijeva se preko munara sve do polumjeseca na vrhu, koji obliješti, drhće i kao da poigrava. I u kućama komšiskim, ispod nagnutih streha, podrhtava i zalizuje slaba svjetlost, znak da su i tamo lojanice upaljene. Nedaleko od šanduda, na travi, stari, pobožni Arif-aga, opremljen putnički, klanja dovu, šireći ruke prema nebu i poluglasno šapćući molitve. Svjetlost sa šerefe kao da se ponekad prokrade i u baštu, te ga zalije po licu, koje izgleda još bleđe, mršavije, gotovo svetiteljsko. Oko njega, sa obje strane, leži oružje. U dnu bašte, pored plota, stoje četiri momka, mrka, stasita, jaka, potpuno oružani i opremljeni, ogrnuti dugačkim strukama, koje im se spustile do tala. Emina i Ziba, pokraj kapidžika, naslonile se jedna na drugu, zagrlile se i tiho se šaptaju).

EMINA (gledajući oko sebe): Počelo se smrkavati.
ZIBA: A same ženske ostati u kući. ..
EMINA: Zar se bojiš?
ZIBA: Ne bojim se, ali...
EMINA (nekako sjetno, zamišljeno): A ja bih najvolila da sam sama, sasvim sama...
ZIBA: Eh?
EMINA: Sama, pa sjedim, pa razmišljam, naslonjena glavom na demire, a struci karamfila miješaju mi se sa kosom, mirišu i škaklje me po licu...
ZIBA (milujući je po kosi): Pa... kad je tako. .. ja bih mogla ići... Šta ću ti?. ..
EMINA: Nemoj. .. Nećeš ići... Ti mi ipak trebaš...
ARIF-AGA (svršio molitvu, pa mirno, spokojno podiže se. Uzima oružje i okrenuvši se prema sluzi, pita): Ćamile, je li sve gotovo za puta?...
ĆAMIL (jedan od onih momaka što su stajali u dnu, pokloni se i mirno odgovori): Sve.
ARIF-AGA (Emini): Emina, ja polazim... Čuvaj mi kuću...
EMINA (pritrči i poljubi ga u ruku): Čuvaću, babo.
ARIF-AGA (obgrlivši je): Ne miči nikud, ne izlazi iz nje dok se ne vratim.
EMINA (podigne oči, gleda ga): Rašta, babo?. ..
ARIF-AGA (otegnuto): Sve slutim, strahujem nešto... Noćas sam snio san, kako se mrk oblak nadvio nad našu kuću i spustio se sve do pokrova. Prekrilio je, zagrlio... Alah nek nas čuva, a taki san dobra ne donosi... (Poljubi je u čelo).
EMINA (uzela mu ruku i gladi je): Ne idi na put, babo, ako slutiš ... Ostani! ...
ARIF-AGA (osmjehne se): Sramota je odustati od puta zbog sna jednoga... Šta bi mi ljudi kazali?... (Izvadi kesu s novcima i daje joj). Eto za ašluka, da imaš... Zbogom. (Pođe).
EMINA (prati ga): Zbogom, babo...
ARIF-AGA (zastao kraj otvora na plotu): Ćamile, gdje je dorat?
ĆAMIL (ponizno): Evo ga, aga ... (Drži uzengiju, dok Arif-aga uzjahuje na konja... Zatim uzjašu svi i odjure za njim. Pramen prašine izvije se i uzmota do pod strehe, lelujajući se. Tutanj, ispočetka jak, sve se više gubi, iščezava. Emina stoji i gleda za njima).
ZIBA (tiho): Otišli su... Hajdemo u kuću!
EMINA: Hajdemo... (osvrće se).
ZIBA (pošla pred njom, pa zastala): Šta tražiš?. . . Šta čekaš?...
EMINA (zbunjeno, postiđeno): Ništa... Eto... Onako...
ZIBA: Nešto si mi nevesela danas?...
EMINA: Nevesela?... Nijesam... (Tiho, kao da sama sebe pita). Rašta bih bila nevesela?...
ZIBA (peckajući): Rašta?... Ne znaš?...
EMINA (osorno): Pakosnice! ... Ti kao da bi želila da budem nevesela...
ZIBA: Ne znam zašto bih to želila! ...
EMINA (oštrije). A što mi vazda govoriš o tome?... Rašta? (Nervozno sa suzama u očima). Ako sam i nevesela šta to kome smeta?... Treba li to i spominjati?... Treba li... uh ... (Htjela nešto da kaže, pa prešutila. Odsječno). Čitav je svijet pakostan, pa si i ti pakosna... (Pođe u kuću).
ZIBA (pristajući za njom): Emina! ... Šta ti je?.. .
EMINA: Šta mi je?... Hoćeš li da se vazda smi- jem, da cičim, popijevam, poigravam... (Vatreno). Šta hoćeš od mene?...
ZIBA (gotova i sama da zaplače). Ništa ja neću... Što se ljutiš?...
EMINA (žešće): Ti... ti... ti... uh... ja znam da se podsmjehuješ, podruguješ!! ... Ti... ti... (Kušlja jagluk u rukama i ošine je njim po licu). Hoćeš li da mi kažeš da mislim o njemu... Pakosnice! ...
ZIBA (izmičući se): Sama si ga, eto, spomenula.. .
EMINA (kida jagluk, čupa): Spomenula sam, pa šta?... Ako sam spomenula, zar moram vazda i razmišljati o njemu i biti nevesela?... Ko mi je on?... Ko je, pa da se zbog njega sneveselim?... Phi! ...
ZIBA: Zašto sama izmišljaš ono, što ti nijesam ni rekla?
EMINA: Nijesi rekla ali... ali si mislila ovako... Znam ja tebe... Htjela si da pecneš, da ubodeš ... (Zatrese čupima). A neću da mislim o njemu... Neću! ...
ZIBA (gleda je zabrinuto): Možeš li?...
EMINA (razdraženo): Neću... neću! ... Hoće li inata, gonićemo inat!... Da vidimo ko će biti jači! ... (Osman, koji je provirivao iza plota, šušne. Ona cikne). Uh! ...
ZIBA (brzo): Šta je?...
EMINA: Čini mi se da je neko bio.
ZIBA: Ko je bio?...
EMINA (življe, veselije): Jest... Bio je neko... Čula sam ga... (Osvrće se). Bio je...
ZIBA (osvrće se, gleda): Nema nikoga!
EMINA (uporno): Ali ja sam čula... Bio je... Neko... (Traži). Kako možeš reći da nema nikoga kad sam ga čula...
ZIBA (pristaje za njom): Ko bi mogao biti?...
EMINA (uzbuđeno): Ko bi mogao biti?... Pa... pa on... On je bio ovdje! ... Došao! ... Pokorio se! .. .
ZIBA (uzdahnuvši): Pričinilo ti se! ...
EMINA (sjetno, neveselo): Pričinilo mi se... (Pogleda je). Veseliš li se i tome, pakosnice?...
ZIBA (uvrijeđena, gotovo kroz plač govori): S tobom se više ne može govoriti!... Zla si mi danas!... Zla!... (Otrči u kuću).
EMINA (potrči za njom): Zibo!... Zibo!... Stani!... Ne idi! ... Ne ljutim se ja!... Stani! ... (Otrča).
(Čim je zatvorila kapidžik, ulazi Osman. Osvrće se, pazi, gleda... Daje preko plota nekakve znakove. Malo zatim ulazi i Selim-beg, mrk, sumoran).
SELIM-BEG: Dobro smo udesili ... Arif-aga je otišao... U kući ostala samo ženskadija ...
OSMAN: Sama ženskadija!... Sve nekakve cure i curetci!
SELIM-BEG (kao da sam sebi govori): Nijesu li one?... Hm ... Lijepo... Kad su vidile ono, neka vide i ovo...
OSMAN (izmakne se, ponizno): Imaš li još što narediti, beže?...
SELIM-BEG (mrko): Pazi! ... Okupi sve momke! ... Ni jedan da ne izostane! (Nedaleko se začuje truba; zvuk joj se nekako žalovito razliježe kroz pomrčinu).
OSMAN: Eno ih... Sazivaju se ...
SELIM-BEG: I razredi ih lijepo! ...
OSMAN: Razrediću i prikriću.
SELIM-BEG: Čim on dođe i čim zazovem, da priskoče.
OSMAN: Sve će biti kako narediš!
SELIM-BEG: Dobro je... (Sjedne zamišljen).
— Počivka. —
OSMAN ''(za sve vrijeme počivke gledao ga pažljivo. Ponizno): Smijem li te nešto zapitati, beže?...
SELIM-BEG: Šta je, Osmane?
OSMAN: Čemu ovaj čitav kijamet?... (Opet truba).
SELIM-BEG (muklo): Vidićeš ...
OSMAN (slegnuvši ramenima): Pa lijepo... Vidiću...
SELIM-BEG: Pošten čovjek ne smije nikada pogaziti riječi. Je li tako, Osmane?...
OSMAN: Tako je, beže ...
SELIM-BEG: A ja sam jedanput rekao da me ona više nikad namamiti neće ...
OSMAN: Pa dobro... Nek te ne namami ...
SELIM-BEG (s podsmjehom): Neka me ne namami?...
OSMAN: Ne daj joj se!
SELIM-BEG (snuždeno): Lako je to reći ...
OSMAN: Tebi je lako i učiniti ... Ti sve možeš ako hoćeš ...
SELIM-BEG (naslonio glavu na cijev od puške. Lomi se, bori): Ne znam ni sam šta mi je, ali me sve nešto goni da joj opet odem... I što se više otimam, sve me više goni ... I muči me, muči, grize ...
OSMAN: Hm ...
SELIM-BEG: Nikad u životu nijesam pogazio riječi, a sad bih je, čini mi se, pogazio...
OSMAN: Ti bi, zar, pogazio?... Ti?
SELIM-BEG (jače). Ako još noćas sve muški ne pre- siječem, pogaziću je...
OSMAN: A ti presijeci! ...
SELIM-BEG: Čudna je to, čudna djevojka! ... Što je više poznajem, sve više vlasti uzima nada mnom ...
OSMAN: Žena?... Nad tobom?...
SELIM-BEG: Počela je, čini mi se, da me nadjačava! ... Ispočetka sam se zabavljao s njome, inatio se, borio i savlađivao je, pokoravao, a sada ...
OSMAN: S đavolom tikve sadio, pa počele pucati o glavu...
SELIM-BEG (ne slušajući ga): Sad je okrenula drukčije i ... (Odmahne rukom). Niko joj se ne bi mogao oprijeti ...
OSMAN: Hm ...
SELIM-BEG (vatrenije): Još otkako joj ne dolazim, otkako je ne gledam, izlazi mi pred oči sve jača ... sve jača... I krši me, krši, lomi, mami ... Slika njezina goni me vazda, — kad sam budan i kad spavam, — raste preda mnom onako plaha, jedra, kršna, sa golim njedrima, razasutom kosom i široko rastvorenim očima iz kojih sipaju varnice ... Glas njezin zvoni mi u ušima, dah joj prži me po obrazu, pali, opija... I hoću da bježim, a ne mogu... Otimam joj se, a sve više malaksavam ... (Muklo). Sad istom *vidim koliko je moćna i koliko me ulovila...
OSMAN (uzdahie): To, bogme, vidim i ja ...
SELIM-BEG: I, ako ovako ostane, osvojila bi me sasvim, salomila ... Još dan, dva, pa bih pogazio riječ koju zadadoh pred svima, poletio njojzi, pao joj pred noge i — obrukao se kao niko do sada ...
OSMAN: Duše mi, krupna rabota! ...
SELIM-BEG: I mučna, Osmane ... Volio bih boj biti sa desetinom ljudi, nego ovako ostavljen sa samim sobom. (Raskopčavajući koparan). Aman! ... Da mi je ovako da raskopčam i prsi, pa da je iščupam iz njih!...
(Dolaze četiri momka, opremljeni, oružani).
MOMAK: Hoćemo li opkoliti kuću, beže, da niko iz nje ne smije?...
SELIM-BEG. Opkoliti?... Zašto?...
MOMAK: Mogli bi što opaziti pa zazvati u pomoć, jer ...
DRUGI MOMAK (upada): Vidili smo nešto, što nam se ne sviđa ...
SELIM-BEG: Vidjeli ste?... Šta ste vidjeli?
MOMAK: Dvije sluškinje, umotane u čaršave, odoše nekuda, hitno...
DRUGI MOMAK: Gotovo trčeći odoše ... Možebiti da traže indat...
SELIM-BEG. Neka ih nek idu... Neka zovu... Ne smetajte ih! ... Što ih više bude i okršaj će biti jači. (Izmahne rukom i momci se uklone, odu).
OSMAN (tiho): Meni se čini, beže, da tvome dertu ima samo jedan lijek.
SELIM-BEG: Lijek?... Kakav?...
OSMAN: Da uzmeš tu curu; da se oženiš ...
SELIM-BEG: Tooo?
OSMAN: Ništa ljepše od toga!
SELIM-BEG (snuždeno): Zar sam se samo za to rodio, da se svežem za jednu ženu, makar mi bila draža i od očiju, pa da upravlja sa mnom?... Zar se ne može voliti djevojka, bolan, a da se i ne pomišlja o ženidbi?... Zar je i to zabranjeno?
OSMAN: Po mome hesabu ne treba ni petljat’ s njom, ako je uzeti nećeš ...
SELIM-BEG (kao da sam sebi govori): Ja, koji nikome robovao nijesam, da robujem ženi, kući, djeci?... Da se odrečem slobode, slave, junaštva i vezirstva svoga?... Ja?...
OSMAN: Ti bi bio gospodar, a ona robinja.
SELIM-BEG: Ne znaš ti nju, Osmane, ne znaš je!... Lukavstvo je žensko bez mjere i vladala bi sa mnom kako hoće ... Milujući, okretala bi me kao lutku, savijala me, vezala ... Ie znaš ti ... Onomadne sam okušao kako je to... (Sjetivši se Eminine oklade sijevne očima i ljutito se udara po koljenu. Ipak se stidi da o tome priča Osmanu. Prigušeno, muklo izbaci). Bruka za junaka!...
OSMAN: Ali čestiti beže, lako ti je ženu umiriti (pokazuje kao da bi trebalo istući) čim ti u kuću dođe.
SELIM-BEG: Ostavi more! ... Ja osjećam, evo ovdje osjećam, da bi me ona prelomila i natjerala: i da pazim na svijet, na rodbinu, na ime, na adete i na sve besposlice! ... Na to da pazim, a da se odreknem svega rašta me Alah i dao!... Zar moje najviše djelo da bude — ženidba! ...
OSMAN: Tako je beže, dina mi!
SELIM-BEG: Nije ljepota, bolan, uzeti ženu, pa se združiti s njome, okovati se i voditi kuću... Ljepota je u pjesmi, u sevdahu, u ašikovanju, u borbi s njome, pa u onoj vječitoj čežnji i u dertu ovom, koji je golem i beskrajan i koji nikad ne slabi, niti malaksava... To... to valja! ... Je li tako, Osmane?...
OSMAN: Tako je i nije drukčije.
SELIM-BEG (ustane): Ja se baš i bojim, Osmane, take ženidbe i ropstva takoga!... Zar je tako ropstvo za junaka?... Bojim se, bojim i ...
OSMAN: I ...?...
SELIM-BEG: I ... kazao sam već ... ne znam bih li se mogao oteti, bih li mogao izdržati i odoljeti joj, ako bi se oteglo ovako, ako sam sebe ne savladam i sve ne raskinem ...
OSMAN: A ti kidaj!...
SELIM-BEG (jače): Ne bio ja čovjek, ako ne bih mogao odnijeti pobjedu nad ženom jednom! ...
OSMAN: Dodaj još: i nad srcem svojim ...
SELIM-BEG: I nad srcem svojim, ako hoćeš! ... Zgaziti ga, iščupati, a predati se neću!
OSMAN: To je junački, muški ...
SELIM-BEG: Je li, Osmane?
OSMAN: Ali je i manito!
SELIM-BEG: Makar i manito.
OSMAN (prene se): Čuješ li neku lupu, beže?
SELIM-BEG: Lupu?
OSMAN (osluša): Čini mi se oko kapidžika.
SELIM-BEG (osluhuje): Jest... Ima neko... Da se sakrijemo! ... (Povlači se, pa zastane). A ako je ona?
OSMAN: Pa ako je i ona ... Nije đavo...
SELIM-BEG: Rad bih da je vidim... Samo malo...
OSMAN: Ostavi se toga, beže ...
SELIM-BEG: Odavno je, bolan, vidio nijesam... (Zastaje).
OSMAN: Je li i to junački?... Zar opet da te prelomi?
SELIM-BEG (kao da se pribira): Opet?... (Sjeti se oklade i sav zadrhta. Brzo) Hajdemo, Osmane! ...
OSMAN (pođe i opazi kako je u baštu uljegla stara, iznemogla, pogrbljena Ciganka i, opirući se o debeli štap, pipa unaokolo, traži nešto): Hahaha! ... Beže! ... Ti čekao svoju, a eno se pojavila moja cura!... Hahaha!... (Odu smijući se).
CIGANKA (mutne, goleme kao u sovuljage, oči izbuljila i neprestano traži, pipa. I glas joj kao u sovuljage, kriještav, promukao, pa kad doziva, čini se kao da hukće, zlokobi). Gdje ste?... Ima li ikoga?... Što ste me zvali?... Gdje ste?... (Traži). Ništa ne vidim... Nikoga ne vidim ... Gdje ste?...
SLUŠKINjA (brzo ulazi držeći zapaljenu cjepku luča u ruci): Šta ti je?... Sad će Emina doći ...
CIGANKA: Ništa se ne vidi . .. Ništa ... Prinesi luč bliže! ... Dođi! ...
SLUŠKINjA: Ne hukći ... ne viči! ... Evo me ... (Okrene se). A evo i Emine! (Uklanja se i propusti Eminu i Zibu da prođu. Zatim se, sa drugom sluškinjom, koja također drži upaljenu cjepku povuče u dno, pokraj plota).
EMINA (Ciganki): Došla si, zar?... Jedva jednom!... (Hvata je za ruku, gura). Daj sjedi! ... Kazuj mi! ... Kazuj kakva će mi sudbina biti! ...
CIGANKA (promuklo): Naša je sudbina u rukama Alahovim!...
EMINA (nestrpljivo, brzo): Kažu da se na travi, pod otvorenim nebom, najbolje pogađa ... (Drmusa je). Zbori! ... Kazuj! ... Pričaj! ...
CIGANKA (otegnuto): Čekaj, čekaj curice! ... Ne mogu ja tako brzo!... Stara sam ...
EMINA Čekaću... Čekaću... Evo... (Nervozno). Samo kazuj! ... (Jače). Kazuj!..
CIGANKA (pipa po džepu, po dimijama): Dok najprije grah razbacim... Dok vidim... (Vadi šaku graha, prinosi ustima i dune u njega). Ne vidi se ništa ... Viđelo dajte bliže!... Viđelo!...
EMINA (sluškinjama): Čujete li?... Viđelo! ... Viđelo!... Viđelo dajte!...
CIGANKA (klekne i razbaci grah po tlima. Sluškinje, sa zapaljenim cjepkama, kleknu oko nje. Emina i Ziba naslonile se jedna na drugu i, naslonjene, nadnijele se nad Ciganku kao da bi i same da vide: šta će grah predskazati).
EMINA: Vidiš li šta?... Poznaješ li?... Pričaj!...
CIGANKA (sklopila ruke, klima se i nešto šapuće ne gledajući nikud oko sebe, ne slušajući šta govore).
ZIBA (nekako poplašeno, tiho): Šta je?
CIGANKA (suvo, promuklo, prigušeno) Mrak!... Mrak!... Mrak! ... Svukud mrak! ... Mrak oko nas, mrak na grahu, mrak na tvojoj duši! ... Mrak! ... Mrak! ... Mrak! ...
EMINA (priljubila se uz Zibu i stresa se kao od studeni, podrhtava): Pričaj! ...
CIGANKA (muklo): Imala si ga i nijesi ga znala! ... Izgubićeš ga i poznaćeš ga! ...
EMINA (opružila ruke prema njoj. Nestrpljivo): Koga?
CIGANKA (ne dižući očiju sa graha): Koga?... Ja ga ne znam, ti ga znaš ... Koga?... Zbog koga se omračila duša tvoja.
EMINA (otrgne se od Zibe, cikne): Lažeš! ...
CIGANKA (jače): Imala si ga i nijesi ga znala ... Izgubićeš ga i poznaćeš ga! ...
EMINA (bješnje): Lažeš! ... Lažeš! ... (Rasipa joj grah, baca, gazi ga). Lažeš, zloslutnice, lažeš! ...
CIGANKA (s mukom se pridiže i hoće da pođe): Ništa ne vidim! ... Ništa! ... (Osvrće se). Prisvijetlite bolje! ... Viđelo dajte! ... (Polazi). Mrak!... Mrak!... Mrak! ...
EMINA: Stani! ... Ne idi! ... Stani! ... (Hvata je za ruku i privlači, steže). Kaži mi jesi li lagala! ... Kaži! ... Reci ...
CIGANKA (suvo): Lagala sam nekad ... Lagala ... I sebi i drugima lagala ...
EMINA: Ali sad... sad?... (Jogunasto). Kaži da si lagala! ... Kaži! ...
CIGANKA: Sad starost neda da se laže ... Ne mogu više lagati, jer je smrt za vratom ... Smrt i mrak!... (Odlazeći). Svukud mračno! ... Svukud! ... U životu mrak, u grobu mrak! (Na kapidžiku). Viđelo dajte! Posvijetlite! ... (Ode praćena sluškinjama).
EMINA (gledala za Cigankom nijema, satrvena. Zatim se naglo okrene Zibi i pane joj na prsa. Proplaka).
ZIBA (nježno, milujući je): Ja sam ti davno rekla da ti igra ne valja.
EMINA (kroz suze): Ah, lijepa je igra bila! ...
ZIBA. Vrtoglava je bila, a nije lijepa ... Zato ćeš se i kajati ...
EMINA (ispravljajući se, živo): A ja bih se opet kladila da će mi doći! ... Sad bih se okladila.
ZIBA: A zar nijesi vidjela koliko se naljutio?
EMINA: Neka se naljutio!... Ljutio se i prije i ponovo bi dolazio... (Nestrpljivo). Samo se čudim što ga još nema!
ZIBA (smješkajući se): Nijesi ni mislila da ćeš toliko žaliti za njim!
EMINA: Pa... pa slagala bih, kad bih i sada, kao malo prije, rekla da ne mislim na njega, da ne žalim... (Ljutito). Treći je dan kako mi ne dolazi! ... a to me muči, ljuti ...
ZIBA (tiho): Sad barem znaš koliko ti je drag!
EMINA (šuti, šeta i nervozno čupka lišće).
ZIBA (jače): Igrala se vatrom, pa vatra počela pržiti.
EMINA (udara rukom o ruku. Razdražena): Što ga nema?... Gdje je?...
ZIBA: Poruči mu neka ti dođe.
EMINA: Zar ja da poručim?
ZIBA: To je i najlakše i najpametnije ... Bolje bi bilo i maloprije da si poručila po njega nego po Ciganku.
EMINA (prkosno): Neću mu poručiti ... Neću!
ZIBA: I patićeš više!
EMINA: Nikad ga prva neću zamoliti.
ZIBA: Čudnovato!...
EMINA: Hoću da sam dođe, da se povuče, da se pokori.
ZIBA (prijekorno): Pa da mu se i opet smiješ, da ga ponižavaš! ...
EMINA (bacajući istrganu grančicu): Dođe li, skupO' će platiti ovo čekanje! ...
ZIBA: A ako ne dođe?
EMINA: Ako ne dođe?... Ako ne dođe?... (Ljutito). Što mi govoriš da neće doći?... Što si zloslutnica kao i Ciganka, kao prokletnica ona?... Ja ... ja ga čekam, očekujem, zovem, a... a ti proričeš da neće doći ... (Jače). A evo i opet kažem: neće mi odoljeti!... Vratiće se! ... Mora se vratiti ...
ZIBA: Ko zna?
EMINA (bješnje): Evo kuću u okladu, evo život, evo sebe ako hoćeš!... Doći će mi on!... Doći će!... Hoće! ... (Okrećući se od nje gotovo kroz plač uzvikne) Uh!..„ Rašta me toliko dražiš! ... Rašta si rekla da neće doći!...
ZIBA (brzo, mećući prst na usta): Pst... Eto...
EMINA (brzo): Šta?
ZIBA: Veseli se!... Eto ga!...
EMINA (življe): On?... Gdje je?
DžAFER-AGA (unišao u baštu i pažljivo gleda unaokolo).
EMINA: Gdje je?... Aman, gdje je?...
ZIBA: Eno...
EMINA (pozna Džafer-agu. Razočarana): Džafer-aga! ... Nije on ...
ZIBA (sjetno, neveselo): Nije on... (Skloni se na kapidžik).
DžAFER-AGA (veselo): Ni danas nsma Selim-bega... Ni danas nije dolazio...
EMINA (suvo): Raduješ li se što nije dolazio?...
DžAFER-AGA: Radujem se što sam ga uklonio s puta!...
EMINA: Taka radost još bi ti mogla biti uzaludna.
DžAFER-AGA (začuđeno): Zar mu se i sad nadaš?
EMINA (prkosno): I sad ...
DžAFER-AGA (jače): Zar nijesi i sama tražila da se nadmećemo, pa da se vidi koji je bolji i ko te voli više?...
EMINA: Tražila sam ... Jesam ... (Jogunasto). Pa šta je ako sam tražila ...
DžAFER-AGA: On te manje volio čim je prvi pobjegao s megdana ...
EMINA (podrugljivo): On pobjegao?... On?...
DžAFER-AGA. Pobjegao je, a ja sam ostao čvrst i sta- lan kao i vazda ...
EMINA (pakosno): Blago meni sa takim junakom!
DžAFER-AGA (veselo): A junaku sa takom djevojkom!...
EMINA: Ti bi da se šališ ... Tebi je do šale, a ja ... a ja... (Muči se, kida) ne znam ni šta radim, ni šta govorim. (Moleći). Ostavi me. Pusti... Idi!...
DžAFER-AGA (prkosno): Neću! ...
EMINA. Idi! Ostavi! . ..
DžAFER-AGA. Zar da te ostavim sad, kad ni njega nema da mi smeta?... Da te ostavim u času, kad sam došao da te zovem sebi?. . . (Vatrenije). Ja neću kući bez tebe!... Neću!...
EMINA (okrene se od njega, osorno): Nesnosan si! ...
DžAFER-AGA (meko): Emina, džanum, hajde sa mnom! ... Hajde, jer kuća moja čeka na te! ... Pusta mi kuća bez tebe!... Cvijeće je svehnulo po sobama čekajući na te... Nemoj da svehnem i ja od čežnje i jada golemoga! ... Emina, džanum, hajde! ...
SELIM-BEG (koji se polako prikradao, sad se ispravi pred njima): Ne zovi više! Doći će ti! ...
EMINA (cikne): Uh! ...
(Truba, u blizini, zatrubi).
DžAFER-AGA (iznenađen, ustukne): Šta je ovo?... Busija?... (Vadi nož).
SELIM-BEG: Neboj se, Džafer-aga, nijesam ti dušmanin! ... (Oštro). Vrati nož! ...
DžAFER-AGA (uzbuđen): Ne vraćam ga noćas i ne mičem se odavle! ... Hoćemo li da se ogledamo?... Evo me! ...
SELIM-BEG (jače). Vrati nož)!
DžAFER-AGA: Nipošto! ... Ne misli da sam rđa i da se plašim megdana! ...
SELIM-BEG: I po treći put kažem: vrati nož! ...
DžAFER-AGA: Jok! ...
SELIM-BEG (mirno): Onda ... moli se Alahu neka ti pomogne!... (Prihvati za sablju. Momci Selim-begovi iskoče i napere puške. Neki prilaze Džafer-agi, iza leđa).
EMINA (usplahirena utrča među njih, razdvaja ih): Nemojte u krv! ... Nemojte! ...
DžAFER-AGA (izazivački): Pusti me! ... Pusti! ... Noćas ili nikada!...
EMINA (usplahirena): Nećeš! ... Nemojte! ... Šta je vama?...
SELIM-BEG (izmakne se i naslanja na drvo): Džafer-aga, sevdišeš li Eminu pošteno?
DžAFER-AGA (bijesan, raspaljen, kao da se jednako sprema na navalu): Tebi, zar, da kažem, krvniče? Tebi?...
SELIM-BEG: Ako je sevdišeš srcem koliko jezikom, ja ti dajem ... Sretno ti bilo! ...
EMINA (gotovo blesasto): Ti?... Ti?...
SELIM-BEG (Džafer-agi): I teško tebi ako ikada zažali na te!...
EMINA (u čudu. Gleda od jednoga do drugoga): Šta?... Selim-beg (oštro). Vodi je! ...
DžAFER-AGA (zablenuto): Šta?
SELIM-BEG (jače): Vodi je! ...
EMINA (izmakne se): Neka mi se niko ne primiče! ... Izgrebaću ga! Iskidaću!...
SELIM-BEG (oštro): Vodite! ... (Osman sa nekoliko momaka, hoće da joj se približi).
EMINA (trči, izmiče se): Mičite se! Ne prilazite! Idite! ...
DžAFER-AGA (sve bješnji): Ne pristupajte joj! ... Ne dirajte, poganovi! (Potrči s nožem prema njima). Poginuću za nju!
(Selim-beg ga uhvati za ruku i otme mu nož. Ostali momci priskoče i hrvu se s njime, savlađuju ga).
EMINA (pritrčala Selim-begu, drhteći). Zar ti?... Beže?... Na me?...
SELIM-BEG (promuklo). Tako nam suđeno! ... Idi! ...
EMINA: Beže!...
SELIM-BEG. Ne zovi me, ne spominji više!
EMINA (trči prema Džafer-agi, koga su već savladali i svezali mu ruke): Kakav je ovo zulum?... Šta ovo biva? (Potrči prema kapidžiku). Pomozite! ... (Kapidžik se otvara i Ziba, blijeda i zreplašena, vrisne Pomozite!)
DžAFER-AGA (onako svezan trza se, otima): Ubite mene, zlikovci, a nju ostavite!... Nju ne dirajte! ... Zlikovci!
SELIM-BEG. Vodite! ... (Momci ponesu Džafer-agu).
DžAFER-AGA (promukao, iznemogao): Zlikovče! ... Još ćemo se ogledati! ... Još ćemo... (Zapuše mu usta i brzo ga odvuku).
EMINA (opet pritrčala Selim-begu. Očajno): Nedaj me!... Beže! ... Nedaj drugome! ... (Gotovo vrisne). Ja neću drugoga! ...
SELIM-BEG (mrko, ne gledajući je): Vodite! ... (Momci opkole Eminu).
EMINA (otima se, brani, udara): Ne! ... Nemojte! ... Beže moj! (Ponesu je, povuku). Krvniče! ... Lupežu! ... Razbojniče!
(I pošto je iznesu jednako se čuje pako kune, proklinje).
OSMAN (otpratio ih i vraća se): Ode ...
SELIM-BEG (neko vrijeme gledao za njima; zatim se odupire o pušku i obori glavu. Kao potmuo odjek odgovara Osmanu): Ode ... (Čuje se tutanj kola, koja odoše, odzvrjaše).
OSMAN: I sad je sa Džaferom.
SELIM-BEG: I jedva joj odolih!
OSMAN: Začudiće se Arif-aga kad se vrati s puta, pa ne nađe Eminu...
SELIM-BEG (pošao pa opet zastao; prisloni se leđima uz trešnju): Ni ja je više ovdje naći neću! ... Eh ... (Gleda unaokolo). Pusta je kuća . . . Prazno mjesto nje- • zino...
OSMAN (tiho, otegnuto): Hajdemo! ...
SELIM-BEG (muklo): Hajdemo! ... I njezinim sokakom hajdemo! ... Opet! ... (Odbaci pušku i, zaturivši fes, udara se po čelu). E, sretan li je Džafer, jadi ga ubili!...

— Zavjesa pada. —

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.