[Зрасла јелва посрид Сарајева]
Зрасла јелва посрид Сарајева,
Надалеко ј' гране распустила.
Није оно она витла јелва,
Већ је оно Аница госпоја;
Што ј' надуго гране распустила, 5
Оно ј' кћерце надуго удала:
Једну даје краљу нимачкому,
Другу даје краљу мушковскому,
Трету даје в Мисир колудрице.
А Ивана ј' за се оставила, 10
Спросила му ј' лијепу дивојку.
Ивану је говорила мајка:
„Ај Иване, моје дите драго,
Зови, синко, миле сестре твоје,
Да ти оне у сватове дојду!" 15
А Иван је говорио мајки:
„Ај, старице, моја стара мајко!
Ку си дала краљу нимачкому,
Она ј’ младо чедо породила;
Ку си дала краљу мушковскому, 20
Она ј' мајко умрла одавна;
Ку си дала в Мисир колудрице,
Њој не даду ни з Мисира ванка!"
Кад то чује Иванова мајка,
Скупила му ј’ китјене сватове, 25
Липо јих је она оправила,
Већ у злато, нег у танко платно,
А Ивана ј' оправила мајка,
Оправила у свилу и злато,
Иду они двору дивојкину. 30
Липо свати прико поља јашу,
Гледале јих из горице виле,
Гледале су тер су говориле:
„Мили боже, чуда великога!
Липих коња, још липших сватовах, 35
А најлипши млајан јувегија!"
Вила ј' вили тихо говорила:
„Вило моја, посестримо моја,
Оћу л’ стриљат млада јувегију?"
Вила вили тихо одговара: 40
„Вило моја, посестримо моја,
Немој стриљат јединца код мајке,
Већ устрили коња под јунаком!"
За то вила хаје и не хаје,
Већ устрили коња и јунака. 45
Нујно Иван прико поља јаше,
Ивану је ујац говорио:
„Ај, Иване, моје дите драго,
Ча ми синко тако нујно јашеш?
Ал ти није по вољи дивојка?" 50
А Иван је ујцу говорио:
„Ај, мој ујче, мило добро моје,
По вољи је мени дијевојка,
Ал ме ј' јако заболила глава,
Да би глава, него и срдашце!" 55
Ивану је ујац говорио:
„Ај, Иване, моје дите драго,
Кад дојдемо двору дивојкину,
Упри срцем у седлене луке,
Да се твоја не домисли драга!" 60
Кад су дошли двору дивојкину,
Дојде пред њих млајана дивојка,
Свим сватовом коње прифатила,
И одведе в коњске коњушнице
И хладне је воде напојила, 65
А Иванов ни ракије неће;
Све је коње зоби назобила,
А Иванов ни шенице неће.
Иду свати за столе сидати;
Сви се свати крухом заложише 70
И рујна се понапише винца,
Али Иван ни гледати неће.
Говори му млајахна дивојка:
„Ај, Иване, моја душо драга,
Ал ти нисам за у вољу млада, 75
Али двори старе мајке моје?"
Дивојки је Иван говорио:
„За вољу си, моја душо драга,
Ти и двори старе мајке твоје,
Ал ме ј’ ништо заболила глава!" 80
Узму свати млајаху дивојку,
Пак ју воде двору Иванову.
Кад су дошли посрид поља равна,
А Иван је ујцу говорио:
„Ај, мој ујче, мило добро моје, 85
Ја грем јашућ мало понаприда!"
Иде Иван јашућ понаприда.
Кад је дошал јашућ двору свому,
Старици је говорио мајки:
„Ај, старице, моја стара мајко, 90
Стери мени мекахне ложнице,
Јако ме је заболила глава,
Да би глава, него и срдашце!"
Још је Иван мајки говорио:
„Ај, старице, моја мила мајко, 95
Ево теби прстен десне руке,
Када дојду господа сватови,
Подај њега млајахној дивојки!"
То изусти Иван дите младо,
То изусти, а душицу пусти. 100
Кад су дошли господа сватови,
Ал су двори у црно завити,
А на двом кука кукавица;
Нијц оно црна кукавица,
Вцћ је оно Иванова мајка, 105
Говорила млајахној дивојки:
„Бора теби, млајахна дивојко,
Жали с маном Ивана мојега,
Жали с маном три године данах,
Дат ћу теби дворе Иванове!" 110
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
