Зона Замфирова/21
- Глава двадесетпрва
У њој је описано последње момачко весеље Манино.
- Мане је отишао задовољан кући. Пољубио мајку у руку, казао да пристаје, а све остало, рече, њена је брига! Сутра ће, рече, од Замфирових доћи к њој Калиопа, па нека њих две удесе тако да
испадне свима по вољи и по хатару. Јевда је сва срећна била кад је чула то, и није се љутила кад јој је Мане казао да иде да се нађе и мало проведе с друштвом.
- Те је вечери Мане отишао и проџумбусио са својим Друштвом. Ником није казао зашто и крошто, — само је Митку, оном Петракијевом, све поверио, испричао му што је било, зашто је вечерас весео, и
побратимио се поново с њим.
- У Калоферлијском хану џумбус и весеље... То се Мане са друговима весели... Чују се ћеманета, пиште зурле, звецкају чампаре, а гоч потреса темеље старога хана и сасипа прашину и црвоточину са
плафона на веселе госте... То се Мане са друговима весели... Чује се свирка надалеко! Чује је и Зоне кроз ону меку и тиху септембарску јесењу ноћ, а већ пре тога стигао јој је поздрав и вест да
се то у њено здравље веселе... И досад од дерта није спавала, а данас задуго није склопила ока од силне радости и задовољства.
- А Мане седи са кардашима и весели се. И нико, сем Митанче Петракијевог, не зна зашто се Мане весели, зашто је весео, зашто части све и зашто немилице баца бакшиш, и не да никоме да плаћа!...
- Према њему седе ченгије; одмарају се од малопређашњег бурног и бесомучнога играња. Све лепша од лепше, а међу њима најлепша мала Ајша, најмлађи и најомиљенији чочек, која болује од севдаха.
Зато се и одвојила и повукла у ћошак, и оданде једнако гледа нетремице у Ману и чека кад ће поручити ону његову (или боље рећи, њихову) песму „Кад ја имам“, песму коју је дилбер-дудија донела
амо чак из Мостара, а чучук-Ајша је најрадије и најлепше певала, јер се цела песма на њу односила, и Мане досад увек на ну мислио и гледао кад се та песма певала. И кад год су отпевали ту
песму, добијала је чучук-Ајша лепа бакшиша и још лепших речи и погледа од Мане и свега друштва Маниног. Али вечерас Мане није поручивао ништа. Зато Ајша даде знак Дудији да запева ту песму.
Дудија запева, а остале ченгије прихватише; запеваше и Ћулсефа и Ајша, пратећи песму ударањем у дахирета. Запеваше онако мало оријенталски — тихо и сањиво, мало кроз нос запеваше:
- Кад ја имам рујно вино, —
- зашт’ га не пијем? Ај-хај-хај!
- Кад ја имам чарне очи, —
- еј, зашт’ их не гледам?!...
- Чучук-Ајша га погледа сањиво својим страсним, великим, бадемастим очима, али Мане и не примети то. Искапи чашу вина, али је не погледа како је досад увек чинио. Мисли његове не беху ту, али
ипак ту близу, неколико кућа одатле, код Замфирових. Замишљао је сада Зону, раздрагао се; зато сâм продужи даље песму, коју опет сви свирком и певањем прихватише.
- Пева Мане:
- Кад ја имам бело лице, —
- зашт’ га не љубим? Ај-хај-хај!
- Кад ја имам русе косе, —
- еј, зашт’ их не мрсим?!...
- Узалуд је Ајша кокетовала! На друге очи, друге косе и на друго лице мислио је сада Мане...
- Ни сада не погледа Мане Ајшу, ни њено бело лице, ни њене дуге косе, које беше пребацила и укрстила преко груди, покривених танком провидном кошуљом од бурунџук-свиле. Он беше развио ону
свилену мараму и гледаше у њу. И тек кад му приђе Ајша с дахиретом, трже се из сањарија, заграби шаку стопараца и баци јој на дахире.
- — Погле га! Сал тол’ко... — рече јетко и зловољно Ајша.
- — Мало ли је? — запита је Мане. — Зар тол’ке паре?
- — Неје за паре реч! — вели Ајша стојећи и очекујући још, као и досад што је уз бакшиш добијала. — Што ми је за паре! Овој си ја делим сас друство, али оно што је салте моје!...
- — Ево ти овој! — рече Мане. — Зима иде, — сас зимске руже да се закитиш! — рече и даде јој ону киту хризантема. — Тој ти је последње од мен’, Ајшо, за игре што ми играше, за песне што ми
појеше... за спомињување...
- — Ее, — уздахну тихо Ајша, — видо’ веће ја...
- — Е, тол’ко — рече Мане и одмахну руком.
- — Било, Мане!...
- — Било, Ајшо!...
- Ајша само превуче руком преко чела и остави га, даде дахире Дудији, нека она купи бакшиш, а она се повуче, ућута, и гледаше кроз прозор у мрак, у ноћ...
- Весеље се продужило ипак, иако је Ајша тужна била. Још се певало, свирало и бесно и страсно чочешки играло, и Мане седео, у дахирета богато спуштао, али ниједну — ни Ајшу, ни Ђулсефу, ни
Дудију Бошњакушу — није ни погледао, нити је чуо нежне речи кардаша Дудији и Ђулсефи. Седео је, пио, и будан сањао, и тек га из сањарија тих трже глас споља, јер баш поред прозора чу се:
„Врије, вријееее! Паригушица!“
- Сви се тргоше, погледаше на прозор. Кроз завесе се белело, зора се прокрадала у одају коју беше од тавана до пода притиснуо дим као облак густ.
- Дигоше се да иду.
- Пробудише стару Аву, која је пре четрдесет и више година била на гласу чочек, а сада је као неки анђео хранитељ и казначеј у овој дружини младих ченгија: носи фењер и кишобране и живи у
успоменама.
- Пустише ченгије да измакну, а после се и сами разиђоше...