Zona Zamfirova/21
- Glava dvadesetprva
U njoj je opisano poslednje momačko veselje Manino.
- Mane je otišao zadovoljan kući. Poljubio majku u ruku, kazao da pristaje, a sve ostalo, reče, njena je briga! Sutra će, reče, od Zamfirovih doći k njoj Kaliopa, pa neka njih dve udese tako da
ispadne svima po volji i po hataru. Jevda je sva srećna bila kad je čula to, i nije se ljutila kad joj je Mane kazao da ide da se nađe i malo provede s društvom.
- Te je večeri Mane otišao i prodžumbusio sa svojim Društvom. Nikom nije kazao zašto i krošto, — samo je Mitku, onom Petrakijevom, sve poverio, ispričao mu što je bilo, zašto je večeras veseo, i
pobratimio se ponovo s njim.
- U Kaloferlijskom hanu džumbus i veselje... To se Mane sa drugovima veseli... Čuju se ćemaneta, pište zurle, zveckaju čampare, a goč potresa temelje staroga hana i sasipa prašinu i crvotočinu sa
plafona na vesele goste... To se Mane sa drugovima veseli... Čuje se svirka nadaleko! Čuje je i Zone kroz onu meku i tihu septembarsku jesenju noć, a već pre toga stigao joj je pozdrav i vest da
se to u njeno zdravlje vesele... I dosad od derta nije spavala, a danas zadugo nije sklopila oka od silne radosti i zadovoljstva.
- A Mane sedi sa kardašima i veseli se. I niko, sem Mitanče Petrakijevog, ne zna zašto se Mane veseli, zašto je veseo, zašto časti sve i zašto nemilice baca bakšiš, i ne da nikome da plaća!...
- Prema njemu sede čengije; odmaraju se od malopređašnjeg burnog i besomučnoga igranja. Sve lepša od lepše, a među njima najlepša mala Ajša, najmlađi i najomiljeniji čoček, koja boluje od sevdaha.
Zato se i odvojila i povukla u ćošak, i odande jednako gleda netremice u Manu i čeka kad će poručiti onu njegovu (ili bolje reći, njihovu) pesmu „Kad ja imam“, pesmu koju je dilber-dudija donela
amo čak iz Mostara, a čučuk-Ajša je najradije i najlepše pevala, jer se cela pesma na nju odnosila, i Mane dosad uvek na nu mislio i gledao kad se ta pesma pevala. I kad god su otpevali tu
pesmu, dobijala je čučuk-Ajša lepa bakšiša i još lepših reči i pogleda od Mane i svega društva Maninog. Ali večeras Mane nije poručivao ništa. Zato Ajša dade znak Dudiji da zapeva tu pesmu.
Dudija zapeva, a ostale čengije prihvatiše; zapevaše i Ćulsefa i Ajša, prateći pesmu udaranjem u dahireta. Zapevaše onako malo orijentalski — tiho i sanjivo, malo kroz nos zapevaše:
- Kad ja imam rujno vino, —
- zašt’ ga ne pijem? Aj-haj-haj!
- Kad ja imam čarne oči, —
- ej, zašt’ ih ne gledam?!...
- Čučuk-Ajša ga pogleda sanjivo svojim strasnim, velikim, bademastim očima, ali Mane i ne primeti to. Iskapi čašu vina, ali je ne pogleda kako je dosad uvek činio. Misli njegove ne behu tu, ali
ipak tu blizu, nekoliko kuća odatle, kod Zamfirovih. Zamišljao je sada Zonu, razdragao se; zato sâm produži dalje pesmu, koju opet svi svirkom i pevanjem prihvatiše.
- Peva Mane:
- Kad ja imam belo lice, —
- zašt’ ga ne ljubim? Aj-haj-haj!
- Kad ja imam ruse kose, —
- ej, zašt’ ih ne mrsim?!...
- Uzalud je Ajša koketovala! Na druge oči, druge kose i na drugo lice mislio je sada Mane...
- Ni sada ne pogleda Mane Ajšu, ni njeno belo lice, ni njene duge kose, koje beše prebacila i ukrstila preko grudi, pokrivenih tankom providnom košuljom od burundžuk-svile. On beše razvio onu
svilenu maramu i gledaše u nju. I tek kad mu priđe Ajša s dahiretom, trže se iz sanjarija, zagrabi šaku stoparaca i baci joj na dahire.
- — Pogle ga! Sal tol’ko... — reče jetko i zlovoljno Ajša.
- — Malo li je? — zapita je Mane. — Zar tol’ke pare?
- — Neje za pare reč! — veli Ajša stojeći i očekujući još, kao i dosad što je uz bakšiš dobijala. — Što mi je za pare! Ovoj si ja delim sas drustvo, ali ono što je salte moje!...
- — Evo ti ovoj! — reče Mane. — Zima ide, — sas zimske ruže da se zakitiš! — reče i dade joj onu kitu hrizantema. — Toj ti je poslednje od men’, Ajšo, za igre što mi igraše, za pesne što mi
poješe... za spominjuvanje...
- — Ee, — uzdahnu tiho Ajša, — vido’ veće ja...
- — E, tol’ko — reče Mane i odmahnu rukom.
- — Bilo, Mane!...
- — Bilo, Ajšo!...
- Ajša samo prevuče rukom preko čela i ostavi ga, dade dahire Dudiji, neka ona kupi bakšiš, a ona se povuče, ućuta, i gledaše kroz prozor u mrak, u noć...
- Veselje se produžilo ipak, iako je Ajša tužna bila. Još se pevalo, sviralo i besno i strasno čočeški igralo, i Mane sedeo, u dahireta bogato spuštao, ali nijednu — ni Ajšu, ni Đulsefu, ni
Dudiju Bošnjakušu — nije ni pogledao, niti je čuo nežne reči kardaša Dudiji i Đulsefi. Sedeo je, pio, i budan sanjao, i tek ga iz sanjarija tih trže glas spolja, jer baš pored prozora ču se:
„Vrije, vrijeeee! Parigušica!“
- Svi se trgoše, pogledaše na prozor. Kroz zavese se belelo, zora se prokradala u odaju koju beše od tavana do poda pritisnuo dim kao oblak gust.
- Digoše se da idu.
- Probudiše staru Avu, koja je pre četrdeset i više godina bila na glasu čoček, a sada je kao neki anđeo hranitelj i kaznačej u ovoj družini mladih čengija: nosi fenjer i kišobrane i živi u
uspomenama.
- Pustiše čengije da izmaknu, a posle se i sami raziđoše...