ЗОВА
Она отима росу и сунце
Другим биљкама с тим хладом њеним...
Данас је хтедох да посечем
Да је искореним,
Одвратише ме да то не чиним
По речима њиним
Зова је одувек била
Нечисто дрво чаробница вила:
Често их виђаху онде где стоје
Како чешљају златне косе своје...
Ја, у осталом осетим, понекад
Теј страх мистични људи и жена —
Дрво је можда посвећено било
Божици каквој паганских времена
Рано с пролећа она прва листа,
Тајно скровишге вилина гњезда
А кад процвета, она заблиста
Мирисним китама ситних, белих звезда...
Замишљам да су некад жреци њини
Док се тамјан пали
Божици бело цвеће жртвовали
Ноћу, на месечини...
И оставих је нек стоји,
Нек се и даље у њој виле крију,
И да сам осетим мистерију.
Побожну језу предака своји,
Кад жреци под њом врше обреде
Крај, месечине бледе...
