ZOVA
Ona otima rosu i sunce
Drugim biljkama s tim hladom njenim...
Danas je htedoh da posečem
Da je iskorenim,
Odvratiše me da to ne činim
Po rečima njinim
Zova je oduvek bila
Nečisto drvo čarobnica vila:
Često ih viđahu onde gde stoje
Kako češljaju zlatne kose svoje...
Ja, u ostalom osetim, ponekad
Tej strah mistični ljudi i žena —
Drvo je možda posvećeno bilo
Božici kakvoj paganskih vremena
Rano s proleća ona prva lista,
Tajno skrovišge vilina gnjezda
A kad procveta, ona zablista
Mirisnim kitama sitnih, belih zvezda...
Zamišljam da su nekad žreci njini
Dok se tamjan pali
Božici belo cveće žrtvovali
Noću, na mesečini...
I ostavih je nek stoji,
Nek se i dalje u njoj vile kriju,
I da sam osetim misteriju.
Pobožnu jezu predaka svoji,
Kad žreci pod njom vrše obrede
Kraj, mesečine blede...
