Злослутни број

Злослутни број Писац: Милован Глишић

Баш уочи самих белих поклада, 25. фебруара хиљаду осам стотина седамдесет неке године, био је у Смедереву у новој газда-Николиној кафани као неки бал - шта ли је... Ту вам се беху искупили сви одабранији гости и од мушког и од женског смедеревског света - и из трговачког и из чиновничког реда. Ту је сам газда од кафане Никола Јовић, понајбогатији у Смедереву, са својом фамилијом: женом и ћерком јединицом на гласу и у Смедереву и у околини. И доиста, откако се Савка Николина задевојчи, одонда узе цела бећарија смедеревска носити црне кицошке хаљине и фине рукавице. А практикантски свет из свију могућих смедеревских канцеларија тако се горопадно проаконтира, како већ дотле ниједан казначеј запамтио није. Миришљаве водице и помаде, крагнови и машлије, наруквице и фина дугмета трошила су се што никад нису откако је Смедерева... Једном речи, све се живо од бећарије дало на кицошење! - Осим Николе с фамилијом, ту је на балу и Бранко Небрановић, адвокат и први пријатељ и познаник газда-Николин, Никола га не раздваја готово од своје родбине. Он га заступа, он му даје савете, он му набавља за кућу што затреба, фино и одабрано. То вам је један окретан, разборит, досетљив и врло дружеван човек. Према поштенима поштен је, а, богме, непоштенима врло је вешт да удари добру подвалу. Остало су вам други гости. Сви су спремљени како ваља за бал, и како су неки виђали, а неки чули да се спрема по београдским баловима. Мушкарци, што су намерни да играју, сви у финим салонским хаљинама; а женскиње, опет, све - у бело! Еле, бал, ни узми ни остави, као у каквом београдском хотелу! Па да би још наличнији био на београдски, штампане су чак у Београду улазнице. Истина, музиканти су "прости" Кад их слушаш, мислиш да гњаве пуну врећу мачака, али тек опет могу поднети. - Одмах се ту поче свирка, игра, разговор. Газда Никола, опет, одвојио се у побочну собу са својим људима па уз чашу лепа вина бистре политику, оглашујући да је сваки "бунтовник, издајица, изрод" итд који би што заустио да примени на "status quo"

Утом се ужурбаше нешто у сали за играње. Споља се чује потанак развучен глас:

- Ама, ево улазнице. Пустите ме!

- Шта је тамо? - упита Никола адвоката, који у тај мах уђе код њега у собу.

- Хоће један, веле, унутра, а није пристојно обучен.

- Је ли овдашњи?

- Чини ми се није, како момци кажу.

- Па нек уђе - рече Никола и настави свој политички разговор.

Адвокат изиђе у салу и махнув руком на једног момка на вратима, рече.

- Пустите га!

Врата се отворише и уђе један човек у турским хаљинама. Осредњег раста, мале главе, кости над очима изишле напред, чело мало, допола чупаво, обрве се саставиле над носом, очи мале и удубљене - нису најживље, бркови мали а ретки, нос му прилично заковрчен навише и шиљаст, уста велика - скоро до ушију Ако му буде 29 година, више нема. Него чекајте да вас нешто упитам!

Да ли ви познајете почем неког Мојсија Пупавца? Јамачно га не знате? Видите, била је у селу Јасиковцу, чак горе негде око Ивице или Букова, једна велика и Јака задруга, која је од вајкада још носила име Пупавци. Еле, из тог великог гњезда, те задруге јаке, излетали су многи и многи Пупавци, који су се тако по имену звали, а, међутим, било их је и ваљаних и отреситих да су и у соколе пристати могли. - У току времена опадала је и та велика задруга, те напослетку спала на једног Митра Пупавца, поштеног и доброг човека, који у своје време склопи мирно очи, а остави на овом свету последњи изданак од свог великог колена - синчића од својих дванаест година, Мојсила Пупавца, са нешто мало баштине. Оно нешто имања дође под масу. Тутори савијаше к себи малог сиротог Пупавца, али не могоше ништа од њега учинити. Напослетку, одведоше га у Београд и дадоше на занат код једног од оних "болтаџија" што су им болте обично на Теразијама па Стамбол-Капијом пошав великој пијаци, у којима се држи и продаје сама она роба и руво што га троши сеоски свет болте, пред којима по вас дуги дан дрежде скоро произведене калфе па се деру за сваким сељаком и сељанком што прође: "'Оди, снашо, 'оди! 'Оди да пазаримо: памука, вунице, марама лепих! 'Оди, пријатељу, рува лепа!..." А сиромах сељак пролази као кроз шибу. - Еле, у таку једну болту стаде на занат тај мали Мојсило Пупавац. Имао је газду вешта око муштерије и умешна у свом послу. Газда му је био некако особит у понашању. Кад се први пут састане с човеком, особито са каквим чиновником он вам онда све бира и намешта речи да му разговор буде финији и по књишки; обично се тад снебива, слеже раменима и успија уснама, градећи без трага скромну мину. Кад се већ упозна с човеком, онда говори одрешитије и не пази толико на финоћу и да буде по књишки, не снебива се нити гради скроман. А кад се наљути, онда је опет сувише луд, безобзиран и језичан; наврзе се на човека, па га се не можеш лако отрести. Имао је још и ту особину да верује у снове, враџбине, чини и предсказивања, рашта је увек кад се пробуди читао "Сановник"; да пости, иде сваког празника у цркву и прилаже, да се умиљава ако власти и да јој у свакој прилици виче: "Хвала!" да мрзи на све што је ново; да изгони од једне паре три и да тако само граби, а ништа од себе... Мојсило се тако угледао на свог газду и примио све и сва од њега да је чак и само понашање, и нарав, и говор дотерао сасвим на калуп газде његова. За годину-две дана изучио је занат "болтаџијски" и постао калфа и већ је умео боље од свију његових комшија довикивати: "'Оди да пазаримо! 'Оди лепа рува, снашо, пријатељу, стрина, брале, ујна, сејо, тето!..." и већ што год има могућих термина у својти човековој - знао је све напамет!

Мало-помало па и Мојсило завеза неку крајцару, оде у једну малу паланку, отвори дућан за се. Утом је већ био и пунолетан те примио у своје шаке оно мало баштине, што му од оца остало и уситнио у новац. Почео је давати новце под интерес, и та му се шпекулација тако осладила да је наумио само њу терати - само интересирати и од интереса живети. Једнако му се врзло по глави и измишљао је свакојаке планове како би дошао до великог капитала, па да га растури под интерес. Многе је планове казивао својим познаницима и пријатељима и питао их за савет. Али између многих скројио је један, који му се чинио најлепши и најудеснији, а није га казивао свакоме осим најприснијим својим. Тако је Мојсило радио неколико година у тој паланци, неколико је оближњих сеоских кућа што му беху дужници упропастио, па тек о једном Ђурђевдне продаде испод руке робу и уступи дућан другоме, покупи новце што их беше раздао под интерес и - оде некуда! Околина само рече: "Хвала богу, кад га однесе ђаво!" Нико није знао ни куд ће ни како ће... Чак после виђали су га људи час у једној, час чак у деветој паланци. Све нешто путује... Ето, таки вам је тај Мојсило Пупавац! И то је он што га малочас пустише на бал у газда-Николину кафану.

Кад се Пупавац виде у тако фином друштву, у каком није готово никад био, он ти се онда сплете. Онако сплетен, пружи улазницу једном од гостију, нашто се неки насмејаше и згледаше, а та га још више збуни, те обори очи и смотри на улазници "број 25". И нехотице оте му се нека злослутна мисао: "Ето опет 25!" па пође мало напред међу госте, а све се снебива.

- А гле Пупавца! - узвикну један младић одвојивши се од гостију и ступивши преда њ. На тај узвик многи се гласно насмејаше. - Где си, Пупавче, болан? Охо, ко би се теби надао?!... - Сиромах Мојсило оде питати се за здравље са својим старим познаником, који је још у Београду на занату с њим друговао.

- Па како, како?... - поче познаник даље распитивати. - Хеј, хеј, ала лепо беше живети у Београду!... А знаш да се удала шћер оног твог комшије? - Ту Мојсило хоћаше да нешто проговори не би ли разговор окренуо на нешто друго, јер му не беше толико, по вољи што познаник поче и то да подире. Али познаник заопуцао казивати, а све виче: Знаш, како си сву ноћ кувао ону папучу њезину у лонцу да ти дође?... Хе, мој Пупавче!... Велим ја: "Немој, 'море, то су бапске гатке!" Ајак! Мој Пупавац сву ноћ седи крај огњишта и стиче ватру око лонца, а папуча се само преврће на кључалој води... - Гости се опет узеше смејати. Сиромах Мојсило да у земљу потоне од бруке.

Док приђе адвокат:

- Аха, газда Мојо, откуд ви? - Мојсилу чисто свану кад виде адвоката. - А кад сте ви из Пожеге?

- Одавно, господине Бранко - окуражи се сад мало Пупавац и проговори, али још се види на њему забуна. Познаник његов оде у други крај да хвата "даму за игру."

- Извол'те овамо! - понуди адвокат Мојсила показав му руком у побочну собу.

- Хвала, господин-Бранко, Ја волим овде - одговори он као опржен кад угледа тамо одабране старије људе.

И тако остаде с адвокатом у сали. Стали су украј и разговарају се. Баш се тада играо неки кадрил, један дугајлија дере се командујући: "дурдеме! шунегле!" У леси према њима играла је и Савка Николина. Баш зачинила лепотом све друштво. Адвокат гурну Мојсила прстом и шапну му преко рамена:

- Видите ону девојку! Како вам се допада?

- Лепа! - одговори Пупавац снебивајући се и упијајући уснама на то.

То је она девојка што сам вам у Пожези напомињао, ако се сећате... Па сад, кад сте ту гледаћемо... - И опет наставише разговор. Пупавац се никако и не одваја од адвоката, него све за њ. Тако је весеље трајало до неко доба ноћи па се разиђоше.

Сутрадан седели су око подне у гостионици "Код јаблана" адвокат и Мојсило Пупавац.

Мојсило му нешто веома поверљиво казује, а он слуша, слуша, па само рече:

- Ви се само ослоните на мене, а ја ћу то већ израдити.

- Ама молимо, да ли ће хтети родитељи?

- То је већ моја брига. Хтеће, а да шта ће?... Само да гледамо да вас девојка замилује и да њезину наклоност задобијете...

. - Јес', јес', право имате - потврђује Пупавац. - Ви ћете ме већ и у томе поучавати како да се владам.

- С драге воље... Добро би било да јој најпре понудите какав поклон, тако, какав добар прстен или иглу дијамантску...

- Хоћу... Него како би се то набавило по густу њезином? - упита Пупавац.

- Оставите ви то мени. Ја имам једног познатог златара у Пешти, па ћу вам ја то набавити и изабрати, ем јевтино, ем лепо, што баш вреди да се не постидите.

- Баш ја бих вас молио да учините то... а ја ћу вам већ... ех! - Ту Пупавац само махну раширеним рукама и слеже раменима, не могући да искаже већ шта беше заустио. - У оном "ех!" исказао је сву своју благодарност и колико је обавезан адвокату.

- Тако, тако... - поче опет адвокат. - Ја ћу сутра већ писати, па кад ми јави за цену... казаћу вам. Па кад набавимо, онда ћемо заједно отићи да се познате и да је дарујете...

Мојсило поче и ту опет да се снебива, па чешкајући се иза врата рече:

- Нека, боље да ви сами то израдите, а ја да идем тамо - неће бити можда у реду...

- Кака хоћете - вели адвокат. - А ја ћу вам већ то набавити.

- Ја ћу, већ колико буде, дати вам пара...

- Да, да. По томе видећете да ли вас девојка доиста воле и да ли ће понети ваш поклон... А ја ћу јој казати већ од кога је. Оно би ваљало да јој ви сами то предате. Али кад и ви велите, онда је боље да ја ту посредујем, као познаник.

- Јес', јес'... - прекиде га Пупавац. - Право велите - боље ви тамо, као што сте већ познати... А колико рекосте, јуче, има мираза?

- Мислим хиљаду дуката у готовом новцу, осим намештаја и остале спреме...

Пупавац само ужагри очима кад адвокат помену толики мираз. И на том се разговор прекиде.

Није, вала, прошао ни добар сахат, а већ је адвокат седио у кући Николиној и увелико се разговарао о балу, о женскињама, о накиту, па тек рече:

- Баш би добро било да и нашој Савци купимо једну иглу дијамантску. Девојка је од овакве куће - нека има накита.

- Па не браним - рећи ће Никола. - Ти већ умеш да бираш наките. То нек буде твој посао да набавиш.

И тако није прошло ни десетак дана, а адвокат је већ набавио иглу из Београда. Однео Пупавцу и показао му да види како се "у Пешти фино израђује" накит. Пупавац само рече: "Врло фино!" и упита адвоката шта кошта? - "25 дуката!" одговори му он. "А што баш 25?" рече Мојсило, почеша се иза врата и опет га спопаде нека слутња од тог броја. Изброји адвокату паре и замоли га да јој с поздравом преда. Адвокат метну паре у шпаг, па однесе Николи иглу, узе и од њега наравно као за набавку, 25 дуката. Девојка придену иглу у косу и носи је - као свој накит купљен за своје рођене паре. Адвокат у згодној прилици показа Мојсилу да је девојка доиста примила и носи његов поклон. Пупавац види и топи се у радости.

Време је пролазило. Осим оне дијамантске игле Мојсило је Савци поклонио за Цвети некаки златан брош и златне минђуше; за Васкрс хаљину од тешке свиле, осим других ситнијих поклона. И све је то адвокат набављао онако исто као и ону дијамантску иглу. Једне исте ствари набављао је отац Савкин и у исти мах Пупавац је, опет, мислио да је то његов поклон. Адвокат је кашто доносио по неке чарапе или пешкир однекуд, те давао Пупавцу као уздарје од девојке.

Поче већ Мојсило наваљивати на адвоката да једанпут помене родитељима, јер се зуцка да се истичу и неки просци и ишту је. Адвокат га стишава.

Тако је Пупавац дочекао у Смедереву и 25. мај. Нико не зна шта ће ту и шта чека. Знаду само да му је име Пупавац и виђају га кашто с адвокатом. Питају адвоката, а он вели:

- То је неки трговчић, мало ударен обојком. Упознао се са мном лане још у Пожези, па се једнако лепи уза ме кад ме види.

Дошло је већ крајње време. Пупавцу остало врло мало пара у кеси. Све оде на поклоне и потроши се седећи толико бадава. Баш није најпријатније. Напала га опет некаква слутња. Што год исплати - све се као за пакост подеси или 25 гроша, или 25 дуката, или 25 чаша пива... Тек увек тај злослутни број, то 25!

Тако један дан седи Пупавац замишљен у кавани "Код јаблана" и мисли о свом плану, о капиталу, о својој шпекулацији. Док уђе у кафану један странац. Приђе те седе за Мојсилов сто. Мојсило се већ. стаде снебивати и удешавати, ако што рече да испадне фино. Странац, пошто седе, упита Пупавца ко је и шта је.

- Ја сам молим... - поче Пупавац удешавајући фино, и по чаршијски - ако смемо служити, Мојсило, знате, Пупавац, трговац...

- Мило ми је особито! - рече странац гледајући га некако важно, па му и он каза своје име и презиме и да је путник.

- Зафаљујем на вашем часном имену - вели Пупавац фино, па пита: - А одакле путујете? Ако смемо питати, љубопитни смо знати...

- Са суве границе сад, а био сам свуд по народу. Ја списујем народни живот... - И ту већ развезе путник причати: како је путовао, како је он томе послу вешт, како је то један веома важан, ал' тежак посао. Сиромах Пупавац чисто се разгали мало од оне бриге своје, па слуша путника с највећом скромношћу. Утом се постави и ручак. Ручају њих двоје заједно, а путник само прича.

- O, да знате само како је то красота исписивати обичаје народне! - прича он. - Шта вам човек неће видети купећи обичаје. На пример, какав Урош Мрчикур појури на свом алату, али он уместо напред, он у плот, или на овај, па ти се измакне, а чича Мрчикур остане или гдегод на трњу или на плоту, или ако ни једно ни друго, а он под овим...

- O, ви'те молим вас! - скромно се чуди Пупавац, а путник још одушевљеније наставља:

- Или, на пример, какав чича Никола Попрда уместо да притегне самарицу на крња, он ти је одреши сасвим. Па чим метне ноге у она ужа, а он ти се отисне те на земљу - ћуп! а самар по њему - клоп; коњ надигне реп, па кад виде тај скандал, отисне низа страну те се у какав трнић сакрије...

O, ви'те молим вас! - скромно се чуди Пупавац опет.

А путник.

- Тако потрчао један на чилашу уз брежуљак. Остају му глогови и дивље крушке тако брзо, као да каквим чудом све промиче покрај њега! Е то је бесан коњ, а беснија је још сила на њему. Ето ти покора, пуче колан, седло се само сроза низа чилаша и на седлу јездач. А то беше наш Мркша Испијало! Ено га де му се седло уставило на трњу, а он ти поврх трња.

- O, ви'те, молим вас! - још се чуди Пупавац.

- Па да видите, кад гађају у нишан - наставља путник. - Смешна је то ствар кад чича Ташан истегне свој велики, негда алеви и са плавом кићанком, а сад угасито мрк, од многе машчуре и прошлих година, фес, па га метне на колац да га другови гађају. Севну ватре, покажу се димови и покрај њега цијукну куршуми, као змије кад са стене скачу на пролазеће, а фес се држи гордо. Догоди ли се несрећа да лупи који куршум чудо у облику феса, тада му и газда покуњи нос као ћуран кљун, а фес се запуши но не плане, јер то не допуштају милиони знојева, који су заједно са машћу од чварака или сланине, којом су чича-Ташану ћери и снаје мазале перчин проседи, те кроз овој пролазили милионима пута и то тако да се не зна управо које ће се име том облику феса дати, фес или смесе милиона знојева са машћу итд. Он не плане, јер то те смесе не допуштају. Он само цвркне, па остави на себи рупу, која наличи више на ону кулу од српских глава у нишкој нахији у старој Србији и на она у Африци, на острву Серби од шпанских глава, него на обичну рупу.

- O, ви'те молимо вас! - чуди се још помало Пупавац, а већ му отишла памет за Савком, поклонима, капиталом и оним злослутним бројем што га се везао, па да би и он што рекао упита:

- Који ли је данас, господине, молимо?

- Двадесет пети! - одговори путник.

Мојсило ућута, а опет га обузе нека сумња. Утом уђе адвокат. Упита се с путником и Пупавцем. Одмах путник поче и адвокату причати како он путује и рашта путује. Како је већ обишао по вароши и нашао у гробљу ту један гроб, има му, веле, више од две хиљаде година, кака хоће да га носи... итд. Адвокат се гдешто једва уздржавао од смеха, а Пупавац се само чудио. Путник руча и оде да истражује старине по вароши.

Мојсило се још поразговара са адвокатом о свом послу, наваљивао на њ да већ помене једанпут, јер просе девојку други. Адвокат га увери да ће он то као пријатељ све покварити ако се и учини кака прошевина, па оде.

Пупавац изиђе да се прошета, прође поред Николине куће. Савка беше на прозору. Он дубоко уздахну, она се подругљиво насмеја.

Тако је још прошло доста времена. Било је некако по Илијинудне. Адвокат отпутовао својим послом чак у Чачак. Пупавац изишао да се шета мало по вароши и да прође који пут - оном улицом. Забринут онако удари наоколо преком -улицом па поред гробља. Кад тамо, а око једног гроба њих два-три нешта завирују. Једне празне таљиге притеране плоту. Двојица држе будак и ћускију, као хоће да копају. Мојсило загледа боље, кад ал' однекуд онај путник што му је причао 25. маја онако много како се јашу коњи и гађа у нишан. Док ето ти трче три-четири човека оздо из чаршије, хитају право гробљу. Један измаче и стиже пре осталих, па оном путнику:

- Ама шта ћете ви од тога гроба?

- Да носим ову плочу.

- Каку плочу, господине? Окан'те се ви ћорава посла!... Не дирајте тај гроб!

- O ја ћу то да носим - то је старина.

- Ама баталите ви ту вашу старину! - повикаше они остали, пристигнувши и они. - Нећете ви то помаћи одатле!

- А шта ви знате?... То је ретка старина... Ја знам најбоље од свију те ствари. Има тој плочи две хиљаде година! - Они људи избечише се само од чуда на њ.

- Каких две хиљаде година! Јесте ли ви при себи, господине? То је гроб мога оца... - рече један између њих.

- Не знате ви то, то је моја ствар... Ја ћу да носим.

- Ама то је гроб покојног Марјана Ђукића, ћурчије - рећи ће један од оних опет. - Ја сам га баш сахранио пре десет година ту са овим мојим пријатељима - бог да га прости!

- Ама што је старина, ја ћу да носим! - упео се путник.

- Нећете ви то ни дирнути - подвикну на њ син покојног Марјана - док сам ја жив! Ви мислите што је год од сиге да је старо. Путник се окуњи па пође, а прети:

- Нека, нека, даћете ви то. O, како лепо! Само док ја наредим озго.

-Хајде, хајде, путуј ти само! - повикаше они за њим. Утом се беше почело да облачи - спрема се киша. Пупавац окрете оном улицом те неколико пута - много пута прошета испред Савкине куће и тамо и амо и сваки пут погледа на прозор и пусти по један уздах. "Шта ли тај лудак шврља једнако туда?" упита Савка своје другарице које беху дошле код ње на честитање и посело, па с њом заједно извириле на прозор. Пупавац се обазре и кад их виде, помисли: "Гле, дошле јој другарице да ме виде... Видиш, мора да им се хвалила, а знаду да ћу проћи!... " Киша поче јаче. Грмљавина и севање сустиже једно друго. Мојсило прође још једном, па опучи свом стану. Мрак се већ спустио, по кафанама се попалиле лампе и свеће. Он прилично окисао уђе у кафану "Код јаблана" и седе за један сто. Зовну гостионичарског слугу да му исплати данашњи трошак и упита га: "Колико"?

- Двадесет пет гроша! - одговори слуга.

- O, како то, зар опет двадесет пет? - упита Мојсило као слутећи нешто. Слуга му поче ређати шта је потрошио и сведе рачун:

- Равно двадесет пет гроша!

- То није због плаћања, него како се то трефило увек двадесет пет!? - поче Мојсило, док га изнебуха прекиде један глас иза стола једног према њему:

- Ама јуче био прстен и испит Савци! Мојсило се трже као да га нешто секну.

- Којој Савци? - упита радознало један гост за истим столом.

- Савци Николиној... - Кад то рече, Мојсилу се окрете кафана унаоколо. - Испросила се - настави онај - за Момчила Перићева. У недељу сад биће свадба.

- Нек јој је срећно! - рече трећи гост. - Красан момак, а чуваран.

Пупавац само клону као убијен. Извади из џепа 25 гроша, па пружи келнеру и не знајући шта ради.

- Платили сте малочас - одговори овај.

- Ех, ех! - рече Мојсило расејано - двадесет пет гроша би, је ли?

- Јесте! - одговори келнер.

Сиромах Мојсило диже се у своју собу. Замишљен бијаше окренуо у шупу, па дошав до врата трже се и обазре да га ко не види, нашто се кафеџијина слушкиња гласно закикота. Он се врати, па пође уз басамаке. "Прстенована, свадба, 25 гроша, дарови!" Све му се то збркало у глави и само бучи. Поче бројати ни зашто ни крошто басамаке и наброја на велико своје изненађење и ту 25! Пође у собу и погледа нумеру, коју се досад никад није сетио да погледа, кад и ту № 25! Баш тај ће му број дохакати најпосле... Хода сиромах Пупавац по соби, а и сам не зна што хода и како хода... Дошло му тешко, боже, тешко - као да је убијен. Упали свећу и извади кесу па преброји паре - само још 25 гроша!... "Ружно, све се истроши. Хеј, Бранко, Бранко. Откуд сад баш да оде?!" поче Мојсило гласно викати, ходајући по соби. "Да је барем он овде, па би се можда могло и покварити..." И ту се сиромах Пупавац удуби у дубоке мисли... Између многих мисли паде му на ум и то на ум како је вечерас неколико пута прошао испред Савкине куће. "Аха! Зато ли су онолике девојке биле код ње?!" Дрекну и учини: "Хуј!" После мало ћутања поче: "Чек, колико сам оно пута прошао?" Устаде и хода по соби, подбочио се рукама, а оборио главу, па броји у памети... Наједанпут пљесну рукама: "Их, опет двадесет пет! Неће бити?" Броји опет. - "Јес' ја двадесет пет пута! O, то проклето двадесет пет, што ме се налепило... Није та добро... " Ту Пупавац ућута и загледа се, мислећи нешто, у један угао собни... Киша пљушти како бог хоће, чује се где читави потоци теку улицом. "Хеј, хеј двадесет пет!" поче опет Мојсило, па тек дрекну: "Е, баш неће бити двадесет пет!..." Брзо изиђе и затвори врата за собом, па хајд' онако у плитким ципелама, те по највећем пљуску поред Савкине куће. Окисао као миш, све се цеди вода с њега. Мрак - једва се види ићи. Кашто сене муња. Горе свеће у соби Савкиној. Виде се још оне њезине другарице где провирују на прозор. Мојсило погледа неће ли је видети, а утом се склизну у једну рупчагу пуну воде, те заплива до појаса. У тај мах сену муња и кроз онолику хуку од кише и воде чу се опет кикот код Савке. "Јуф! Ено оног лудака још ту! Ено ували се!... " Пупавац с тешком муком изгамбуља из рупе. Остаде му једна ципела на дну углибљена. Онако мокар, босоног и мртав од тешког умора догамбуља којекако до свог стана. Уђе унутра и поче ходати полако по соби, нити је пристао да седне ни да легне. Вода се цеди с њега и начинише се читаве баре по соби. У том ходању поче опет бројати у себи колико је пута прошао. Неколико пута пребројава, па тек дрекну: "Јаох мени, па тек је сад равно двадесет пети пут!..." И доиста, малопре све је грешио, те набројавао више једанпут...

То је било за њ и сувише.

Прући се онако мокар на кревет па се чисто обезнани... Неко жестоко тиштање у једно бедро пробуди га... Погледа на прозор, већ свануће. "Их, шта ли ме то тишти? Мора да сам се убио негде синоћ." Оно тишти једнако. Помаче ногу, опази нешто тврдо под собом. Придиже се те свуче чакшире, које беху још прилично мокре. Кад има шта видети. Некакав грдан врањ упао му кроз пармачу у чакшире, па га то жуљи. Узе га и погледа колики је, кад и на њему однекуд пише: "25!" Љутито и озлојеђен, избаци врањ кроз. прозор напоље.

Диже се, па пошто је дуго и дуго мислио, ходао по соби, лупао песницама главу, вајкао се... букну тек на један мах, па оде као бесан. Јурио је улицама не гледајући никог, па хајд' право у кућу Николину. Никола седи за доручком са својом домаћицом и Савком, и још ту беше неко од млађих. Кад видеше Пупавца на један мах - онако непозната и необична - зачудише се. А Пупавац тек стаде дрекати:

- То је срамота!... Срам вас било! Зар сте ви трговац!

- Ко сте ви? - скочи Никола у чуду са столице.

- Ја толико потрошио... - дере се Пупавац још жешће... - а ви ме за нос вучете...

Савка и мати јој ђипише поплашене са столица.

- Вуците тога напоље? - викну Никола на слуге.

- Мене напоље? Срам вас било... - дрекну Пупавац већ очајнички... - Ја толико потрошио!... То је моја девојка!...

- Напоље!... - викну Никола и диже столицу.

- Те игле... те хаљине... све је то моје!... - цичи Пупавац из петних жила. Савка удари у плач. Мати у дреку. Слуге се склепташе. Пупавац се дере што га грло доноси и грди најгрђе. Дотрчаше комшије, жене, шегрти, пандури... Начини се читав урнебес. Повукоше Пупавца пандури у полицију, он се отима, дречи... Згрца се ту цела чаршија. Пуче брука на све стране. Дотрча и сам начелник... И та гужва одваља се у начелство, а још се чује дрека Пупавчева:

Нећеш... лопове! Моја девојка!... Не дам!...

Сутрадан, двадесет петог јула, заводио је један практикант у начелству у протокол акт с оваквим натписом: "Да се унутра именовани због насртања на мирне грађане казни телесно са 25 удараца и протера..." Међутим је ишао пред пандурем покуњен кроз чаршију Мојсило Пупавац.

За њим пристала деца варошка, а граја се дигла: "Иха! Двадесет пет! Двадесет пет! Пупупу! Двадесет пет! Иха, уха, Пупавац! Пупупу!..." док се већ не изгуби ван вароши.

Ништа се више не чу за Мојсила Пупавца - а дуго су о њему разговарали људи у доколици својој. Кад се вратио адвокат и њему испричаше, а он се баш нимало не зачуди, него хоћаше пући од смеха... Што се толико смејао, бог би га знао!

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Глишић, умро 1908, пре 116 година.